Oprezno sa OIE – I deo

Proizvodnja samo „zelene” energije zvuči optimistično, ali koliko je to realno u Srbiji. Pojedinci vođeni raznim interesima zagovaraju potpuno gašenje termoelektrana, iako je izvesno da bi stabilnost snabdevanja bila ozbiljno ugrožena. Scenario bi bio poguban.

Srbija bi postala zavisna od uvoza električne energije. Struja bi znatno poskupela i bez posla bi ostalo više desetina hiljada ljudi. Posledice po ekonomiju bile bi ogromne. Treba naglasiti da ako bi se Srbija preko noći odrekla uglja, to bi prvo slomilo „Elektroprivredu Srbije” koja daje oko 10 % ukupnih prihoda državnog budžeta. Sada EPS kao najveća državna kompanija iz domaćih resursa, uglja i vode proizvodi dovoljno električne energije za potrebe srpskog tržišta.

Oko 30 % energije dobija se u hidroelektranama, dok bazu proizvodnje čini šest termoelektrana na ugalj, koje daju oko 70 % električne energije. Ukoliko bi se istovremeno zatvorili svi EPS-ovi termokapaciteti na ugalj, Srbija bi morala da uveze oko 25 milijardi kWh električne energije godišnje, što bi po trenutnim tržišnim cenama od 50 evra po MWh koštalo oko 1,25 milijardi evra. Ako se i zanemari da trenutno ne postoje tehnički kapaciteti prenosne mreže da se uveze tolika količina električne energije bez termoelektrana elektroenergetski sistem bi bio ozbiljno ugrožen. Srbija ne bi imala kapaciteta za pokrivanje bazne potrošnje. Snabdevanje električnom energijom bi postalo nestabilno, uz mogućnost ispada sistema, čak i uvođenje restrikcija. Gašenje termoelektrana bio bi poseban udar na državni budžet. Učešće bruto dodatne vrednosti EPS-a u BDP Srbije je oko 2,8 %. Sa uvozom struje umesto proizvodnje TE na ugalj učešće bi se smanjilo na 1 %. Sa novoizgrađenim elektranama kao zamenskim kapacitetima ovo učešće bi iznosilo oko 2 %.

Svedoci smo agresivnog lobiranja protiv električne energije proizvedene iz uglja. U javnosti se plasira mišljenje da je EPS „državni nepriijatelj broj 1”, koji nas zasipa pepelom i štetnim česticama i da zbog rada termoelektrana ljudi masovno umiru. Prenebregavaju se činjenice da EPS modernizuje postrojenja i ugrađuje filtere i sisteme za odsumporavanje, da su pepelišta uređena tako da vetar ne podiže oblake prašine. Zanemaruju se i činjenice da je EPS-u još od 90-ih godina prošlog veka dodeljena uloga državnog čuvara socijalnog mira i standarda najsiromašnijih.

Cena električne energije za garantovano snabdevanje za oko tri miliona potrošača iz kategorije domaćinstava i malih potrošača koju formalno određuje Agencija za energetiku Republike Srbije, ali je zapravo odobrava država, nema nikakvu stavku za bržu modernizaciju i ulaganje u nove efikasnije kapacitete, pa i kapacitete iz obnovljivih izvora.

Država je nekoliko godina odugovlačila sa povećanjem naknade za zelenu struju, koja se kao fid-in tarifa isplaćuje proizvođačima iz obnovljivih izvora. EPS je prinuđen da otkupljuje tu struju. Morao je iz sopstvenih izvora da im isplati podsticaje, gubici su 100 miliona evra godišnje. Da je samo taj novac potrošen na modernizaciju kapaciteta, danas bi se još bolje ispunjavali ekološki standardi.

Zagovornici zelene energije bez pravih argumenata izjavljuju da bi Srbija mogla da proizvede dovoljno električne energije i kada ugasi termoelektrane i navode neke zapadnoevropske zemlje.

Danska, svojom proizvodnjom iz energije vetra i sunca prošle godine mogla je da podmiri 62 % svojih potreba za električnom energijom a manjak struje nadomešta uvozom iz francuskih nuklearnih elektrana. Sve se svodi na zagovaranje uvoza, na interese trgovaca koji preprodaju električnu energiju.

U vreme kada se lobiralo za liberalizaciju tržišta naftnih derivata zagovornici su tvrdili da će veća konkurencija dovesti do nižih cena. Danas u Srbiji i regionu imamo bar desetak velikih trgovaca naftnih derivata, ali ni benzin ni dizel nisu jeftiniji. Situacija je ista kao na pijaci, ne može vam preprodavac prodati jeftinije robu od onoga ko je sam proizvodi.

