Mala kolekcija mišljenja zaposlenih i studenata Departmana za arhitekturu i urbanizam.
U ovom tekstu istražujemo odgovore na pitanje „Zašto upisati arhitekturu?“ kroz perspektive renomiranih profesora i ličnih priča studenata, saznajemo kako arhitektura postaje ne samo profesija, već i put ka pronalaženju smisla, ličnog zadovoljstva i društvene odgovornosti. Arhitektura, kao spoj umetnosti, tehnike i filozofije, otvara vrata ne samo kreativnosti, već i istraživanju identiteta i prostora u kojem živimo.
Zašto? Zato što stolica treba da bude udobna. Zato što dom treba da bude topao. Zato što krovne ravni sakupljaju atmosferski koktel koji zemlja ispija kroz oluk. Zato što bez čvrstih temelja ne postoji stabilnost. Zato što kauč treba da bude mekan. Zato što prozor grli sunčeve zrake i bezuslovno ih prosipa po sobi. Zato što biljkama treba voda. Zato što krevetu treba jorgan. Zato što je harmonija u proporciji. Zato što vrata definišu privatnost. Zato što je ulica idealna podloga za kontakt. Zato što je ljudsko telo mera za sve. Zato što je trpezarijski sto centar mikrouniverzuma. Zato što su zidovi podijum za umetnost. Zato što svetlo utiče na atmosferu. Zato što boja menja percepciju. Zato što su kolovozi arterije. Zato što su trotoari kapilari. Zato što je grad ogromno srce. Zato što ne može da kuca bez tebe. Zato. – Albert Topić, master inženjer arhitekture, asistent.
Albert Topić, master inženjer arhitekture, asistent
dr Jelena Atanacković Jeličić, redovni profesor
Urednici časopisa su bili dovoljno ljubazni da nam ponude nekoliko stranica da damo odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta: Zašto upisati arhitekturu? Prošireno, kada o njemu malo razmislite, pitanje je zapravo: Zašto odabrati da budeš arhitekta? Kada ga tako formulišete, odgovor može da se traži na više mesta: gotovo jednako u racionalnom, u mašti, u sećanju, u nasleđu, u poeziji, inspiraciji, dizajnu kao i u ekonomiji i biznisu. Takva je sama arhitektura: negde između umetnosti, tehnike, nauke i zanata. Kao i svaka drevna veština ili ideja, u njoj su izmešani slojevi i sećanja na raznorodne graditeljske poduhvate, često neraskidivo spojene sa samom sudbinom ljudi koji su ka njima stremili. Gotovo da se može reći da je sama disciplina specifično metafizičko arheološko nalazište ideala, sećanja i mita, koje ponekad dobija materijalne obrise u svetu koji sagledavamo oko sebe. Nekada pak, sačuva se samo kao narativ, kao legenda, nekada kao takozvana „papirna arhitektura“, idealizovani model neke zamisli. Ponekad ideje služe samo kao osnov za neku sledeću, bolju, kao temelj za svet koji će tek doći, često i daleko nakon što se egzistencija samog autora privede svom kraju. Ta ideja večnosti, pobede nad prolaznošću, a koja je duboko usađena u disciplinu, čini mi se suštinskom kada je u pitanju potraga za odgovorom na pitanje iz naslova.
foto: freepik.com
dr Bojan Tepavčević, redovni profesor
Pitanja o profesiji arhitekte me uvek asociraju na „Ikigai”, pojam iz Japanskog jezika i kulture koji se odnosi na podsticajnu snagu kroz rad, a koja našem životu daje smisao. Japanci smatraju da svako ima svoj Ikigai i može ga pronaći u sebi ako radi ono što voli. Neki pisci i mislioci današnjice smatraju da je upravo Ikigai tajna srećnog i dugovečnog života Japanaca. Kada posmatram moje kolege i prijatelje arhitekte, čini mi se da je svako ili makar većina uspela da pronađe svoj Ikigai. Vrlo je lako razviti strast prema poslu iza koga ostaju tragovi upisani u kućama, gradovima i srcima ljudi. Zato mi nije neobična činjenica da su neke arhitekte poput Normana Fostera, Renca Pjana, Frenk Gerija, koji su se odavno ostvarili i dalje ostali u arhitekturi, pa čak i ako su davno prešli 80-e godine. A nije mi neobično ni što Oskar Nimejer nije mogao da stane ni kad je prešao stotu. Međutim, arhitektura je dovoljno široka da se u njoj pronađu ljudi različitih karaktera i interesovanja i to ne mora nužno biti poziv projektanta.
