Treći deo: Biseri arhitekture Vrnjačke Banje

Kao što smo više puta naglasili, razgovor sa Dušanom Lazovićem smo podelili u više delova budući da se radi o obimnoj temi i da nismo želeli naše čitaoce da lišimo zanimljivih detalja.

U nastavku teksta možete čitati poslednji deo ovog intervjua u kome zaključujemo priču o biserima Arhitekture i projektima koje je ovaj arhitekta realizovao sa svojim timom iz Studio Arhitekton.

Koji su to biseri arhitekture u Vrnjačkoj Banji? A šta biste, da možete, odmah promenili?

Biseri arhitekture u Banji postoje, i to u velikom broju, i to u svim epohama, što je veoma važno, i neke od njih sam već i pomenuo u prvom delu intervjua. Od nastanka Banje kao lečilišta, pa sve do danas, kada ona postaje turistički centar Srbije, svi ti objekti osim svoje neupitne istorijske i arhitektonske vrednosti, postaju i deo aktuelne turističke ponude, neki kao smeštajni i ugostiteljski, poput rekonstruisane vile „Savka“ ili Vile „Arnovljević“ (poznatija kasnije kao Vila „San“), ili hotela „Zvezda“ (nekada hotel „Orlovac“) i sl, a neki kao deo kulturne ponude, poput bivšeg letnjikovca Belimarković koji se danas koristi kao zavičajni muzej i izložbeni prostor uveliko poznat kao Zamak Kulture ili Vile „Zora“ koja je već decenijama u službi gradske biblioteke…

Nabrajati sve ostale bisere banjske arhitekture, a pogotovo ispričati i sve njihove priče, zahtevalo bi ne samo jedan potpuno nov intervju, već možda i celu jednu knjigu (na tu temu toplo preporučujem dela Ognjena Topalovića iz Vrnjačke Banje). Što se tiče drugog dela pitanja, kao i svaki arhitekta ne mogu a da ne pomislim šta bih na nekom objektu promenio ili dodao, ali ipak, moj stav je da većina banjskih vila treba da ostane upravo onakva kakvim su je zamislile arhitekte koje su ih u tom vremenu i stvarale. Smatram da ima sasvim dovoljno prostora gde nove generacije arhitekata mogu da iskažu svoje ideje i Banji ostave neke nove bisere, a stare sačuvaju od propadanja.

Takođe, smatram da ima dosta posla za mlade arhitekte da neke stilske promašaje ili nespretno izvedene objekte, vrate na pravi put i pokušaju da od njih stvore nešto što će nekome biti njegov privatni biser, kao što je bio jedan od naših projekata na rekonstrukciji stare porodične kuće u predgrađu Vrnjačke Banje.

Koji je trend gradnje stambenih kompleksa i koliko su oni zastupljeni u poslednjih 5 godina? Da li primećujete porast „nove“ arhitekture?

Izgradnja stambenih kompleksa u Vrnjačkoj Banji, koju neminovno prati porast cena nekretnina, intrigantna je tema koju paralelno sa Banjom vode još i Zlatibor, a po nekima i Beograd i Novi Sad. Sama tema je kompleksna i predmet je rasprave mnogo više u ekonomskim, nego u arhitektonsko-urbanističkim krugovima, što i nije čudno, jer ona svoje utemeljenje i nema u prostornom planiranju, već je više plod nekih socijalno-ekonomskih parametara. Od ove četiri poznate lokacije u Srbiji u kojima ljudi najviše žele da poseduju nekretnine, bitna i uočljiva razlika je da u prve dve (u Vrnjačkoj Banji i Zlatiboru), te nekretnine apsolutno nisu posledica porasta broja stanovnika ili širenja grada, a ni ti sami gradovi nisu ni planski, a ni infrastrukturno bili pripremljeni za ovakvu iznenadnu ekspanzivnu gradnju, tako da se više stiče utisak kao da su iznenada „napadnuti” stambenim blokovima sa svih strana, i da se teškom mukom od njih „brane”.

