Šta treba da znamo o elektroenergiji?

Finalni oblik najčistije energije za svakodnevnu potrošačku i reproduktivnu upotrebu danas je elektroenergija. Veliki deo uglja, gasa i drugih tečnih i čvrstih goriva u energetskim postrojenjima daje električnu energiju kojom se relativno jednostavno napajaju najudaljeniji krajevi zemlje. Potrošnja električne energije danas je u veoma dinamičnom usponu, koji označava sve veći broj potrošača koji koriste snagu ili toplotu elektro uređaja.

Značaj električne energije

Elektroenergija je prvi put proizvedena i upotrebljena na distanci još u prošlom veku, a da su tehnologije zasnovane na uslugama elektriciteta danas osnova praktično za svaku tehnološku inovaciju (informatika, mikroelektronika, robotika, novi materijali, medicinska tehnologija). Električna energija je jednostavno postala nezamenljiva. Ne može se od svega proizvesti električna energija. Ne treba zaboraviti da se u ukupno oslobođenoj energiji od sagorevanja uglja ili mazuta u termoelektranama dve trećine energije (toplote) izgubi u atmosferi, a samo jedna trećina pretvara u elektroenergiju. Tome treba dodati ostale gubitke do kojih dolazi u distributivnoj mreži. Elektroenergija ne može još da odgovori na zahteve racionalne cene grejanja, vožnje automobilom, itd., iako su prepreke uglavnom tehničke prirode. Kada je reč o izvorima elektroenergije kao finalnog oblika (potrošnje) energije, razume se da je to u svakom pojedinačnom slučaju najčešće neko prirodno gorivo, koje sagorevanjem oslobađa toplotu, a ova se preko snage vodene pare, odnosno turbina i generatora transformiše u elektroenergiju. Za proizvodnju električne energije, najvećim delom, danas se upotrebljavaju konvencionalni energetski izvori, odnosno fosilna goriva kao što su: ugalj, gas, mazut, nuklearna goriva kao što je uranijum, ali i takva prirodna mehanička energija kao što je kretanje ili pad vode, vetar, talasi, plima, oseka ili sunčeva toplota, odnosno alternativni izvori o kojima će još biti reći.

Ekonomsko – ekološka budućnost elektroenergije

Jedan od najvažnijih elemenata ekološki zasnovane razvojne strategije u energetici je njena štednja, kao i redukcija potrošnje i upotreba prirodnih neobnovljivih izvora. Za to će biti neophodna upotreba različitih instrumenata, od kojih su i prema dosadašnjim iskustvima, najefikasniji ekonomski. To znači da će se cene energenata, posebno nafte i gasa ali i struje morati značajno korigovati. U njih se moraju ugraditi troškovi brige za okolinu, demontažu postrojenja, lišavanje plodnih oranica, promene morfologije zemljišta itd. Biće takođe neophodno izmeniti strukturu proizvodnje i upotrebe energije, smanjenjem upotrebe „prljavih” i toplih načina dobijanja energije. U 2020. godini 33% kapitalnih investicija za energetiku je otišlo u elektro-sisteme, 23% u eksploataciju uglja, a 11% u alternativne i obnovljive izvore.

Izvesne mogućnosti uspostavljanja novog energetskog balansa u svetu pruža alternativa zamene zastarele tehnologije u zemljama u razvoju, čime bi se njihova energetska efikasnost mogla podići za 25-30%. Novi materijali, industrijski procesi i konstrukcija, uz bolju organizaciju proizvodnje, prema proceni Džefa Mastersa [1] British Gol mogli bi povećati energetsku efikasnost čak za 60%. Nove tehnologije takođe mogu minimizirati emisiju štetnih materija. Međutim, sve to košta izuzetno mnogo i zahteva preveliki napor za nestabilne i oskudne finansijske potencijale zemalja u razvoju. Zbog toga će biti neophodne dalje intervencije o strategiji svetskog privredno-energetskog razvoja. Novi tržišni, ekološki i politički potresi na tom planu nisu isključeni.

