Projektantski pristup i filozofija dogradnje u urbanom gradskom tkivu

All important architecture of the last century was strongly influenced by political systems. Look at the Soviet system, with its constructivism and Stalinism, Weimer with its Modern style, Mussolini and, of course, the Nazis and Albert Speer’s colossal structures. Today’s architecture is subservient to the market and its terms. The market has supplanted ideology. Architecture has turned into a spectacle. It has to package itself and no longer has significance as anything but a landmark. Rem Koolhaas

Arhitektura se kroz vekove preplitala sa nizom drugih disciplina, i neodvojiva je od njih, direktno je povezana sa sociologijom, ekonomijom, politikom, istorijom i drugim disciplinama, i taj odnos nam pokazuje da je arhitektura sama po sebi jedna od bitnih, društveno i istorijski odgovornih disciplina koje utiču na društvo u celini. Time je uloga i odgovornost arhitektonske struke i arhitekte veća, međutim da li su uvek ta uloga i uticaj na društveni, kulturni i socijalni aspekt života adekvatni ili mogući u meri u kojoj bi trebalo.

“Emilijan Josimović, profesor Liceja, Artiljerijske i Velike škole u kojoj je bio imenovan i za rektora, plodni pisac i prvi obrazovani urbanista Beograda, prvi je javni radnik koji je progovorio o značaju arhitekture. Smatrao je da obrazovanje iz arhitekture spada u okvir opšteg obrazovanja. U tom svom uverenju bio je veoma ubedljiv tako da je uspeo da se na Liceju arhitektura predaje kao redovni predmet. Učenici su slušali Josimovićeva predavanja o građanskoj arhitekturi ne da bi postali arhitekti nego da bi kao budući javni radnici dobili obrazovanje iz arhitekture, kao što su ga dobijali iz drugih predmeta opšteg obrazovanja. Nezadovoljan dotadašnjom izgradnjom u Srbiji, Josimović je smatrao da bi trebalo da se obraća veća pažnja nastavi iz arhitekture: „Kamo sreće da je od postanka liceja… na tu nauku veća važnost polagana, te bi sada mesto oni arhitektonski nakarada, koje se još jednako pod imenom kuća podižu, mlogo više temeljni, celishodni i lepši zdanija naše varoši krasilo.” (iz teksta Evropa u šancu, Svetlana Dimitrijević-Marković)

Nažalost, danas se zgrada, objekat, doživljava kao autonomna znamenitost, a ne kao element koji ima svoju ulogu i mesto u urbanom tkivu grada. Kada posmatramo komercijalnu arhitekturu danas, ne samo u Srbiji već i u svetu, ona je u većini slučajeva posvećena samo ideji gradnje u cilju finansijske dobiti. Često se bavi samo objektom i njegovom „likovnošću”, bez sagledavanja odnosa tog objekta u okviru arhitektonsko urbanističkog konteksta u kom se nalazi, bilo da je u pitanju arhitektonsko-oblikovni, kulturološki ili socijalni smisao.

Ovakav pristup, pogotovo u našim uslovima dovodi do toga da je rezultat objekat, zgrada bez ikakve arhitektonske ili umetničke vrednosti, koja narušava urbano tkivo grada, naružuje ambijent… Filozifija projektantskog pristupa trebalo bi da se zasniva, ne samo na arhitektonsko oblikovnom ili funkcionalnom aspektu, već i na vrednovanju urbanističko-morfološkog aspekta, uz očuvanje kontinuiteta urbanog tkiva i jedinstvene atmosfere ambijenta – osetiti Genius loci, definisati ulogu koju zgrada igra u konfigurisanju mesta uz poštovanje okruženja, i pri tome pravilno sagledati karakter lokacije kako bi se izbegla suviše agresivna i proizvoljna intervencija.

Kontakt već izgrađenog, arhaičnog/istorijskog i savremenog/novog, može se ostvariti u dijalogu bez teoretske i realne kontradikcije, a kroz sintezu analitičkog pristupa u projektovanju i intuicije. Novo projektovanim objektom, kvalitet ambijenta gradske, urbane celine trebalo bi da bude unapređen, nadograđen, a ne u negativnom smislu transformisan.

Treba imati u vidu da urbano tkivo grada, ne samo da predstavlja morfološki sklop različite volumetrije i povezanih masa zgrada, ono čini sklop punog i praznog, javnih prostora, ulica, trgova, parkova… koji se prepliću, međusobno nadovezuju. Ovaj odnos ne bi trebalo da bude narušen novom gradnjom, već unapređen, treba težiti da se uklapanjem u ambijent i sa susednim objektima, njihovim fasadama, stvori homogena struktura uličnog fronta ili trga koja će da gradi urbanu scenografiju. Fasade ne bi trebalo da jednoznačno pripadaju samo zgradama, već i ulici, gradu.

