Koliko ste puta, sedeći u dnevnom boravku u pokušaju da sebe častite mirom i zasluženim odmorom po povratku s posla, konstatovali da će to biti nemoguća misija jer iz susednih stanova čujete komšinicu kako usisava, dečiju graju i udaranje igračaka o pod ili, pak, komšiju sa nekog od gornjih spratova koji je baš u tom trenutku odlučio da održi muzičku probu? Koliko ste samo puta gubili živce zato što u svakom trenutku jasno i glasno čujete udaranje ulaznih vrata i razgovore u hodniku zgrade i padali u očaj kada u nedoba do vas počne da dopire zaglušujuća buka građevinskih radova koje stanarima niko nije najavio?
Da li biste učinili sve što je u vašoj moći da tome stanete na put i više nikada ne budete izloženi ovoj, svima nama dobro poznatoj, torturi? Buka svakodnevno utiče na sve nas – bilo na radnom mestu, na ulici ili kod kuće, u slobodno vreme, dok spavamo ili putujemo. Pored toga što su iritantni za čulo sluha, dekoncentrišu i izazivaju nelagodu, glavni problem je što naš organizam nema mogućnost da se jednostavno isključi od uticaja različitih prejakih zvukova kojima je stalno izložen, već ga od njih moramo sami zaštititi.
Zbog ovakvog pogubnog uticaja, a s obzirom da je u današnje vreme mnogo više izražena nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija, buka je od strane stručnjaka iz Svetske zdravstvene organizacije proglašena za zagađivača životne sredine koji narušava zdravlje ljudi i čiji se intenzitet mora smanjiti preventivnim delovanjem u svim oblastima, a naročito u oblasti gradnje.
To se kod objekata u izgradnji postiže biranjem materijala sa dobrim antiakustičkim svojstvima koji ne pogoduju širenju i rasipanju zvuka, odnosno materijalima od čije se površine zvuk ne odbija već ga u određenom procentu upijaju – smanjenju nivoa buke, itekako, može doprineti kvalitetna stolarija koja dobro dihtuje ili podna obloga koja važi za dobrog apsorbera zvuka. Za postojeće objekte, a pogotovo one gde se o tome nije vodilo računa neophodno je naknadno postavljanje zvučne izolacije.
Kako se zaštititi od prekomerne buke – izolacija
U akustici se sve ono što čujemo zavisno od načina prostiranja zvuka grubo deli na tonove i šumove, odnosno zvukove tačno određene frekvencije koji nastaju harmonijskim oscilovanjem izvora zvuka (naš glas, muzički instrument i sl.) i zato nam prijaju ili ih u najmanju ruku možemo slušati bez javljanja osetljivosti; i zvukove koji predstavljaju složeno, neprekidno, neperiodično oscilovanje i po frekvencijama i po amplitudama koje se ne može razložiti na prostije harmonične sekvence i para uši. Ipak, bez obzira što nam nominalno smetaju samo šumovi, ako su prejaki i predugo traju (a pogotovo ako ih slušamo neplanirano i mimo svoje volje) tonovi takođe itekako mogu biti vrlo moćni iritanti koji stvaraju nervozu i izazivaju glavobolju. Uopšteno gledano, zagađenje okoline bukom odnosi se na bilo kakav zvuk iz spoljne sredine koji draži nečiji sluh. No, pošto ne dolaze svi neželjeni zvukovi samo od spolja nego ima i onih poreklom iznutra (kao na primer u stambenim zgradama), za primenu adekvatnog rešenja najpre se mora locirati i klasifikovati problem. To znači da treba odrediti šta pravi buku i odakle ona dolazi, a zatim da li sporni zvuk prolazi kroz zid ili se kroz njega prenosi vibracijom.
Zvuk glasnog razgovora, pojačanog tv i radio aparata ili nekog sličnog izvora jeste zvuk koji se prenosi vazduhom do i kroz zidove vašeg stana kao posledica primene lakih materijala za konstrukciju koji nemaju dovoljno dobre sposobnosti da zaustave zvuk. I mada su zbog sve izraženijeg manjka životnog prostora i sve manje kvadrature stambenih jedinica (koje investitori nažalost gledaju da što gušće zbijaju jednu uz drugu) potrebe za zvučnom izolacijom sve veće, često smo svedoci toga da se pregradni zidovi rade da budu što tanji i ekonomičniji, a ne da dobro izoluju prostorije.