Hidroenergija

Po svom karakteru hidroenergija spada u čiste izvore koji ne oslobađaju štetne materije i toplotu, od koje veliki deo odlazi u nepovrat. Iskorišćenost vodene snage u proizvodnji električne energije tzv. hladni postupkom može da bude veća nego kada je u pitanju konverzija toplote. Generatori danas pretvaraju mehaničku energiju u električnu, uz manje od 2% gubitaka. Proizvodnja energije na bazi pregrađivanja korita reka, stvaranje vodne akumulacije ima nekoliko važnih nedostataka. Prvi je finansijske prirode. To je veoma skup postupak, s obzirom da su eksterni troškovi (potapanje zemljišta, izmeštanje kuća, problem puteva i gubici prostora) izuzetno visoki. Drugi problem je nedostatak ili ograničenost prirodnih uslova, odnosno veoma mali potencijal energije preostalih reka pogodnih za hidrocentrale. Konačno, iako se pogrešno misli da su hidroelektrane ekološki apsolutno čiste, one takođe sobom donose značajne probleme za okolinu i ekologiju uopšte.

Ekološke posledice rada hidroelektrana

Način rada hidroelektrana se smatra ekološki prihvatljivim, pošto njihov normalni rad ne proizvodi negativne posledice po životnu sredinu. Međutim, velike akumulacije mogu dovesti do tektonskih poremećaja i klimatskih promena. Hidroelektrane i akumulacije nepovratno odnose velike površine zemljišta i ugrožavaju biološku ravnotežu. Katastrofe nastale rušenjem brana, mogu prouzrokovati ogromne ljudske žrtve i materijalna razaranja. Pored tehničkih faktora, uzročnici katastrofa mogu biti i prirodne-ekološke promene, kao što su zemljotresi, klizišta, nejednako sleganje terena itd. Najpoznatiji slučajevi rušenja brana su: Gleno (Italija,1924.) oko 600 mrtvih; Vega de Tera Passe (Španija, 1959.) oko 1500 mrtvih, Mat Passet (Francuska, 1959.) oko 500 mrtvih. Najpoznatiji slučaj poplave koja je nastala obrušavanjem materijala, (akumulacija Vajorit -Italija, 1936.), kada je oko 250 miliona m3 stenske mase palo u vodu i istisnulo je preko brane stvorivši poplavni talas koji je ubio 2200 ljudi. (Izvor: E. Gruner, Dam Disastes, The Institution of Civil Engineers, Procesings, 1963. Vol 23, Paper No 6648).

Pored navedenog veliki ekološki značaj imaju eutrofikacije akvatičnih sistema. Reč je o nagomilavanju organskog materijala u vodo-akumulacije, koji podležu biološkoj razgradnji u anaerobnim procesima, pri čemu se oslobađaju velike količine metana, sumporvodonika, merkaptena, itd. Posledice tako značajnih promena hemijskog sastava vode su odumiranje aerobnih bioloških vrsta i ekološke degradacije koja vode čini neupotrebljivom za humane namene.

NUKLEARNA ENERGIJA I ŽIVOTNA SREDINA

„Kada su u pitanju atomi, nikad ne uzimajte bilo šta zdravo za gotovo” – Volter C. Paterson

Otkrićem atomske energije čovek je stvorio neiscrpan energetski potencijal. Činilo se da je jedan veliki razvojni problem definitivno rešen. Međutim, okolnosti ni izdaleka nisu bile tako povoljne i jednostavne, između ostalog, zbog ekoloških problema. Ipak, čovek je dobro do jezgra atoma u kome je skoncentrisana ogromna energija, koja se može osloboditi procesima fisije i fuzije.

Nuklearna energija

Nuklearna fisija je proces cepanja jezgara teških atoma, postupkom bombardovanja neutronima. Pri tom se smanjuje ukupna masa jezgara atoma, a razlika se transformiše u energiju. Nuklearna energija, do koje se dolazi pomoću fisionih nuklearnih reaktora, gde se kao gorivni element najčešće koristi uranijum 235, predstavlja najkoncentrisaniji vid energije kojom čovečanstvo danas raspolaže. Tako, na primer, energija koju sadrži jedan kilogram uranijuma u slučaju kada bi se u celini oslobodila u reaktoru, ekvivalentna je onoj koja bi nastala sagorevanjem 3000 tona uglja [2].