Rumunija, iako je liberalizovala svoje tržište i izgradila veliki broj kapaciteta OIE, u vreme velikih hladnoća državnim dekretom zabranila je isporuku struje van granica države. Trgovci koji su imali ugovorene isporuke nisu mogli svojim potrošačima u drugim zemljama isporučiti struju. To treba da imaju na umu svi oni koji veruju da se energetska bezbednost može obezbediti iz tuđih elektroenergetskih sistema.

Kao zamena za ugalj predlažu se gas i novi kapaciteti iz OIE. To rešenje podrazumeva investicije više od šest milijardi evra samo za nove elektrane od 3000 MW na gas i 2000 MW na vetar i sunčevu energiju. Godišnji trošak za uvoz gasa bio bi oko milijardu evra i sve bi to platili građani kroz cenu struje. Zamenski kapaciteti mogu biti i velike hidroelektrane, ali je u Srbiji većina ekonomski isplativog hidropotencijala već iskorišćena.

Oni koji govore da vetar i voda mogu u potpunosti da zamene ugalj zanemaruju podatak da su termoelektrane u stvari sigurna rezerva za periode kada su suše ili nema vetra.

Gašenje termoelektrana i zatvaranje kopova uglja doveli bi do potpune energetske zavisnosti Srbije od uvoza energije. To bi bilo pogubno, ne samo za EPS već i za kompletnu državu i privredu, a samim tim i građane. Država koja je apsolutno energetski zavisna od drugih nema budućnosti. Do sada smo bili energetski zavisni od nafte i gasa, jer te resurse nemamo. One koje imamo treba pametno da koristimo.

Niko ne zagovara niti propagira veće korišćenje uglja, već je neophodno strateški krenuti u prebacivanje na obnovljive izvore energije. Svaka nagla promena bi bila kobna.

Ni jedna evropska zemlja nije rekla: „Za pet godina nemamo ni jednu termoelektranu niti rudnik uglja”. Napravljene su multidisciplinarne strategije i planovi kako da se u narednih nekoliko decenija udeo uglja smanji, a poveća udeo „zelene” energije. To je put kojim Srbija treba da ide.

Sedmog marta 1970. godine kada je pušten u rad blok snage 210 MW postavljen je temeljac buduće Termoelektrane „Nikola Tesla A” u Obrenovcu, koja je izgradnjom još pet termoblokova različite snage ima najveće instalisane termokapacitete u zemlji. Izgradnjom šest blokova tokom sedamdestih godina prošlog veka ušlo se u fazu intenzivnog razvoja elektroprivrede i proizvodnju električne energije koja je u tom momentu bila potrebna za razvoj industrije. Danas posle 51 godine od sinhronizacije prvog bloka TENT A i njegovog parnjaka iste snage, koji je pušten u rad krajem 1970. godine, rezultat je proizvodnja više od 375 milijardi kWh električne energije i dokaz da je za proteklih pola veka ostala pouzdan oslonac elektroprivrede zemlje. U istom periodu ceo TENT je proizveo 733 milijardi kWh.

Nije bilo problema u proizvodnji i prevozu uglja, kao ni u funkcionisanju toplifikacionog sistema Obrenovca, koji se snabdeva toplotnom energijom iz dva najstarija bloka. Zahvaljujući tome stanovnici Obrenovca imaju kvalitetno, redovno i ekonomično grejanje tokom čitave grejne sezone a po potrebi i duže.

I pored neprekidne borbe sa Covid 19, kada je čak u jednom periodu bio karantinski organizovan smenski rad, postignuti su vrlo dobri rezultati u proizvodnji električne energije. Na nivou čitavog TENT ispunjeno je 99,97 % proizvodnog plana.

Zaštita životne sredine

EPS je uložio više od 500 miliona evra u projekte zaštite životne sredine. Ugrađeni su moderni filteri u sve termoelektrane i emisije praškastih materija su smanjene za 87 %. Izgrađen je sistem za odsumporavanje u TE „Kostolac B”. Grade se sistemi za najveće srpske elektrane u Obrenovcu, a planirani su projekti i za ostale. Rezultat će biti 20 puta manje emisije CO₂.