Klasifikacija buke
Zvuk nastao direktnim udarcem o površinu zida, poda ili plafona je udarni zvuk. To može biti recimo lupkanje lopte o pod, bat koraka, zakucavanje eksera u zid ili udaranje tučkom za meso po kuhinjskoj dasci. Obično je znatno intenzivniji od onog koji se prenosi vazduhom jer je poreklom oscilacija za koju je odgovorno delovanje fizičke sile na površinu, i zato je teže neutralisati ga. Niskofrekventna buka koju proizvode kućni muzički uređaji, sviranje nekog instrumenta ili pak vozila u saobraćaju je zvuk koji se prenosi vibracijom kroz konstruktivne elemente. Ova vrsta buke rečju prolazi kroz zidove objekta tako što vibrira kroz njih, a možemo je osetiti dlanovima i stopalima. Vibrirajući zvuk prolazi čak i kroz dobro izolovane zidove te se ne može anulirati, već samo svesti na razumnu meru.
Već smo nagovestili da se silina zvuka može oslabiti primenom pomoćnih elemenata kakva je kvalitetna stolarija i zvučno apsorbujuće podne obloge, ali glavna intervencija svakako se mora izvršiti na zidanim površinama u koje se ubrajaju noseći i pregradni zidovi, podovi i plafoni. Najpre valja zapamtiti jedno osnovno pravilo, a to je pravilo mase: Što je veća masa materijala od kojih su napravljeni zid, pod i plafon – to će objekat biti bolje zvučno izolovan. Sem na masi materijala, dobra zvučna izolacija zasniva se faktoru prostora i principu prigušivača. Veći prostor više smanjuje nivo buke, a ta činjenica na pravi način se da iskoristiti pravljenjem duplih zidova, odnosno tako što se na već postojeći pregradni zid doda još jedna, “plivajuća” zidna konstrukcija od gipskartona ili tome sličnih materijala za suvu gradnju.
Na osnovnu potkonstrukciju (što će reći klasično zidani zid od blokova ili opeke) postavljaju se aluminijumski akustični distanceri na koje se kače sekundarni nosači, a na njih pričvršćuju ploče gipskartona, i na taj način se povećavanjem rastojanja između dva zida dobija prostorna tampon-zona kao instrument smanjivanja jačine zvuka koji se prenosi kroz vazduh. Plivajući zidovi primenjuju se u prostorijama gde je potrebna bolja zvučna izolacija poput muzičkog i tv studija, “gluve” sobe, koncertne sale, ili recimo za odvajanje zone stanovanja od mašinskih prostorija u objektima kombinovanog profila.
Prekomerna buka, zaštita od buke, izolacija
Zvuk se takođe može izolovati prigušivanjem vibracija, a u svojstvu prigušivača koristi se poseban zaptivni materijal poznat pod nazivom “Zeleni lepak” (Green glue), ili zidne i podne obloge od poliuretanske pene, reciklirane gume i stiropora.
// Zeleni lepak spada u najnoviju generaciju viskoelastičnog prigušnog materijala koji se koristi kao zvučni izolator zidova, plafona i podova u vidu premaza za popunjavanje prostora između dve ploče gipskartona, iverice i drugih panela za suvu gradnju. //
“Plivajuća” zidna konstrukcija
// Testovi nekoliko nezavisnih laboratorija potvrdili su da se nanošenjem samo jednog sloja prigušuje i do 90 odsto zvuka koji se prenosi kroz vazduh, udarnog zvuka, ali i niskofrekventnih zvukova (basova) koji se obično javljaju kod slušanja glasne muzike i saobraćajne buke. //
Zeleni lepak može se koristiti i za izolaciju protivpožarnih zidova zato što je nezapaljiv, a s obzirom da je paropropustan nije podložan buđanju. Diskretnog je mirisa i lako se može čistiti vodom i sapunom dok je još vlažan. U poređenju sa drugim izolacionim materijalima čak 100 puta brže prigušuje vibracije, a imajući u vidu njegova izolaciona svojstva sa cenom od oko 10 evra/m2 (za jednu ploču gipskartona dimenzija 2m x 1,2m), takođe slovi za ekonomičan proizvod primenjiv u stambenim, poslovnim i industrijskim objektima.