Posledica takvog odnosa je urbanistički haos, često praćen neujednačenom i neusaglašenom gradnjom, gde se u gotovo zaokruženim gradskim celinama, recimo porodičnih kuća ili pored bitnih znamenitosti, naizgled nasumično podižu stambeni višeporodični blokovi mnogo veće spratnosti i indeksa izgrađenosti, nego postojeći susedni objekti. Temu same arhitekture, uništavanja zelenila, nedovoljnog broja parking mesta i nedostajuće komunalne infrastrukture bolje i da ne otvaram. U suštini, na delu je klasično „investitorsko projektovanje“, koje bi možda i moglo da bude rešivo ili bar nekako u budućnosti popravljivo, o čemu sam već pomalo i govorio, ali kada se u jednačinu ubaci i „investitorski urbanizam“, stvar se višestruko komplikuje, a šteta postaje trajna jer uništava samo gradsko tkivo, svakodnevni život se komplikuje nizom prepreka koje ovakvo stanje proizvodi, i osim nekolicine investitora koji ostvaruju profit, i grada koji se trenutno na taj način delimično finansira, svi su na gubitku.

Po meni i sami investitori su na gubitku, jer nefunkcionalni grad je mesto u kome i oni žive. Oni nemaju druge slobodne ulice koje mogu da koriste ili posebno sađeno drveće koje samo njima pravi hladovinu u letnjim mesecima. Takođe, većina protivnika trenda gradnje, osim rigidne zabrane koja je i zakonski neizvodljiva, retko nudi neko racionalnije rešenje, niti pravi uzročno-posledične veze nekih sopstvenih poteza koji su doveli do ovog stanja. Moj stav, koji sam često iznosio i na komisijama za planove i u razgovoru sa gradskim funkcionerima je da nije problem šta se i koliko u Banji gradi, već gde i kako; i nije problem što neko radi i zarađuje veliki novac od izgradnje objekata (dok god je on legalan naravno), već kako se veliki novac koji u budžet ulazi preko tih građevinskih dozvola troši i raspoređuje.

Drugim rečima, ono što nazivamo problemom, moglo bi uz pametno planiranje i usmeravanje da bude i rešenje tog istog problema. Banja prostorno nije veliko mesto, i u relativno širem centru grada (a u pitanju je radijus od samo par stotina metara), sa jedne strane postoje čitave prostorne celine na kojima bi moglo biti dozvoljeno formiranje stambenih blokova, čak i veće spratnosti od sadašnje (ako za to postoji interesovanje), a sa druge strane zaštititi ili bar strogo ograničiti gradnju u zonama koje su već formirane kao autentične urbanističke celine ili celine sa već izgrađenom strukturom. Te zone bi postale još atraktivnije, a novi delovi grada bi se razvijali. Sve to naravno mora da prati ulaganje u infrastrukturu, pogotovo komunalnu i saobraćajnu koja trenutno jedva da zadovoljava i potrebe samih stanovnika, a kamoli desetina hiljada turista koji tokom cele godine borave u Banij.

Saobraćajni kolaps, pogotovo tokom sezone, nije posledica velikog broja turista, već loše infrastrukturne mreže koja ne prati razvoj i potrebe grada. Planovi novih ulica i bulevara postoje, kao i proširenje i rekonstrukcija postojećih, ali se od crteža dalje nije odmaklo i nema nagoveštaja da će do toga doći. Privatni investitori su pokretanjem par inicijativa, iz naravno ličnih potreba, uspeli da pokrenu rešenje nekoliko kružnih tokova i par skverova u gradu, ali sistemski se dalje od toga nije odmaklo.

Posledica ovakve gradnje stvara i niz paradoksa, pa tako uprkos tome sto je u Banji izgrađeno na desetine hiljada stanova, većina Vrnjčana živi u porodičnim kućama na periferiji grada, jer zbog nerealno visoke cene nekretnina, ne mogu ni da reše stambeno pitanje u gradu. Primera radi, u Kraljevu i Trsteniku, gradovima koji su samo nekoliko kilometara udaljeni od Vrnjačke Banje, za istu sumu novca, možete kupiti nekretninu duplo veće kvadrature i neuporedivo bolje strukture. Ekonomski gledano, ovi objekti predstavljaju ono što neki nazivaju „mrtva nekretnina“ ili „zarobljeni kapital“.

Možda je najslikovitija posledica ove gradnje vidljiva u mesecima kada prođe turistička sezona, kada noću prošetate gradom i primetite na stotine stanova, a često i čitavih zgrada u kojima nije upaljeno ni jedno jedino svetlo.

Nama ostaje da samo damo sve od sebe da ti objekti budu vredni zidanja u Vrnjačkoj Banji, i da se nadamo da će jednog dana u njima zaista i živeti neko tokom cele godine. Naš biro je ponudio više različitih urbanističkih i arhitektonskih rešenja stambenih blokova, saobraćajnih i zelenih koridora i sl, za one lokacije koje još uvek nisu izgrađene, a dovoljno su atraktivne za potencijalne investitore.

