Arhitekta jednog grada – Gornji Milanovac: Raste popularnost energetski efikasnih kuća

Za časopis “GRENEF – Građevinarstvo & Energetska Efikasnost” govori arhitekta Ranko Tomić 

Gornji Milanovac – Beli labud u zelenom jezeru. Tako je, pri prvom susretu pre gotovo jednog veka, zadivljen belinom kuća usred šumadijske prirode, ovaj grad nazvao vizionar, istraživač, geograf, i jedan od najvećih intelektualaca Srbije Jovan Cvijić. Za Gornji Milanovac se kaže da je grad u kome je rođena moderna Srbija. Ovo je prvi grad kod nas izgrađen po prethodono urađenom urbanističkom planu čiju je koncepciju zadržao do danas. Ulice su prosečene tako da su dovoljno široke i za moderan saobraćaj i skoro se sve seku pod pravim uglom, a u centru naselja nalazi se prostran i lepo uređen trg sa koga se otvaraju vidici prema Rudniku, Ždrebanu i Vujnu, što predstavlja svojevrsnu vrednost grada.

 

U ovom gradu živi i radi arhitekta Ranko Tomić. Rođen 1970. u Gornjem Milanovcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na arhitektonskom fakultetu u Beogradu pod mentorstvom profesora Aleksandra Radojevića. Radio je dugo godina kao grafički dizajner u različitim grafičkim studijima od 1995. do 2002. Nakon toga, 2003, je osnovao porodičnu firmu „Arhitekti Tomić“ u kojoj radi i danas.

U ovom broju časopisa, Gornji Milanovac iz svog ugla predstaviće nam upravo Ranko Tomić, dobitnik nekoliko nagrada na dizajnerskim i arhitektonsko-urbanističkim konkursima, kao i priznanja na Salonu arhitekture i Međunarodnom salonu urbanizma.

 

 

Ranko potičete iz arhitektonske porodice. Posmatrajući majku i oca, kada ste shvatili da ćete i vi uploviti u svet arhitekture?

Kad sam bio mlad, imao sam nameru da postanem ili programer ili rok zvezda. I jedno i drugo je bilo podjednako uzbudljivo u to vreme. Arhitektura je bila nešto što rade roditelji po čitav dan i do kasno u noć i to mi je delovalo previše naporno. Bavio sam se ozbiljno programiranjem, čak sam osvojio i prvu nagradu na srednjoškolskom republičkom takmičenju, ali nekako nisam sebe nalazio ni na jednom fakultetu na kome se u to vreme moglo postati programer (ETF ili PMF), pa sam odlučio da postanem arhitekta. Što se tiče roka, nadam se da za taj san još imam vremena.

Arhitekti Tomić je sada potpuno porodična kompanija. Pored roditelja i Vaš mlađi brat je diplomirani arhitekta. Na koji način funkcioniše vaš projektni biro obzirom da je sve u krugu porodice?

Roditelji su sada u penziji, brat je pridruženi član, pošto je vezao svoj profesionalni život za inostranstvo i prestonicu, ali uskače kada je potrebno. Biro funkcioniše uglavnom tako što angažujem spoljne saradnike i radim većinu arhitektonskog posla sam. Ume da bude naporno, ali sam tako navikao i ne umem da šefujem, pa prema tome biram poslovе i organizujem rad. Kao najvažnije postignuće u svom poslu smatram to što uvek poštujemo rokove.

Diplomirali ste na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na smeru enterijer. Nakon završenih studija, karijeru ste započeli u Beogradu. Ipak, vratili ste se u rodni Gornji Milanovac. Možete li da napravite poređenje ova dva grada u smislu arhitekture, pa i samog izvođenja radova.