Meni lično su oduvek bile interesantnije priče arhitekata koji su se pronašli u najraznovrsnijim nišama naše profesije. Od arhitekata-majstora koji vole i sami da osete u rukama tradicionalne materijale kao što su drvo ili nabijena zemlja, do arhitekata koji vole isključivo da rade u digitalnom okruženju sa VR maskama na glavi. Od arhitekata teoretičara, pisaca, istoričara, konzervatora, urbanista do arhitekata-dizajnera u marketinškim, gejming ili IT kompanijama. Sve te raznovrsne priče o različitim putevima arhitekonske profesije mogu se čuti od nekadašnjih studenata naše škole arhitekture u Novom Sadu. I ti putevi naših studenata nisu izgrađeni samo u našoj sredini i regionu. Ponosan sam na činjenicu da su oni svojom profesionalnom arhitektonskom karijerom ostavili traga na svim kontinentima osim na Antarktiku. Zašto upisati arhitekturu? Zato što ćete sa arhitekturom pronaći svoj Ikigai.
dr Bojan Tepavčević, redovni profesor, Fakultet Tehničkih Nauka Univerziteta u Novom Sadu, Departman za arhitekturu i urbanizam
dr Dejan Ecet, docent
Kraj XX veka bio je vreme mog studiranja arhitekture, period ispunjen urbanim mitom da samo jedan zanemarljiv broj arhitekata, tačnije 2%, zaista bavio arhitektonskim projektovanjem. Ovu informaciju nikada nisam potvrdio, ali je ona u tim danima delovala kao mračna prognoza. Na moju sreću, vrata praktičnog iskustva otvorila su mi se prilično rano, već tokom treće godine fakulteta, kada sam se upustio u dizajniranje svog prvog enterijera. Potom su usledili razni projekti, uvodeći me u taj ekskluzivni klub od 2%. Međutim, nije prošlo mnogo vremena pre nego što me je život preusmerio, dodelivši mi zadatak kreiranja korporativnog identiteta jedne kompanije što je podrazumevalo i dizajn web stranice, projekat koji sam, na moje iznenađenje, veoma uspešno završio. Uspeh ovog projekta otvorio mi je vrata ka novom profesionalnom izazovu – dizajnu netipičnih elektronskih uređaja, odvlačeći me od arhitekture ka grafičkom i dalje ka industrijskom dizajnu. Ova tranzicija, koja je proširila moje profesionalne horizonte i obogatila iskustvom, logično me je usmerila ka osnivanju sopstvene prakse.
Paralelno s tim, moje obrazovanje se nastavilo kroz doktorske studije na Fakultetu tehničkih nauka, gde sam stekao doktorat i gde trenutno radim, kombinujući nastavne aktivnosti sa praktičnim i teorijskim istraživanjima. Ova evolucija moje karijere, koja me je preusmerila od arhitekture ka raznolikim domenima dizajna, čini odgovor na pitanje: „Zašto studirati arhitekturu”, složenijim, ali jasnim. Veštine i znanja stečena tokom studija arhitekture postavila su osnovu za sve što sam kasnije radio. Poput egzo-skeleta iz futurističkih filmova, studiranje arhitekture mi je dalo osnovu za samopouzdanje i kompetencije da se bavim različitim poslovima u oblasti dizajna. Sada, nakon svih ovih godina (što kaže jedna pesma), onih inicijalnih 98% koji nisu ušli u svet arhitektonskog projektovanja više ne predstavljaju zastrašujući broj, već beskrajne mogućnosti za istraživanje i kreaciju.