Nuklearna fuzija je proces spajanja lakih atomskih jezgara, koja se objedinjuje dajući teže jezgro, pri čemu se oslobađa ogromna energija. Najveća privlačnost fuzione reakcije kao izvora energije proizilazi iz činjenice da je izvor goriva neiscrpan. Teški izotopi vodonika, deuterijuma i tricijuma, pri visokim temperaturama (oko 1.000.000 °C) sjedinjuje se u helijum oslobađajući energiju. Iako je u osnovi teorijski postupak rešen, za njegovu komercijalnu primenu, čovečanstvo će verovatno još morati da sačeka. Ostaje nada da će se, uz odgovarajuća ulaganja i nova tehnološka rešenja, obezbediti ekološko i razvojno prihvatljiva energetska solucija na bazi fuzije.

Prvi nuklearni reaktor

Drugog decembra 1942. godine vođa istraživačkog tima Enriko Fermi pokrenuo je prvu samoodržavajuću fisiju na svetu. Ljudima je uspelo da koriste i kontrolišu ogromnu energiju unutar atoma. Počelo je nuklearno doba. Inače prvi nuklearni reaktor sadržavao je 6 tona uranijumovog oksida i 400 tona grafita. Napravljen je u Čikagu. (Izvor. Grupa autora Černobil, najgora nesreća na svetu, Globus, Zagreb, 1987.)

Rizici nuklearne tehnologije

Tehnološki postupak proizvodnje električne energije odvija se tako što nuklearni reaktor oslobađa toplotu koja se koristi za zagrevanje vode i stvaranje snage vodene pare, koja se pretvara u električnu energiju. Prvo nuklearno postrojenje u svetu namenjeno industrijskoj proizvodnji električne energije bila je centrala snage 5 MW u Obninsku, blizu Moskve, koja je proradila juna 1954. [3]. Nuklearni program proizvodnje električne energije započinje posle Drugog svetskog rata. Međutim, ekspanzija ove industrije nije išla onim tempom koji su u početku predviđali oduševljeni eksperti. Razlozi su uglavnom bili sledeći: problem bezbednosti reaktora, skladištenje i odlaganje nuklearnog otpada, ekološki rizik i finansiranje. Ipak, udeo nuklearne energije u ukupnom bilansu svetske energije raste. Na svetskom nivou one proizvode oko 17% električne energije.

Bezbednost rada nuklearki

Rad nuklearne elektrane, kao što je to slučaj sa svim postrojenjima za proizvodnju energije, između ostalog, sadrži i rizik nesreća. Rizici proizvodnje atomske energije proizilaze, pre svega, iz velike količine radioaktivnog materijala sadržanog u reaktoru. Nekontrolisano oslobađanje radioaktivnosti i van zone samih objekata, može prouzrokovati kontaminaciju vazduha, vode, tla i hrane, kao i ozračivanje ljudi, životinja i biljaka.

Kada je u pitanju ovaj problem, naučnici, stručna i šira javnost podelila se u dva dijametralno suprotna i gotovo nepomirljiva tabora. Pristalice nuklearne industrije (nuklearci) i protivnici nuklearne industrije (antinuklearci). I jedni i drugi iznose uverljive argumente za i protiv nuklearnih programa. Međutim, u jednom se slažu. Rizik je determinisan, količinom oslobođene radioaktivnosti, lokacijom nuklearnog objekta i vremenskim prilikama (naročito smerom i brzinom vetra).

Jedna od najdetaljnijih studija o bezbednosti nuklearnih reaktora, kao i mogućnostima i posledicama nesreće (The Factor Safety Study) [4], urađena je pod pokroviteljstvom američke NRC (Nuclear Regulatory Commision). Analizi je bilo podvrgnuto 60 reaktora smeštenih na teritoriju SAD. Studija je zasnovana na detaljnom istraživanju mogućih nedostataka nuklearnih elektrana, koja bi mogla dovesti do ispuštanja radioaktivnog materijala. Pokazala je da postoji mala verovatnoća velikih nesreća: npr, jedna mogućnost u 100 miliona godina, koja bi prouzrokovala 1.000 akutnih smrti zbog radijacije.

