Ma šta ko mislio, svet ne bi bio isti da u njemu nema aluminijuma. Otkriven 20-ih godina 19. veka, ovaj element u prvo vreme odavao je utisak samo još jednog metala koji prevashodno ima značaja za hemiju kao nauku i nikako ne bi mogao da ugrozi superiorni čelik na kome se zasnivala tadašnja industrija. Ali ljudska mašta ne bi bila to što jeste, kada ne bi tragom radoznalosti u svemu otkrila nešto nesvakidašnje, što će ruka pretvoriti u fascinantno.
Dve osnovne poznate činjenice o aluminijumu bile su da je dosta lagan uprkos tome što je metal, i da ima sposobnost da sam sebe štiti od rđanja zahvaljujući tankom sloju oksida kojim je prirodno prekriven u sirovom obliku. Ta dva svojstva, mala masa i nepropadljivost, razlozi su koji će ga učiniti nezaobilaznim delom svake industrijske priče, no ne pre nego što će doći njegov trenutak.
Stolarija od aluminijuma
Aluminijum možda jeste otkriće 19. stoleća, ali vek njegove pojave nije bio i period njegove najintenzivnije upotrebe. Putem metalurških testova vremenom je takođe otkriveno da je vrlo pogodan za obradu – s jedne strane dovoljno krut i izdržljiv, a istovremeno žilav i dovoljno savitljiv da mu se mogu dati razni oblici. Kada je pred očima javnosti nikla Ajfelova kula, bio je to nedvosmislen dokaz da je moguće napraviti građevinu koja će biti sva od metala, a uz to kolosalnih dimenzija. To je, ispostaviće se, u datom momentu ipak bila samo egzibicija koja je trebalo da demonstrira sposobnost modernog društva da tako nešto sprovede u delo, ali ne i da najavi novu eru u svetskoj arhitekturi.
Ajfelova kula konstruisana je od čelika i za njeno podizanje potrošene su tone i tone ove legure, mnogo više nego što je metalska industrija bila voljna da ustupi građevinskoj. Osim toga, toranj je bio rezultat izuzetno preciznih proračuna i besprekorne izvedbe pod rukovodstvom maga statike Gustava Ajfela, ali daleko od toga da je struka imala dovoljno projektanata specijalizovanih za masovnu izgradnju stambenih i poslovnih objekata na kojima dominira metal, vičnih uspešnoj primeni tako teških konstrukcija fasada ili delova fasade kakve su čelične. Taj san počeo je da se ostvaruje tek mnogo, mnogo decenija kasnije, a nikada ne bi bio moguć da mesto čelika nije zauzeo aluminijum.
U današnjoj arhitekturi neosporno je došlo do velikih, suštinskih pomeranja u pravcu futurističkog projektovanja. Ono što se zasigurno trajno promenilo jeste način na koji se percipira gradnja, i spisak najpopularnijih i najčešće primenjenih stilova. Stiče se utisak da su projektanti upali u neku vrstu konkurentskog vrtloga u kome nijednog momenta ne prestaje nadmetanje ko će napraviti veću i neobičniju zgradu o kojoj će se dugo pričati i pisati na svim kanalima komunikacije, a da je negde na tom putu u velikoj meri došlo do stilskih preklapanja između Istoka i Zapada, u smislu da više na oko ne možete nepogrešivo da ocenite u kom delu sveta se ta zgrada nalazi.
Svi ti stilovi, ma koliko slični ili različiti, imaju jedan zajednički činilac – u materijalnom smislu se pretežno oslanjaju na aluminijum. Već jedan letimičan pogled na bilo koju građevinu, poslovnu ili rezidencijalnu, dovoljno glasno govori u potvrdu ove tvrdnje. Od stolarije, preko fasadne obloge, pa do unutrašnjih i spoljašnjih gelendera i dvorišnih kapija, aluminijum je i definitivno postao „must have“ materijal za opremanje eksterijera i enterijera.
Jedini segment u kom aluminijum i dalje ima oštru konkurenciju jeste stolarija, pre svega zbog superiornih termoizolacionih svojstava PVC prozora i vrata. Ipak, dobra vest je da „hladni“ alu profil gotovo možemo proglasiti za stvar prošlosti. Nekada su poslovni i maloprodajni objekti, koji su najčešće zastakljivani aluminijumskom stolarijom zbog atraktivnog izgleda, zimi bili nemogući za zagrejati, a leti za ohladiti, jer aluminijum kao takav poprima toplotna svojstva od spoljne sredine i samostalno nije u stanju da po potrebi zadrži topao vazduh unutar ili izvan prostorije.