foto: freepik.com
Stefan Pejić, master inženjer arhitekture, asistent
Godinama unazad imam mogućnost da tokom „Dana otvorenih vrata fakulteta“ i drugih događaja sličnog karaktera razgovaram sa srednjoškolcima. Tom prilikom sam shvatio da se određena pitanja ponavljaju, ne samo prilikom poseta raznih škola, nego i generacija. Jedno od najčešćih upravo glasi „Zašto upisati arhitekturu“? To me je navelo na mnoga razmišljanja, ali i vratilo par koraka unazad kako bih na osnovu ličnog iskustva, ali i mišljenja drugih kolega mogao da na najbolji način približim i usmerim nekog ka ovom slojevitom pozivu.
Srednja škola jeste period nakon koga slede velike promene u životu, a te promene se dalje razvijaju u manjem ili većem obimu tokom studija. Shvatio sam da je to, najčešće postavljeno pitanje, „Zašto upisati arhitekturu?“, upravo potreba srednjoškolaca za pronalaskom mehanizma koji te brze i drastične promene životnog kursa može ublažiti. Vremenom uvideo sam da je arhitektura upravo to, društvena potreba izazvana raznim promenama, događajima i mogućnostima. Već tokom priprema za upis na arhitekturu saznao sam da ona nije samo jednosmerna ulica ispunjena dvodimenzionalnim i trodimenzionalnim prikazima objekata, već mnogo složenija putanja. Kao neko ko je na ovo putovanje, koje i dalje traje kroz nastavu i praksu, krenuo iz gimnazije susreo sam se sa izazovom da se adaptiram na nove pojmove, pristupe, ali najviše na novi filter preko koga sada gledam svet i arhitekturu u načelu.
Sva nova saznanja vremenom se odražavaju na samospoznaju, ali i na način na koji nas drugi ljudi iz okruženja posmatraju, očekujući da razumemo i na najbolji način promislimo njihove potrebe i rešimo konkretne arhitektonske probleme. Na sve to utiče i za sve to nas priprema period studiranja prepleten mnogim granama arhitekture, kao i drugim disciplinama koje su sastavni deo školovanja, a sve to sa ciljem da nas usmere da se poigramo sa onom sferom u kojoj se najbolje pronalazimo ili spoznamo onu koja je pronašla nas. U tome pronalazimo svrhu i tu se krije odgovor, jer kako arhitekta Žan Novel kaže „Ja volim da se igram sa arhitekturom. To je moja omiljena igra“, sa čime se ja u potpunosti slažem.
Stefan Pejić, master inženjer arhitekture, asistent
Maša Lukić, student 4. godine arhitekture
Deluje kao kliše, ali, čini mi se da me arhitektura zanima još od vremena kada nisam znala šta taj pojam znači. Uvek sam volela da nešto ukrašavam, pravim, proračunavam, organizujem. Pre nekoliko dana sam u svom starom kompjuteru našla pesmicu, za koju je moja mlađa sestra nagrađena, kada je ona bila drugi, a ja četvrti razred osnovne škole. Stih namenjen meni glasi:
„Moja sestra Maša talenat je pravi
za slikanje, crtanje i slične stvari,
Njeni kolači sve nas slade,
a kada poraste projektovaće zgrade.“
Znači, moj budući poziv se znao još od mojih malih nogu. Živeći u Sremskoj Mitrovici, gradu veoma zanimljive i autentične arhitekture, gde se rimske iskopine prepliću sa divnim građanskim kućama iz 19. i 20. veka, kao i građevinama iz doba socijalizma i modernim zdanjima današnjice, moje interesovanje za gradnju je sasvim opravdano. Posmatrajući ove velelepne mitrovačke građevine, često sam ih u mislima analizirala i poredila. Zapažala sam kako su se načini i stilovi gradnje menjali kroz vreme. Moju pažnju najviše su privlačile prostrane građanske kuće, koje su primer lepote projektovanja. Svaka imala svoj poseban pečat i oslikavala stil arhitekte, ali i porodice koja je živela u njoj, potpuno u suprotnosti današnjoj gradnji, koja je često uniformisana i mnogi objekti liče jedan na drugi. Još tada sam zamišljala kako ja da oblikujem neku lepu i funkcionalnu kuću kojoj će se buduće generacije mladih ljudi diviti.