U njoj se posebno naglašava da se u nuklearnoj industriji, kao i u svakoj drugoj, može desiti mnogo malih lokalnih nesreća koje će više uticati na gubitke proizvodnih kapaciteta i novčane troškove, nego što će štetno uticati na pojedince. Procenjeno je, takođe da nesreće nuklearnih elektrana prilikom kojih dolazi do ispuštanja radioaktivnog materijala doprinose godišnjoj izloženosti od
5 x 10–4 Sv po MW(e). Rezultati istraživanja su pokazali da rizik sa tragičnim (smrtnim) posledicama, pri radu nuklearnih elektrana, isključujući rizik odlaganja otpada i posledice konzerviranja nuklearnih postrojenja iznose 1:5.000 000 000 dok je rizik od upotrebe motornih vozila 1:4.000, od padova 1:10.000, požara i vrelih supstanci 1:25.000, od otopljenja 1:30.000. Rizici veoma male verovatnoće kao što su mogućnost pogibije zbog munja, tornada i okeana (1:2.000 000 – 1:2.500 000) veći je čak 2.000 puta od nuklearnog rizika.

Posledice radioaktivnosti

U procesu transformacije nestabilnih nuklida (radionuklida) oslobođenja energija manifestuje se kao radijacija. Postoje tri tipa radijacije: alfa, beta i gama zračenje, koje se razlikuje po energiji, prodornoj moći čestica i ekološkim posledicama. Kao prirodni fizički proces radijacija je stara koliko i planeta Zemlja. U tabeli 1 prikazani su izvori izlaganja ljudi radioaktivnosti i prosečne godišnje efektivne ekvivalentne doze zračenja. Prirodni izvori tih doza oko pet puta su veći od veštačkih odnosno antropogenih izvora, a nuklearna energetika daje izvor preko 1.300 puta manji od zemljinog internog zračenja i 400 puta manju dozu od medicinske. U čemu je onda problem sa nuklearkama? Pre svega u odloženim rizicima od radijacije, kao i mogućnostima havarije. Putevi izlaganja ljudskog organizma radioaktivnim uticajima veoma su različiti i višestruko štetno dejstvo radionuklida ostvaruje se kako iz vazduha, (na osnovu udisanja i izlaganja tela) tako i sa zemlje i od predmeta koje ljudi upotrebljavaju i preko zagađene hrane i vode, do korišćenja kontaminiranih biljaka ili šumskih plodova (posebno gljiva), pa čak i mleka sa zagađenih pašnjaka. Radi ilustracije dugoročnog zdravstvenog i ekološkog delovanja oslobođenih nuklearnih čestica navodimo vreme poluraspada pojedinih radiotopa:

• I – 131 (jod 131) 8 dana
• C – 137 (cezijum 137) 30 godina
• Sr – 90 (stroncijum 90) 27,7 godina
• Pu – 239 (plutonijum 239) 24.400 godina
• U – 238 (uranijum 238) 4,47 milijardi godina
• U – 234 (uranijum 234) 245.000 godina

Akcidenti nuklearne industrije

Razvoj i ekspanzija industrije neminovno povećavaju rizik nesreća i posledice po životnu sredinu i razvoj društva. Ekološke posledice oslobađanja nuklearne energije mogu se predstaviti različitim efektima koji pogađaju ljudsko zdravlje, zagađuju neposredno okolinu i ugrožavaju život uopšte.

Izvor radijacije	Prosečna godišnja efektivna ekvivalentna doza (mSv)
Prirodni
Zemaljski sistemi	1,325
Zemaljski eksterni	0,350
Kosmički eksterni	0,300
Kosmički interni	0,315
Veštački
Medicinski	0,400
Radioaktivne padavine	0,020
Nuklearna energetika	0,001
Tabela 1 Izvori i posledice radijacije

Skala akcidenata

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) koristi skalu od sedam stepeni za klasifikaciju nuklearnih akcidenata, s tim što postoji i nulti stepen koji se upotrebljava za opis događaja koji nije izazvao opasnost po bezbednost ljudi.