Nisam mnogo radio u Beogradu kao arhitekta, praktično samo dva potkrovlja i jedan enterijer za hostel, ako ne računamo studenstki rad na enterijeru KST-a. Dosta vremena sam u Beogradu proveo radeći kao grafički dizajner i nisam se bavio arhitekturom sve do povratka u Gornji Milanovac 2002. Stoga mi je prilično teško da dam neko poređenje – mada ponekad sarađujem sa kolegama sa godine koje su ostale u Beogradu i vidim kako tamo stvari funkcionišu. Dosta nelogično i ne baš u skladu sa onim što bih mogao nazvati dobrom praksom – ne zbog mojih kolega, već zbog jednog prilično nekorektnog i ponižavajućeg odnosa državnih službi prema njima. Jedna od lepih stvari u Gornjem Milanovcu je što, makar u oblasti građevinarstva, nema korupcije, imamo vrlo fer saradnju sa opštinskim službama i jedan odnos, koji bih najpre opisao kao razuman. Nema velikih tenzija, a ni pretenzija.

Ono što je karakteristično za ovu rubriku je predstavljanje grada iz kojeg je arhitekta – domaćin. Koja građevina predstavlja Gornji Milanovac?

Teško je izdvojiti jednu, mada mislim da Gornji Milanovac zapravo najbolje predstavlja sam sebe! To stoga što je on jedan od retkih gradova u Srbiji nastalih od početka na osnovu urbanističkog plana, a ovaj naš, ako su saznanja koja imam tačna, delo je bečkog inženjera koji se prezivao Kamnik, najverovatnije Slovenca. Ako ćemo se, pak, vezati samo za građevine, najupečatljivija je svakako crkva Svete Trojice, rad neimara Nastasa Đorđevića, a zadužbina Miloša Velikog, zidana predivnim žutim peščarom iz Sinoševića. Odmah preko puta nje je zgrada Okružnog načelstva (popularno: „Stari sud“, rekonstruisana pre dvadesetak godina po projektu arh. Slobodanke Simović), a tu je i još nekoliko zgrada koje su pod zaštitom – nije ih, nažalost, mnogo preživelo 2. svetski rat, jer je grad u njemu skoro potpuno spaljen. Iz vremena moderne imamo takođe jednu predivnu zgradu – Tešića kuću, arhitekte Jaroslava Prhala (druga, bioskop, nažalost je srušena pre petnaestak godina), a iz posleratnog perioda tu su dela „brutalizma“: poslovna palata Dečjih novina i dečja ustanova u ulici Vuka Karadžića (obe arh. Miodrag Damnjanović), robna kuća Proleter (arh. Radmila Despinić-Tomić), vrtić u Železničkoj (arh. Mileta Tomić) i svakako najpoznatija – kuća nekada jugoslovensko-, a danas srpsko-norveškog prijateljstva, delo arhitekte Aleksandra Đokića za koju je dobio Borbinu nagradu.

Gornji Milanovac važi za jedan od najmlađih i prvih modernih gradova u Srbiji. Iz ugla struke, šta vam se u vašem gradu čini dobrim? Čiji uticaji sa istorijskog aspekta je najvidljiviji u gradu za vas kao arhitektu?

Ono što jeste dobro, to je taj plan centralne gradske zone koji je sa pravougaonom mrežom, širokim ulicama i lepim, velikim dvorištima. Ono što nije dobro, to je neplansko širenje naselja od 1970-2000. godine. Najvidiljivi uticaji i jesu upravo iz pomenutog perioda, jer je najveći deo stambenog fonda sagrađen tada – ogromne i ružne kućerine koje ne zadovoljavaju skoro nikakve kriterijume. Iako su zgrade koje su najlepše (već pomenute) sagrađene ranije, meni su nekako najvidljivija ta poluhaotična naselja. Kao nekome ko se dosta bavi urbanizmom, to mi prosto bode oči. Ali da se vratimo na lepo – Gornji Milanovac ima neki svoj šarm malog grada u kome je sve blizu i sve se brzo uradi. Ljudima koji žive u Beogradu je obično neshvatljivo da vam ovde treba pola dana za nešto za šta tamo treba pola meseca, bar kad je administracija u pitanju. Lep je gradski trg i taj prostor oko opštine, crkve i hotela. Dešavalo se ranije, kada su tu stajali autobusi dok nije bilo autobuske stanice, da ljudi na proputovanju svrate na kafu i, očarani gradom, reše da tu i ostanu. Taj trg je i bio tema mog rada za koji sam dobio priznanje na Međunarodnom salonu urbanizma u Kragujevcu.