Tranzicija ka „zelenoj” energiji

Na koji način će se energetska scena prilagoditi novom zelenom talasu i šta sve treba da se uradi u Srbiji da bismo zadržali energetsku nezavisnost i istovremeno ispoštovali sve evropske propise i standarde u pogledu većeg korišćenja obnovljivih izvora i smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Na početku su se elektroprivrede zasnivale na klasičnim tehnologijama sa nacionalnim monopolima u državnom vlasništvu. Bile su to upravljive elektrane sa velikim obrtima masa i inercijom. Cene je regulisala država i ona je omogućavala da uz razuman profit to sve funkcioniše. Usledila je liberalizacija i razdvajanje delatnosti, stvorene su berze. Sada su aktuelne klimatske promene i promena energetskog miksa sa idejom smanjivanja korišćenja fosilnih goriva. Raste korišćenje vetra i solarne energije, uz pad troškova. Opšti međunarodni okvir za tranziciju sastoji se na globalnom nivou od Pariskog sporazuma, koji je ratifikovalo više od 190 zemalja, kao i Srbija 2017. godine. Cilj je ograničenje rasta prosečne globalne temperature znatno ispod 2 °C, a uz napore da ne bude više od 1,5 °C. Vlada Srbije je potpisala Sofijsku deklaraciju o Zelenoj agendi za zapadni Balkan, kojom prihvata da će dostići klimatsku neutralnost do 2050.

EU se povlači iz uglja, ali je ključna podrška fondova EU, koju naročito zahtevaju istočne članice. Poljska očekuje više od 15 milijardi evra.
Šta su opcije za zamenu lignita? Povećanje energetske efikasnosti treba da bude upitno i najveći prioritet, a pretežno zamena lignita prirodnim gasom donela bi neprihvatljivo visoke rizike. To bi bilo povećanje troška uvoza gasa od oko milijardu evra i povećanje ukupne energetske zavisnosti Srbije sa oko 35 na više od 56 %. Korišćenje OIE ima svoje različite limite, a i moguće povećanje korišćenja hidropotencijala je veoma ograničeno. Povećani uvoz električne energije nije prihvatljiv.

Dekarbonizacija u Srbiji ugasila bi oko 17.000 radnih mesta, u EPS-u, pre svega u rudarskom i termo sektoru i još najmanje toliko u pratećim kompanijama u Srbiji. Samo mali deo tog broja mogao bi da se nadoknadi u sektoru obnovljivih izvora energije. To dokazuje i primer iz susedstva, kad je Rumunija imala gašenje termoelektrana i prebacivanje radnih mesta u OIE. Obično je tek 10 do 15 % ljudi uspevalo da pređe na nove poslove u oblasti zelene energije.

U našem regionu godišnji deficit električne energije u periodu od 2012. do 2018. godine kretao se između 11.000 GWh i 23.000 GWh, dok je EPS bio izvoznik. Studije o ispunjavanju klimatskih zahteva Srbije u energetici ukazuju na to da će, ukoliko se sve traženo primeni Srbija postati uvoznik struje nakon 2030. godine, to bi bilo između 12 i 15 TWh na godišnjem nivou, a pri sadašnjim cenama, to je oko 700 miliona evra.

EPS je pripremio analizu za razvoj proizvodnog kapaciteta kojim se obezbeđuje finansijski potencijal za realizaciju planiranog strateškog pravca i ostvaruje dobit uz finansiranje operativnih aktivnosti i servisiranje dugova. Uslovi za to su da se emisija CO2 postepeno smanjuje da bi 2050. bila manja za 80 %, kao i da Vlada Srbije ispregovara sa EU i Energetskom zajednicom cene taksa za CO2.

Pored toga uslov je i investiranje u OIE kojim bi se do 2050. godine dobilo 5700 MW proizvodnih kapaciteta. Trenutni kapaciteti u TE Srbije su 4500 MW. Zalihe uglja nisu 40 godina, kako navode zvaničnici, one su mnogo veće. Ovi kapaciteti od 5700 MW bi se obezbedili iz vetra i solarne energije. Prvobitne analize potencijalne proizvodnje električne energije iz vetra su bile 2000 MW, naknadnom detaljnom analizom je konstatovano da su ti potencijali svega 1200 MW.

Ako hoće da zadrži kupce na komercijalnom delu tržišta EPS mora da uđe u gasni biznis i izgradi kapacitete od oko 2000 MW snage u termoelektranama na gas, jer je tu prostor koji omogućava tržište. Ako to ne uradi EPS, uradiće neko drugi i onda će EPS ostati samo tržište garantovanog snabdevanja. Treba naglasiti da smo propustili „Južni tok” 2014. godine kapaciteta 63 milijarde m3 gasa godišnje. Zabrani „Južnog toka” smo i mi osim Bugara kumovali, ne vodeći računa o ogromnoj koristi koju bismo imali od taksi, kao i problema koji se nameću zatvaranjem termoelektrana. Trebali smo pratiti kakva će se borba voditi za „Severni tok 2” kapaciteta 55 milijardi metara kubnih godišnje. Sada će Nemačka biti glavni centar za distribuciju gasa u Evropi i motor razvoja njene privrede i poljoprivrede. Za nas je važno šta kaže EU, ne vodeći dovoljno računa o sopstvenim interesima. Za utehu je prolaz turskog toka iz koga ćemo mi crpiti oko 3 milijarde kubnih metara godišnje. Pre nekoliko godina EU je proglasila gas zelenim energentom, a posle velikih uticaja duboke države to zaboravila.