Treba težiti da fasada, bilo da je odraz namene objekta ili da jednostavno postavlja okvir u koji se funkcija uklapa, oblikuje/formira prostor ispred i oko objekta, da čini jednu integralnu celinu sa tim prostorom kreirajući kvalitetan urbani ambijent.

Težnja ka ovakvom projektantskom pristupu i filozofiji dogradnje u urbanom gradskom tkivu, ilustrovana je kroz dva primera autorske arhitekture koji su prošli selekciju stručnog žirija Salona arhitekture.

“There are essentially two possibilities. One is to be, shall we say, an average architect and do the same thing everywhere. The other is to let yourself be inspired and even changed by the unique qualities of the place where you’re building. We always try to take the second approach. Rem Koolhaas

Projekti su različite namene, ali oba uklopljena u veoma specifične gradske ambijente. Objekti su geometrični, jasne i čitljive strukture. Fasada na oba objekta je segmentirana po vertikali i horizontali, ali i u samoj strukturi mase objekta.

Bitan element u arhitekturi ovih objekata pored ritma, proporcije, forme i volumetrije objekta, je svetlo. Naš osećaj prostora i mesta, utemeljen je u svetlosti i senci, odnosno njihovom ritmu. Oblikovanjem objekta i upotrebom građevinskih materijala na jedan ili drugi način, mi usmeravamo i kontrolišemo svetlost, mi joj dopuštamo da uđe u objekat ili ne, da se prelama, oblikuje ga…

Arhitektonski elementi predstavljaju medijatora između svetlosti i senke, stvaraju uslove gde svetlo i senka funkcionišu u harmoniji. Arhitektura objekta proizilazi iz sinteze svetlosti, prostora i strukture objekta.

JAVNA GARAŽA „OBILIĆEV VENAC”

Obilićev venac, Beograd, Srbija
autor: Miroslav D. Stefanović (Mašinoprojekt KOPRING)

Projekat javne garaže „Obilićev venac” pokazuje da je moguće graditi atraktivne javne objekte, a istovremeno očuvati ambijent, naglasiti arhitekturu različitih epoha, i sve to uz energetski efikasnu gradnju. Dokaz u prilog ove konstatacije je prva nagrada koju je garaža „Obilićev venac” dobila u kategoriji najbolje rekonstruisane garaže na konkursu Evropske parking asocijacije (EPA) za 2019. godinu, čiji su pobednici proglašeni na Generalnoj skupštini EPA u Malagi.

Danas u svetu imamo oko 1,2 milijarde motorizovanih vozila, a očekivanja su da će se taj broj duplirati do 2030. godine. Objekti visokogradnje i niskogradnje, uz transport, predstavljaju najveće generatore emisije CO2. Iz tog razloga investitori, operateri i projek- tanti garaža su u potrazi za novim, održivim i „zelenim” rešenjima.

Pitanje koje su investitor i projektant postavili pred sebe je, na koji način projektovati i izgraditi nadzemnu garažu, kao atraktivan, održiv „zeleni” objekat koji će biti prihvatljiv javnosti, odnosno društvu u celini? Pomisao na održivu garažu sigurno zvuči kao oksimoron. Međutim za objekat kakav je garaža, održivost treba i mora da bude kritičan faktor u procesu planiranja, u projektovanju i upravljanju garažama.

Osim potpune rekonstrukcije i nadogradnje četiri polunivoa na Obilićevom vencu, projekat je obuhvatao i uvođenje pametnih tehnologija i transformaciju objekta u ekološku, održivu i garažu koja ima visoke performanse, i to u skladu sa najnovijim trendovima u projektovanju garaža. Garaža „Obilićev venac“ dobila je Parksmart sertifikat i tako postala prva „zelena garaža“ u Evropi.

Kriterijume za dobijanje ovog sertifikata, pored garaže Obilićev venac, ispunjava još samo 17 garaža na svetu, 16 ih je u Americi, i jedna u Kini. Parksmart je jedini svetski rejting sistem, koji definiše, procenjuje i daje priznanje održivim garažama i garažama koje imaju visoke performanse. Ovaj sveobuhvatni sistem sertifikovane garaže razvrstava u nekoliko grupa – zlatnu, srebrnu, bronzanu i grupu takozvanih pionira. Garaža „Obilićev venac“ je jedna od četiri garaže na svetu, koje ispunjavaju kriterijume za bronzani nivo, što je trenutno najviši dostignuti nivo.