Da li se Gornji Milanovac gradi i primećuje li se rast u građevinskom sektoru?

Gradi se dosta. Uglavnom se bavimo privrednim zgradama i porodičnim kućama, ali se dosta grade i višeporodične stambene zgrade. Ne znam da li ima rasta, pošto to zahteva nekakve statističke podatke koje nemam, ali znam da se uvek nešto gradi. Imamo solidnu industriju koja pokreće dosta toga. Dosta se ulaže i u seoski turizam.

Kuda po vama danas ide arhitektura? Da li se arhitektura identifikuje po imenima arhitekata ili po regionima i državama?

Identifikuje se pre svega po imenima arhitekata, uvek je tako i bilo, kao i u drugim umetnostima. Kad kažete Pikaso ili Norman Foster, nije vam baš previše bitno da li je neko od njih živeo u Španiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji ili negde drugo. Ozbiljna arhitektura je, na sreću, već pre više od sto godina prerasla nacionalne stilove i kreće se i dalje u dobrom pravcu – ka održivosti, ekologiji i čovekomernosti. Mi smo imali jedan tužan pokušaj povampirenja tzv. „tradicionalne“ arhitekture koji se poklopio sa rastom nacionalizma i sveopšteg srozavanja kulture devedesetih. Dobrа arhitektura, nažalost, zahteva ne samo dobrog arhitektu (što se podrazumeva), već i nekoga ko je spreman da razume i plati njegovo delo – od skice, pa do poslednje kapi boje na zidu. Po tome se razlikuju uspešna društva od neuspešnih – po novcu koji mogu da odvoje za arhitekturu i po razumevanju sadašnjeg vremena i kulture od strane investitora.

Primećujete li razlike u zahtevima investitora sada i pre nekoliko godina? Da li sada bolje poznaju materijale i koliko su upravo investitori ti koji doprinose da neki materijal uđe u upotrebu prilikom gradnje?

Razlike svakako ima. Ljudi vole da se interesuju za novosti, pre svega u pogledu onoga što utiče na izgled, ali i u vezi energetske efikasnosti ili kvalitetnih hidroizolacija. Svako ko ima bar malo iskustva, prepoznaće gde su bili najveći problemi u objektima u kojima je boravio ranije i želeće da to izbegne u onome što gradi.

Iz vašeg iskustva, da li se ljudi danas bave energetskom efikasniošću objekta? Kakva su vaša iskustva sa primenom materijala koji doprinose energetskoj efikasnosti? Da li su investitori spremni da plate više kvalitetne materijale jer znaju da će im oni omogućiti uštedu energije?

Ne može baš svako da razume, jer ne zna svako fiziku, pa nekada potrošim dosta vremena na objašnjavanje toga kako funkcioniše kućna mikroklima, na primer, ali ako se ljudima lepo objasni, uglavnom prihvataju. Uvek mi je bila bliska ekologija, jer volim prirodu i planetu, tako da sam se trudio da u svakom svom projektu stvari budu ispravne i u tom pogledu. I na konaku manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, za koji sam dobio priznanje Salona arhitekture u Beogradu, koristio sam rešenja koja se koriste u pasivnim kućama. Većina ljudi s kojima se srećem želela bi energetski efikasne kuće, ali je to nešto što ne može svako da priušti. Svakako, onaj ko ima novca uglavnom ima i želju da iskoristi najbolje materijale i da smanji utrošak energije, a samim tim i troškove korišćenja objekta. Bilo bi mnogo korisno kada bi država imala neke kredite za poboljšanje energetske efikasnosti. Time bi se značajno smanjilo i aerozagađenje kome smo gotovo neprekidno izloženi.

Porodično preduzeće Arhitekti Tomić iza sebe ima na stotine izvedenih i projektovanih zgrada svih namena, od porodičnih kuća i lokala, pa fabrika. Koji projekat/projekte bi izdvojili kao najinspirativnije na koje ste najviše ponosni?