Treba napomenuti da se korišćenjem gasnih elektrana stepen iskorišćenja podiže na 90 %. Izlazni produkti sagorevanja iz gasne turbine, budući da imaju visoke temperature uvode se u klasični kotao. To vrlo retko pominju stručnjaci. Stepen iskorišćenja klasičnih TE na ugalj u Srbiji ne prelazi 34 %.

Oprezno sa OIE, korak po korak. Svaki iznenadni korak nas može dovesti u vrlo tešku situaciju, tj. da smo eneregtski zavisni u većem obimu, što znači i svaku drugu zavisnost.

Nova pravila u energetici

Sprska energetika dobila je u aprilu novi zakonodavni okvir usvajanjem dva nova i izmenama dva važna zakona kojima se brže kreće u energetsku tranziciju i prati evropska politika okretanja ka obnovljivim izvorima energije (OIE) i Zakon o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, kao i izmene i dopune Zakona o energetici i Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima. Kroz zakon koji reguliše racionalno korišćenje energije Srbija se usklađuje sa novim direktivama EU što podrazumeva i uvođenje regulative za ekološki dizajn, kao i regulative za visokoefikasnu kogeneraciju.

Istovremeno, omogućeno je da građani dobiju podsticaj da budu energetski efikasni kroz subvencije za zamenu fasadnih prozora, izolaciju fasada, kao i za zamenu grejnih sistema.

Važne novine koje donosi Zakon o korišćenju OIE su promena sistema podsticanja za ovlašćenje proizvođače i uvođenje kategorije kupaca–proizvođača energije. Dosadašnje fid-in tarife za proizvođače energije iz OIE zadržavaju se samo za mala postrojenja i demonstracione projekte, u skladu sa pravilima državne pomoći EU, dok se za ostale uvodi sistem tržišnih premija, čime se uvodi konkurencija. Priliku da se uključe u energetsku tranziciju dobiće i građani kao kupci – proizvođači električne energije. To znači da dobijaju pravo da se postave elektrane na OIE iz koje mogu da sami koriste energiju i da višak isporuče snabdevačima i za to dobiju umanjene račune. Obaveza operatora distributivnih sistema biće da obezbedi tehničke uslove za merenje i merno mesto. Ovim zakonom uvedena je i zabrana izgradnje hidroelektrana bilo kog tipa i snage u zaštićenim područjima.

Put do ostvarenja vizije zelene Srbije vodi preko zelene energije, energetske efikasnosti i primene svih propisa i najviših standarda zaštite životne sredine pri realizaciji projekata. Napravljene su i nacionalne strategije za klimu i energetiku i nova strategija razvoja energetike s ciljem da Srbija 2040. godine bude zemlja koja će proizvoditi najmanje 40 % električne i toplotne energije iz obnovljivih izvora, a 50 % do 2050. godine. Ne postoji adekvatna strategija industrije i poljoprivrede, pa se postavlja pitanje kako je napravljena strategija razvoja energetike. Koliko je ona održiva? Preko ovako značajnih stvari se olako prelazi. Kao najveća srpska energetska kompanija, Elektroprivreda Srbije ide u korak sa svetskim i evropskim trendovima, tako da zaštita životne sredine i povećanje udela obnovljivih izvora u proizvodnji električne energije čine važan deo strategije poslovanja.

Svaki investicioni projekat obuhvata ekološke mere kao deo odgovornog i održivog poslovanja. Do sada je uloženo preko 500 miliona evra u projekte kojima se unapređuje kvalitet vazduha, vode i zemljišta. „Zelenim putem” EPS nastavlja i u narednim godinama, jer su planirane dodatne ekološke investicije u niz projekata kojima se štiti i poboljšava kvalitet životne sredine. Plan je da ukupna ulaganja u ekološke projekte u narednim godinama dostignu 1,2 milijarde evra. Tako se čuva energetska bezbednost Srbije i omogućava nastavak rada rudnika i termoelektrana. Ovom projektu treba pristupiti iskreno i profesionalno, da ne bi došlo do naglog zatvaranja rudnika i termoelektrana. Istovremeno se radi i na novim projektima hidroelektrana, izgradnji vetroparkova i razvoju solarnih elektrana. Cilj je, da EPS ostane stabilan i pouzdan sistem, oslonac domaće privrede i ekonomskog razvoja u energetski nezavisnoj Srbiji.

Autori teksta: Prof. dr D. Škobalj, Ž. Đokić, dipl.ing.