Kako se Obilićev venac nalazi u zakonom zaštićenoj ambijentalnoj celini, u Knez Mihailovoj ulici, prilikom projektovanja ove rekonstrukcije pored funkcije koja je kritična i veoma bitna za poslovanje i upravljanje garažom, posebna pažnja posvećena je uticaju fasade garaže na ambijent i okruženje u kome se objekat nalazi. Intervencija na objektu javne garaže Obilićev venac, odnosno intervencija u ovom centralnom gradskom prostoru, takva je da ne prekida to urbano tkivo, naprotiv, ona ga povezuje i daje novu dimenziju i proporciju urbanom prostoru, dok parterno rešenje koje je nezavisno projektovano prati celu intervenciju i uklapa se sa novoprojektovanom dogradnjom.

Definisanjem nekoliko idejnih opredeljenja koja su trebalo da doprinesu podizanju atraktivnosti lokacije, uz težnju za uklapanju u okruženje, izdiferencirali su osnovni stavovi arhitektonskog koncepta: formiranje čvrste i čitke fizičke strukture; kompaktni gabarit kuće; projektovanje uz spoj modernih arhitektonskih elemenata i slojevitost forme, koja doprinosi prepoznatljivosti objekata.

Materijalizacija fasadnog omotača objekta predviđena je u kombinaciji punih i perforiranih fiber cementnih ploča velikog formata i inoks mreže. Kako je u delu protivpožarne zaštite objekta jedan od imperativa prirodno odimljavanje, fiber cementnim pločama obložen je samo deo postamenta objekta, uz formiranje nadstrešnica i vertikala koje uokviruju transparentne, otvorene delove fasade sa platnima od inoks mreže u kombinaciji funkcionalnosti i estetike.

POSLOVNA ZGRADA REPUBLIČKOG FONDA ZA PENZIONO I INVALIDSKO OSIGURANJE

Ulica Žitni trg, Novi Sad, Srbija, autor: Miroslav D. Stefanović (Mašinoprojekt KOPRING)

projektant: Mašinoprojekt KOPRING
investitor: Republički penziono invalidski fond
autorski tim: Miroslav D. Stefanović i Sanda Kadijev
godina projektovanja: 2012-2013
površina objekta: 3.845,00 m²

Arhitektonsko-urbanistički koncept rešenja dogradnje zgrade Republičkog fonda PIO, je dogradnja jasne i čitke fizičke strukture, koja treba da doprinose podizanju atraktivnosti Žitnog trga. Koncept i volumetrija objekta su u skladu sa principima projektovanja energetski efikasnih zgrada, korpus je kompaktan i minimalno pokrenut, bez složenih oblika u formi. Objekat se nenametljivo kaskadira u nazad, i povlači u odnosu na susedne objekte i sam prostor trga, formirajući urbanu scenografiju trga, pjacete.

Osnovna ideja arhitektonskog izraza u delu oblikovanja i obrade fasade je ukrštanje dva čvrsta korpusa, koje definiše nekoliko različitih prostornih ravni. Fasada je tretirana kao beli monolit. Osnovni korpusi uokviruju prizemne zastakljene trakaste fasadne ravni, koje se vizuelno povlače u drugi plan, kao i zakošena povučena fasada poslednje etaže. Projektni zadatak za dogradnju zgrade Republičkog fonda PIO, nažalost, tretirao je samo zgradu u granicama parcele, ali ne i sam prostor ispred objekta.

Objekti od društvenog značaja kakvi su zgrada Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i zgrada Republičkog fonda PIO, sigurno da u morfologiji bloka zaslužuju daleko kvalitetnije ambijentalno rešenje partera u odnosu na parking prostor na otvorenom, koji se danas nalazi ispred ova dva objekta. Uvažavajući potrebe za parkiranjem, moguće je razmotriti izgradnju podzemne garaže kao opciju i formiranje atraktivnog parternog rešenja na krovu ove garaže, čime bi ambijent Žitnog trga dobio jedan novi kvalitet. Trg svetog Jovana nalazio se na današnjem Žitnom trgu.

Novosadski trgovi su nekada bili mesta trgovine na kojima su se nalazile pijace. Na Svetojovanskom trgu, tamo gde je sada velika palata Socijalnog osiguranja, prodavalo se seno, slama, trska i rogoz, a kasnije između dva rata (1. i 2. svetskog rata) preneta je Žitna pijaca koja je do tada bila na današnjem Trgu Marije Trandafil (Militar, Triva (2000) „Novi Sad na raskrsnici minulog i sadanjeg veka”).

Čini mi se da u istorijatu Žitnog trga, ali i Novog sada, možemo pronaći uporište i ideje za postavku jednog atraktivnijeg arhitektonsko urbanističkog rešenja, koje bi zasigurno doprinelo stvaranju jednog kvalitetnijeg životnog prostora.

“Teži uvek neumorno proširenju svojih znanja i time ćeš, pored sopstvenog zadovoljstva i velikog duševnog uživanja, steći još i uzvišeno osećanje – da si postao koristan. Emilijan Josimović

Autor teksta: Miroslav D. Stefanović, Mašinoprojekt KOPRING