Dela na koja sam na najponosniji su prilično raznorodna, ali šta da se radi, volim raznolikosti: crkva u Svetinji, selo Jablanica kod Gornjeg Milanovca; fabrika vode Crystal Fields u Bogdanici; školska sala osnovne škole Arsenije Loma na Rudniku; već pomenuti konak Svetih Arhangela, poslovna zgrada CIS Ecopoint u Svračkovcima i fabrika Velelek u Gornjem Milanovcu. I muzički studio „Tri praseta“, iako je to još uvek samo san – ali, bez snova nema arhitekture! Od porodičnih kuća koje sam radio, istakao bih kuće za porodice Pokrajac, Likić, Pavlović, Veljković i Paunović.

Šta je danas u trendu kada je reč o enterijeru?

Nemam pojma! Najsmešnija stvar kod mog obrazovanja i prakse je što, iako sam diplomirao na smeru za enterijer, skoro da uopšte time ne bavim! Volim to, ali nema baš puno takvih poslova ovde gde radim, dosta je zahtevno vremenski i onda to niko ne može da plati da bi mi se isplatilo da se time bavim. Uradio sam samo jedan ozbiljan enterijer, hotel Donna u Gornjem Milanovcu i ne verujem da ću se ikad ponovo upustiti u nešto slično. Dosta se bavim urbanizmom, iako mi je taj isti urbanizam bio naročito dosadan za vreme studija, ali se ispostavilo da u pravom životu nije tako – pre par sedmica sam na Međunarodnom salonu urbanizma u Kragujevcu dobio priznanje za svoj konkursni rad za rekonstrukciju i uređenje trga Kneza Mihaila u Gornjem Milanovcu. Žao mi je što se urbanizam u Srbiji danas uglavnom sveo na izradu planova po sistemu „ko da nižu ponudu“, bez prevelikog upuštanja u njihovu suštinu i kvalitet i uz gotovo nepostojeću instituciju javnog anonimnog konkursa. E onda, kada se krene u sprovođenje takvih planova, vidimo svu apsurdnost takvog sirotinjskog pristupa onome što bi trebalo da bude osnova razvoja svakog naselja. Otac mi se dugo godina bavio urbanizmom i stalno imam s njim razgovore na tu temu. Zanimljivo je to sagledavanje prostora u više generacija.

Imate li neki savet za ljude koji bi želeli da se bave ovim poslom?

Ako sam uopšte neko ko može da daje savete – nemojte raditi ni ovaj, a ni bilo koji drugi posao, ako vam to ne prija. Nemojte biti arhitekta ako ne volite planetu, ljude, život u celini i ne umete da stvari gledate sveobuhvatno; ako niste spremni da noćima ne spavate zato što taj jedan detalj na oluku nije baš kako ste hteli. Nemojte biti arhitekta ako niste spremni da čitavog života učite. Arhitektura nije samo lep crtež – ona podrazumeva mnogo stvari za koje obični smrtnici i ne znaju da postoje. Da parafraziram svog dragog kolegu Radomira Vukovića – arhitektu, izdavača KvadArta i vrsnog dizajnera – koji je na pitanje šta to razlikuje likovnu od primenjene umetnosti, odgovorio: „Likovni umetnik za svoj rad odgovara isključivo sebi, a primenjeni sebi i naručiocu.“ – arhitekta mora biti svestan da osim sebi i naručiocu, odgovara i sredini u kojoj gradi, državi čije zakone mora da poštuje i planeti na kojoj živi. To znači da ćete, da biste bili uspešan arhitekta, morati da sve ovo razumete, primenite i usaglasite. Arhitektura je, tako gledano, najbliža alhemiji od svih umetnosti; njome se ne može baviti svako i to naročito imajte u vidu kada određujete cenu za svoj rad. Ako ne budete cenili sami sebe, niko drugi to neće uraditi za vas. Najvažnije: ukoliko u sredini u kojoj živite ne vidite način da ostvarite svoje arhitektonske zamisli, idite tamo gde ćete moći. Život je jedan.