Što se „nove“ arhitekture tiče, i ona je neujednačena kao i gradnja, i varira od novih bisera moderne, preko kopiranja istorijskih stilova, pa do hi-tech primera nekih objekata. Ono što sve više primećujem je da stil arhitekture i njena priča, sve više ustupaju mesto brzini gradnje i potrebama investitora, ali nije krivica samo u njima. Investitori su postojali i u davnim vremenima, i uvek su imali zahteve, to se nije promenilo.

Ali vremena su se promenila, globalna komunikacija i dostupnost informacija, brzina novih tehnologija uticali su i na nas kao projektante. Ono što su nekada radili timovi od 50-60 ljudi, danas završavaju 2 kompjuterska programa. Problem je samo što sa kompjuterskim programom nemate interakciju. On vas nikada neće kritikovati. On će iscrtati svaku vašu ideju. U našem birou, postoji ta interakcija, postoji razgovor o projektu, postoje nesuglasice ali postoje i rešenja tih nesuglasica. Nije uvek prijatno, nije uvek lagano, ali na kraju je kompjuter taj koji mora da sačeka, dok mi ne odlučimo šta će iz njega izaći.

Koliko se razlikuju zahtevi investitora projekata na drugim lokacijama od onih na prostoru Vrnjačke banje?

Ne postoje suštinske razlike u projektovanju većine objekata širom Srbije, jer ovo nije toliko velika zemlja, da bi se osetile neke bitnije razlike među zahtevima klijenata. Kod porodičnih kuća, zahtevi su gotovo identični svuda i razlikuju se samo u detaljima i ličnim afinitetima investitora. Lokacije su te koje se razlikuju i one nam često i daju inspiraciju.

Ista je stvar i kod drugih tipova objekata. Recimo, poslovni ili javni objekti u Beogradu ili Vrnjačkoj Banji, mogu da se razlikuju po kapacitetu i urbanističkim parametrima, ali idejne smernice su uglavnom iste.

Međutim, kada je reč o višeporodičnom stanovanju, tu dolazi do bitnijih razlika i to pre svega u samoj strukturi stanova, jer stanovi u Vrnjačkoj Banji, iako se zovu stanovi, oni suštinski nisu projektovani za potrebe stanovanja, već za potrebe ljudi koji povremeno turistički borave u Vrnjačkoj Banji, a radi lakše prodaje, često su na ivici funkcionalnih parametara propisanih Pravilnikom o stanovanju. Tako na primer, iz tih stanova su često izbačeni vetrobrani, hodnici su minimalnih dimenzija, ostave ne postoje, kuhinja je po pravilu minijaturna, a trpezarija je uvek deo dnevne sobe.

Spavaća soba je predviđena samo za smeštaj kreveta i neretko ni čiviluk u nju ne može da stane, a terasa dovoljne širine da na njoj dve osobe mogu da sede samo jedna pored druge.

Ovakvi „stanovi“ čine bar 60% prodajnog fonda u turističkim mestima kao što je Vrnjačka Banja, jer su kupovno dostupni zbog drastično redukovane kvadrature. Sama arhitektura, tj. spoljašnja fasada ne otkriva ovakvu unutrašnju redukovanost. Ona se primećuje u broju stanova koje se postiže sa relativno malim bruto kvadraturama zgrada.

Takođe, ovakvi stanovi ne mogu proći u gradovima koji imaju „normalnu“ potrebu za stanovanjem. Naravno, kupovna moć većine građana koji sada rešavaju stambeno pitanje, utiče da u svim gradovima projektovanje klasičnih stanova podrazumeva jedan stepen redukcije, a sami tim i ideje koje imamo moraju da istrpe određene modifikacije, pa nekad forma mora da istrpi zbog funkcije.

Naš savet svim arhitektama, bez obzira na godine, je da prihvataju sve poslove ako mogu, ali da ih ne odrađuju kao poslove, već kao izazove. A jedan od najboljih izazova, uvek je bio arhitektonski konkurs. Ne potencirajući uspeh kao imperativ, ali naravno dati sve od sebe, vrlo je inspirativno izneti i ukrstiti svoje ideje sa idejama drugih kolega i videti sve te kreativne načine na koje je rešen jedan isti projektni zadatak. To je takođe jedan od boljih načina za upoznavanje sebe i svog mesta u profesionalnom svetu.

Prvi deo intervjua možete čitati na linku.

Drugi deo intervjua možete čitati na linku.