I tada, kao i sad želim učiniti prostor oko nas lepim, a u isto vreme obezbediti humane uslove življenja u savremenom i užurbanom svetu gde se stavlja fokus na brzini življenja i različitostima. Studirati arhitekturu je pre svega izazovno jer zalaziš u kreativnost i tako sagledavaš svet kao celinu. Sa druge strane, naše zanimanje opstaje kroz celu istoriju ljudskog društva, jer gde god i u bilo kom razdoblju čoveku je potreban objekat za stanovanje, a na nama, budućim ekspertima za ovu oblast je da mu ponudimo najbolje rešenje. Mišljenja sam da je arhitektonsko znanje primenljivo u mnogim oblastima življenja i mnogim profesijama. Veoma sam srećna što studiram arhitekturu i što ću, nadam se, ostaviti iza sebe građevine koje će svet učiniti lepšim, ljude srećnijim, ostaviti neki svoj lični pečat u prostoru i vremenu koje dolazi. Na nama je velika odgovornost da projektujemo objekte koji ispunjavaju potrebe korisnika i investitora, ali uvek vodeći računa o opštem dobru.
Maša Lukić, student 4. godine arhitekture
Dunja Pavlica, student 4. godine arhitekture
2012. godine krećem u peti razred. Na srpskom slušam o službi reči u rečenici, na matematici saznajem da možemo računati pomoću slova, na likovnom dobijamo udžbenik… Ništa ne razumem, samo čekam da čujem poslednje zvono u danu. Idem kući da se igram. Što moram da učim, kao da će mi to nekad trebati u životu? Posle određenog vremena, shvatila sam da je borba za petice u petom razredu ostavila neizbrisiv trag u mom načinu razmišljanja. Nastavila sam da se igram, samo što igračke više nisu bile plišane, nego apstraktne. Kroz tu igru, posmatrajući sopstvene afinitete i svrstavajući ih u skupove, došla sam do izbora profesije kojom želim da se bavim – arhitektura je predstavljala najkoherentniju uniju dijametralno suprotnih skupova u mojoj igri. Učenje arhitekture, metaforički analizirano preko službe reči u rečenici, potire teorijske definicije subjekta i objekta u srpskom jeziku. U ranim fazama njihove koegzistencije, arhitekta je subjekat koji kreira arhitekturu. Vremenom, oblikujući prostor, arhitekta postaje deo njega, te iz aktivne uloge subjekta, neprimetno prelazi u ulogu objekta – arhitektura gradi arhitektu.
Dunja Pavlica, student 4. godine arhitekture
Kakva je to arhitektura disciplina kad uspeva da manipuliše svesnim bićem poput čoveka? Široka. I visoka. Velika disciplina. Toliko velika da svakom svojom dimenzijom obavija granice čovekovog uma. Ali, ne guta ga, nego se trudi da te granice proširi do najdaljih tačaka koordinatnog sistema. Studirati arhitekturu ne znači samo projektovati kuće, crtati profile ulica i računati dimenzije konstruktivnih elemenata. Studiranje arhitekture podrazumeva istraživanje sopstvenog identiteta oprostoreno kroz arhitektonski jezik. Nakon studija, čovek fakultet napušta sa diplomom iz discipline koja se ustalila kao njegov životni saputnik.
FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA, Univerzitet u Novom Sadu
Departman za arhitekturu – Centar za digitalni dizajn