• Nulti stepen. Predstavlja stanje u kome nema ugrožavanja bezbednosti.
• I stepen. Reč je o neželjenom događaju u vezi sa funkcionisanjem nuklearnog postrojenja koji nije povećao rizik njegovog rada. Najčešći uzroci su greške u materijalu ili ljudski faktor.
• II stepen. Uzrokuje ga tehnički kvar ili nenormalnost u radu koja je izazvala aktiviranje sistema bezbednosti.
• III stepen. To je pojava radioaktivnosti koja prelazi dozvoljenu granicu, pri čemu nisu potrebne dodatne mere bezbednosti, oko samog reaktora. Nove greške u sistemu mogle bi dovesti do nesreće većih razmera.
• IV stepen. Ovde je reč o pojavi veće radioaktivnosti, pri čemu je reaktor oštećen. Međutim, prosečna doza radioaktivnost prostire se u najbližoj okolini postrojenja. Moraju se obaviti dodatne kontrole. Zaposleni u nuklearki mogu imati posledice po zdravlje.
• V stepen. Nekontrolisano oslobađanje velikih količina radioaktivnog materijala izvan reaktora. To već zahteva potrebu delimične evakuacije stanovništva.
• VI stepen. Nekontrolisano oslobađanje velike količine radioaktivnog materijala izvan reaktora. Neophodno je detaljno sprovođenje mera bezbednosti kako bi se smanjila neposredna opasnost po zdravlje stanovništva.
• VII stepen. Nuklearni reaktor sasvim „iskače” iz kontrole, pri čemu se oslobađaju ogromne količine radioaktivnog materijala. Posledice nesreće su dugotrajne i po pravilu obuhvataju više zemalja.

Veliki nuklearni akcidenti

Tokom dosadašnjeg funkcionisanja nuklearna energetska postrojenja u svetskim razmerama prouzrokovala su četiri velika akcidenta koja se mogu rangirati od V do VII – stepena prema prethodnoj skali. To su: Vindskejl (Velika Britanija, 1973.); Ostrvo tri milje (SAD, 1979.; Černobil (SSSR, 1986.) i Fokušima (Japan, 2011.). Svi dosadašnji akcidenti potvrdili su uglavnom rezultate teorijskih studija pri čemu posebno treba istaći sledeće činjenice: (1) sve do Černobilske katastrofe akcidenti su skrivani od javnosti, sa ključnim motivom da se očuva poverenje u nuklearke, (2) nuklearni lobi je, u sprezi sa državnom bezbednošću, bio u stanju da kontroliše informacije i manipuliše javnim mnjenjem.

Černobil

Ovaj akcident predstavlja do sada najveću tragediju u eksploataciji nuklearne energije. U izveštaju koji je Sovjetska vlada podnela IAEA (Međunarodna agencija za atomsku energiju) avgusta 1986. opisana je najveća nesreća koja je svojim posledicama ugrozila sve evropske zemlje i širi region. Sa visokim stepenom pouzdanosti, pretpostavlja se da je katastrofa prouzrokovana eksperimentom na nuklearki. Oštećenje reaktora zgrade i opreme prouzrokovalo je oslobađanje ogromne količine radioaktivnih produkata. Radio aktivni oblak, nošen vetrovima proširio se po celoj Evropi i praktično nije bilo zemlje čija teritorija nije bila bar delimično kontaminirana. To je bila najveća do tadašnja ekološka katastrofa [5]. Pretpostavlja se da je ispuštena radijacija u atmosferi, u trenutku oslobađanja iznosila samo 4–5% ukupne aktivnosti u jezgru reaktora. To znači da je nesreća mogla da bude još katastrofalnija.

Protivrečnost informacija

Ser Douglas Black, koji je vodio Komitet stručnjaka imenovan od Ministarstva zdravlja u cilju ispitivanja slučaja leukemije u Vindskejlu je izjavio: „I u drugim područjima Velike Britanije u blizini nuklearki ima slično povišenih vrednosti. Ti slučajevi postoje, neobični su, ali ne i jedinstveni. Tvrdnja da su povezani sa povećanim količinama radioaktivnosti nije dokazana jer su primljene doze isuviše male”. Međutim, predstavnici British Nuclear Fuels priznali su da su Komitetu dali pogrešne podatke o oslobođenom uranu. Umesto količine 0,5 kg, od koje se pošlo u studiji, u atmosferu je najverovatnije ispušteno najmanje 20 kg (Izvor: Grupa autora, Černobil, najgora nesreća na svetu, Globus, Zagreb, 1987.)