Retka zamerka korisnika je to što od aplikacije do momenta dostizanja pune sposobnosti zvučne izolacije mora proći 28 dana. Glavni uslov za postizanje odgovarajućeg antiakustičnog efekta je dobro zaptivanje, odnosno prekidanje svih zvučnih mostova kroz koje se zvuk prenosi, kao što su cevi i instalacije. Jedan od najpoznatijih i najraširenijih principa zaštite od buke je postavljanje zvučno apsorpcijskih materijala čija unutrašnja struktura zadržava deo zvuka tj. sprečava njegovo dalje prenošenje. Upravo takva vrsta proizvoda jesu penasti materijali od poliuretanske pene sa poroznom strukturom otvorenih ćelija.
//Zvučna izolacija od poliuretana može da odgovori na vrlo visoke termoizolacione zahteve (opseg temperaturne izdržljivosti joj je od -40°C do +120°C), spada u teško zapaljive materijale što potvrđuje standard vatrootpornosti UL94 HF1, ali i u kategoriju ekološki-zdravstveno neškodljivih. //
Ima široku primenu kao antiakustik i termoizolator za oblaganje zidova i plafona u komercijalnim, rezidencijalnim i industrijskim objektima, a deli se na apsorbere zvuka i zvučne barijere, zavisno da li je cilj zaštite da se ublaži i minimalizuje spoljna buka koja dopire do objekta ili spreči da zvuk iz objekta izađe u spoljnu sredinu. Poliuretanska pena je jedno od najpopularnijih i cenovno najpovoljnijih rešenja za apsorpciju odnosno upijanje zvuka. Proizvodi se u rolnama i pločama zbog čega je vrlo jednostavna za parcijalno uklanjanje i zamenu u slučaju oštećenja, a sem zidnih površina u kućnim uslovima koristi se za izolaciju fabričkih proizvodnih pogona, ventilacionih sistema, kućišta kompresora, unutrašnjosti motornih vozila, sala za sastanke, muzičkih studija i “gluvih” soba.
Dodatna zaštita za zidove od buke
Apsorberi i zvučne barijere postavljaju se mehaničkim pričvršćivanjem ili lepljenjem za površinu, a ima ih i u samolepljivoj varijanti, za maksimalno olakšanu aplikaciju. Takođe su dostupni u opciji sa armaturom i dobro dođu onda kada je predviđeni budžet za ove radove ograničen, a traži se visok nivo zaštite. Kod “težih” slučajeva mogu se kombinovati sa gipsanim pločama i akustičnim distancerima, a interesantno je da dizajneri enterijera pojedine artikle iz ponude koriste u dekorativne svrhe tamo gde žele prostoru da daju nesvakidašnji i originalan izgled.
// Da bi zvučna izolacija bila izvedena kako valja, pored zidova i plafona neophodno je proces zaokružiti izolacijom podova. //
Kako nisu sve podne konstrukcije iste, odabir podnog zvučnog izolatora mora se vršiti na osnovu tipa konstrukcije (drvena, lake međuspratne konstrukcije, puna betonska ploča) i vrste podne obloge koja se na nju ima postaviti, a u paleti akustičnih prigušivača od reciklirane gume može se naći rešenje za svaku situaciju. Jedna varijanta, koja se lepi na podnu ploču, a preko nje direktno polaže parket, eliminiše potrebu za cementnom košuljicom čime se dobija na brzini i ekonomičnosti gradnje. Sastoji se od 93% reciklirane gume i primenjiva je kod svih tipova međuspratnih konstrukcija, u odgovarajućoj debljini: za beton 3mm, a za drvene konstrukcije 6mm ili 11mm. Druga je zapravo specijalna vrsta stiropora koja ide direktno na podnu konstrukciju ili preko hidroizolacije u kupatilu kao njena zaštita. Antiakustični stiropor isto može biti samolepljiv, i na njega se pomoću fleksibilnog adheziva lepe ukrasni kamen, keramičke i granitne pločice.
Autori: Jelena Mitrović. diplomirani novinar