Današnja aluminijumska stolarija kao i plastična ima termoizolacione komore unutar donjeg profila krila, a njihov efekat upotpunjen je uvođenjem najpre jednog, a zatim i drugog termo prekida, koliko imaju najnoviji modeli i, naravno, trostrukog niskoemisionog stakla. To je jako obradovalo sve ljubitelje te specifične, „oštre“ elegancije koju ima samo aluminijum, one vrste elegancije koja se oslanja na tek nekoliko pažljivo odabranih, svedenih detalja, a opet, u moru drugih opcija nikada ne ostaje nezapažena. Jer uvedena poboljšanja i inovacije značile su da se ne morate odreći svog prvog izbora zato što prazni novčanik kada dođe vreme za plaćanje računa za struju, već možete svoj dom opremiti tačno onako kako ste zamislili. Hladni profili i dalje se koriste za zastakljivanje izloga, staklenih kupola, i uopšteno prostora koji nije neophodno zagrevati, stoga je kod njih sav akcenat na dizajnu, boji, mehaničkim svojstvima i izdržljivosti.
Aluminijum je visokootporan na nepovoljne vremenske uslove (bez obzira da li se radi o jakom suncu, obilnim kišama ili mrazu), širok spektar kiselina i njihovih jedinjenja, te ogrebotine i razna druga mehanička oštećenja, zbog čega je zaista pouzdan partner za kvalitetnu gradnju dugog veka.
Stolarija je samo jedan, prvi u nizu proizvoda od aluminijuma pomoću kojih se može ukrasiti prostor. Štaviše, njegova upečatljivost u potpunosti dolazi do izražaja tek kada se nađe u ulozi fasadne obloge. Grubo gledano, po vrsti materijala razlikujemo dva tipa aluminijumskih fasada, zavisno do toga da li metal dominira kao oplata ili se kombinuje sa staklom. Za ove prve koristi se alubond, pločasta obloga bazirana na aluminijumskom limu sa polietilenskom ispunom, kojom su zbog manje mase zamenjeni standardni aluminijumski paneli. Fasadni alubond takođe je vrlo zgodan za obradu različitim alatima i mašinama. Paneli se mogu seći, bušiti, savijati pod uglom, lučno savijati, gravirati i štancovati, što otvara nebrojene mogućnosti za izuzetno maštovito i kreativno dekorisanje spoljašnjosti objekta.
Staklo-aluminijum fasade, pak, imaju tri pojavna vida koji se međusobno razlikuju po stepenu uočljivosti aluminijumskih ramova staklenih elemenata, i tada govorimo o kontinuiranim, polustrukturalnim i strukturalnim fasadama. Kod KONTINUIRANIH FASADA profili koji razdvajaju staklene panele su jasno vidljivi kao horizontalni i vertikalni nosači u formi mreže. Na POLUSTRUKTURALNOJ FASADI dominira staklo, a od aluminijumskih komponenti vidljiv je samo obod fasade i tanak ram oko svakog panela. STRUKTURALNA FASADA, koju mnogi smatraju ubedljivo najatraktivnijom opcijom, spolja je potpuno obložena staklom, a profilna konstrukcija na koju se lepe paneli je skrivena sa unutrašnje strane.
Najzad, ništa manje vredni pomena nisu spoljašnji i unu- trašnji aluminijumski gelenderi i ograde. Treba reći da je u ovoj oblasti još jednom došla do izražaja „sposobnost“ aluminijuma da potisne konkurenciju snagom svojih karakteristika, bez ikakve naročite promocije i prethodno vođene kampanje. Ovde se, konkretno, u prvom redu radi o znatno nižoj ceni u odnosu na prohrom, lakoći obrade i montaže, koja podrazumeva samo mehaničko sastavljanje gotovih fabričkih profila bez varenja ili bilo kog drugog vida toplotnog tretiranja. Svakako, na to treba dodati trajnu zaštićenost od korozije, rezistentnost na prisustvo soli u vazduhu i truljenje, i to što nakon montiranja nije potrebno naknadno bojenje. A o broju modela, boja, i vizuelnom utisku koji daju objektu suvišno je i govoriti. Jer, to je jednostavno – aluminijum.
Autor: Jelena Mitrović, diplomirani novinar