Skladište i odlaganje radioaktivnog otpada

Jedan od problema rada nuklearnih postrojenja je: šta uraditi sa radioaktivnim otpadom. Radioaktivni otpad se skladišti i odlaže. Skladištenje ima privremeni karakter i omogućava pristup radioaktivnom materijalu, za inspekciju, preradu i prepakivanje. Odlaganje je trajno, s obzirom da nema mogućnosti ponovnog pristupa preradi i prepakivanju. Mesto odlaganja zahteva stalnu kontrolu u skladu sa međunarodnim propisima. Izbor tehnologija, materijala i lokacije najvažniji su činioci koji utiču na sigurnost postupaka. Za sada ne postoji bezbedno rešenje za deponovanje ili disperziju otpada, što povećava rizik nesreća i ekoloških posledica. Zemlje različito pristupaju rešavanju ovog problema. Kanada, npr, ograđuje ogromne površine daleko od naselja i površinski skladišti radioaktivni otpad. SAD, Nemačka, Francuska i druge zemlje koriste velike betonske bunkere pod zemljom.

Materijal u njima ostaje opasno radioaktivan hiljadama godina. Pretpostavlja se da se jedna od najvećih nesreća u skladištu radioaktivnog otpada desila u zimu 1957/58 godine u SSSR (provincija Čeljabinsk). Uzrok nesreće je, po mišljenju Z.A. Medvedeva bila ogromna eksplozija u vojnoj bazi, u kojoj je bio nepropisno skladišten dugovečni i visoko sadržajni fisioni otpad. Izazvala je stotine smrtnih slučajeva među civilnim stanovništvom. Kontaminirana zona se prostirala nekoliko hiljada km2, sadržavala je od 102 do 109 Ci stroncijuma 90. Kasnije upoređivanjem mapa Čeljabinska od pre i nakon nesreće konstatovan je nestanak preko 30 manjih i većih naselja prouzrokovan evakuacijom ili preseljenjem stanovništva [6].

Ekologija i nuklearna perspektiva

Posle nesreće u Černobilu, mnoge zemlje proglasile su moratorijum u izgradnji nuklearki. Međutim, buduća svetska privreda teško se može zamisliti bez nuklearne energije. U Francuskoj njen udeo u proizvodnji električne energije iznosi 75%, Belgiji 70%, Bugarskoj preko 30%, Švedskoj 47%, Švajcarskoj 42%. Ekonomski razlozi govore da će nuklearke još dugo proizvoditi najmanje 15% ukupne električne energije.

U direktnom ekološkom smislu, nuklearna energija je najčistiji oblik. Uz pouzdane tehnologije i poštovanje mera bezbednosti, rad reaktora je ekološki prihvatljiviji od sagorevanja uglja, nafte i gasa. Mnogi naučnici smatraju da takav proces nema značajniji uticaj na životnu sredinu. Međutim, činjenica je da je čovek svojom aktivnošću već dodao zemlji veću radioaktivnost nego što je ima sadržaj njene atmosfere i hidrosfere. Ovaj zabrinjavajući pokazatelj pred čovečanstvom postavlja dilemu, da li imamo pravo da Planetu pretvorimo u deponiju radioaktivnog otpada i preopteretimo je radijacijom koja bi mogla dodatno da ugrozi ili destruiše buduće generacije? Očigledno kada je u pitanju nuklearna energetska strategija ne sme biti prepuštena samo stručnjacima, a još manje političarima. Neophodan je krajnje ozbiljan pristup, adekvatno informisanje i odgovoran demokratski odnos prema sadašnjoj i budućim generacijama, radi njihovog zdravog života i opstanka na „pozajmljenoj planeti”. Srbija nema nuklearnih elektrana. Međutim, zemlje u njenom susedstvu (Hrvatska, Mađarska, Rumunija, Bugarska) imaju nuklearke. Stoga oprez, jer radijacija ne poznaje granice.

Literatura

1. Energy Survey: The Economist op. cit. pp.18
2. V. Paterson: Nuklearna moć, Rad, Beograd, 1987., str.7
3. I.G. Draganić, Z.D. Draganić, Ž.P.Adolf: Radijacija i radioaktivnost na Zemlji i u Vasioni, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991., str. 42
4. Health Implications of Nuclear Power Productions, Copenhagen, WHO, Regional Publications Europen, series NO3: 1978 o tome šire u: grupa autora, Nauka o odbrani, TMF, Beograd, 1993.
5. Sources Effects and Riscs of ionizing Radiation, Report of the General Assembly with annex, UN New York,1988.
6. J.R. Trabalka, I.D. Eyman, S.I. Auerbach Analysis of the 1957-1958, Soviet Nuclear Accident, „Science” July 1980., Vol 209