// Žene su tokom vekova bile deo sveta dizajna i, posebno, arhitekture na mnogo načina. One su bile mecene i sponzori, ali i arhitekte i predavači. Ipak, broj žena u arhitektonskoj profesiji tokom vremena kao i danas ostao je veoma mali. //
Arhitektura je ustanovljena kao organizovana profesija 1857. godine. Već prilikom samog osnivanja, broj žena u arhitekturi bio je veoma mali što ne čudi s obzirom na to da su polovinom XIX veka žene bile dosta ograničene kada su bile u pitanju mogućnosti koje su se odnosile na školovanje ali i na izbor profesije. Krajem XIX veka određene škole za arhitekturu i dizajn počele su da primaju žene studente.
Iako je broj ovakvih škola bio veoma mali, mogućnost obrazovanja otvorio je pojedinim, za to vreme veoma hrabrim i nekonvencionalnim ženama, vrata profesije. Ipak, broj žena u svetu arhitekture i dizajna u to vreme bio je veoma mali, a žene koju su odabrale i kojima je bilo uopšte dozvoljeno da se školuju bile su veoma retke, predstavljale su mnogo više izuzetak nego pravilo. Tek skorijih godina broj žena u svetu arhitekture i dizajna se povećao, a žene u profesiji su počele da dobijaju priznanja za svoj rad.
Danas istoričari dolaze do sve više informacija o ženama koje su praktikovale arhitekturu i graditeljstvo tokom istorije, ali su dokumenti o njima nedovoljno istraženi ili nedovoljno prikazani. Dve Evropljanke se ističu kao žene koje su imale značajnu ulogu i uticaj na arhitekturu, graditeljstvo i dizajn – Francuskinja Ketrin Brisone (Katherine Briçonnet) i Engleskinja Elizabet Vilbraham (Elizabeth Wilbraham).
Chateau de Chenonceau, Loire Valley, France
Ketrin Brisone je živela i radila početkom XVI veka, u vreme renesanse. Tokom svog kratkog života, umrla je sa svega 32 godine, ona je isprojektovala, dizajnirala i nadgledala radove na zamku Šenonso u dolini Loare. Sve ove važne arhitektonske odluke donosila je Ketrin, dok je njen suprug vodio ratove u Italiji.
Elizabet Vilbraham koja je živela i radila u drugoj polovini XVII veka bila je deo britanske aristokratije i vrlo poznata kao veoma važan sponzor i mecena u tadašnjem svetu arhitekture. Danas je poznato da je ona bila jedna od prvih žena arhitekata čiji je rad veoma često pripisivan muškarcima, najverovatnije iz razloga što u to vreme ženama nije bilo dozvoljeno da se zvanično bave profesijom. Nova istraživanja, međutim, otkrila su da je Elizabet projektovala više od 400 objekata različitih tipologija, od stambenih objekata do crkvi, od kojih su mnogi na papiru bili pripisani renomiranim britanskim arhitektama toga vremena. Kako je u to vreme ženama bilo zabranjeno da se bave profesijom, Elizabet je angažovala arhitekte koji su se potpisivali na njene projekte i na ovaj način je zaobilazila tu zabranu.
Weston Hall, Staffordshire, UK
Tokom narednih nekoliko vekova u arhitektonskoj profesiji bilo je nekoliko žena pionira koje su uspele da se izbore sa duhom vremena i posvete se radu. Međutim, tek krajem XIX veka žene zaista počinju da bivaju i zvanično deo struke jer im tada određene škole arhitekture i dizajna otvaraju svoja vrata.
Začetnik ovog za to vreme veoma modernog načina razmišljanja bila je Finska koja je omogućila mnogim ženama da se školuju i zvanično postanu deo arhitektonske i dizajnerske profesije. Posle Finske, nekoliko drugih evropskih zemalja su sledile ovaj progresivan primer, pre svega zemlje Skandinavije, a zatim i druge evropske zemlje.
Saborna osnovna škola i Saborna crkva, Beograd
Mora se napomenuti da su se u ovom ne tako davnom periodu, krajem XIX i početkom XX veka, kada je broj žena u arhitekturi bio veoma mali istakla i ova dva imena. Prvo je Jovanka Bočić-Katerinčić, a drugo Jelisaveta Načić.
Jovanka Bočić-Katerinčić je bila prva žena koja je stekla diplomu inžinjera u Nemačkoj 1913. godine. Jelisaveta Načić je bila prva žena koja je diplomirala arhitekturu na Beogradskom univerzitetu 1900. godine.
Tokom svog života radila je za Opštinu grada Beograda gde je došla do pozicije glavnog arhitekte. Istaknute građevine koje je ona projektovala su Osnovna škola Kralj Petar I i crkva Aleksandra Nevskog. Jelisaveta je bila dvostruki pionir, ne samo što je svojim prisustvom uticala na profesiju u kojoj su žene u to vreme bile nepoželjne već je ujedno bila i prva srpska arhitektica. Bolnica koju je ona projektovala bila je uništena tokom Prvog svetskog rata, ali mnogi stambeni objekti, kako višeporodičnog tako i jednoporodičnog stanovanja, i dan-danas mogu se naći u Beogradu.
Tokom prve polovine XX veka veliki broj važnih žena arhitekata je radio u partnerstvu sa muškim arhitektama. Ova partnerstva su često, ali ne i po pravilu, bila ujedno i romantična ili bračna partnerstva. Nekoliko ovih partnerstava dostigla su svetsku slavu i imale značajan i dalekosežan uticaj na arhitekturu i dizajn, uticaj koji se oseća i dan danas.
Eames House
Alvar Alto (Alvar Aalto) je radio u partnerstvu sa svojom suprugom Aino Alto (Aino Aalto). Oni su projektovali veliki broj objekata koji su bili i ostali sjajni primeri arhitekture. Ovaj par je začetnik skandinavskog dizajna, veoma značajnog pravca u dizajnu koji je i danas izuzetno uticajan.
Čarls i Rej Ims (Charles i Ray Eames) su još jedan par koji je imao mnogo uspeha kako u domenu arhitekture tako i u domenu dizajna. Njihov dizajn je i danas veoma aktuelan i u trendu, vanvremenski.
Novi milenijum doneo je promene u svetu dizajna i arhitekture u smislu da su od 2000-te godine žene arhitekte počele sve više da se pojavljuju kao samostalni igrači na arhitektonskoj sceni. Jedna od najznačajnijih i najpoznatijih žena u arhitekturi danas, ali i arhitekata uopšteno, je Zaha Hadid.
Njene skulpturalne građevine i organske forme su poznate širom sveta i imale su ogroman uticaj na arhitekturu danas. Zaha je bila prva žena koja je dobila prestižnu Prickerovu nagradu za arhitekturu. Osim u svetu arhitekture Zaha je ujedno bila i aktivna dizajnerka, ali i slikarka.
Guangzhou Opera House, Guangzhou, China
Iako je do skoro uticaj žena u arhitekturi i dizajnu bio dosta neprimetan, možemo reći da je ovaj uticaj bio značajan. Tokom vremena, žene su na različite načine uticale na profesiju, čak i kada nisu mogle da svoj uticaj potpišu. Danas postoje osnovane kontraverze kada su u pitanju muško-ženska partnerstva u arhitekturi i dizajnu tokom istorije, smatra se da su žene u ovim partnerstvima nedovoljno priznate i da su njihovi muški partneri pobrali većinu lovorika kada je slava u pitanju. Ipak, poslednjih godina arhitektice počinju da zauzimaju malo više prostora u profesiji i da dobijaju više priznanja.
Autor teksta: Irma Talović, d.i.a.