#intervju: Vladimir Lojanica, dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu

Za časopis „grenef – građevinarstvo & energetska efikasnost” govori redovni profesor Vladimir Lojanica, dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu

Vladimir Lojanica je rođen 1969. u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1995. godine. Poslediplomske studije je pohađao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu na smeru Arhitektonska organizacija prostora i poslediplomski kurs studija umetnosti iz oblasti arhitektonskog i urbanističkog projektovanja.

Od 1996. je zaposlen na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Prodekan za nastavu Arhitektonskog fakulteta u periodu od 2009-2012. U nastavi radi na predmetima Stanovanje i Studio projekat na Departmanu za arhitekturu. Od 2015. je šef Departmana za arhitekturu. Godine 2004. osnovao je samostalnu arhitektonsku praksu, arhitektonski studio Proaspekt u okviru kojeg redovno i uspešno učestvuje na javnim nacionalnim i međunarodnim arhitektonskim konkursima na kojima je osvojio brojne nagrade (među kojima i deset prvih). Autor je serije projekata i realizovanih objekata u zemlji i inostranstvu.

Prilikom čestih susreta sa domaćim arhitektama, većina njih profesora Lojanicu označuje kao jednog od najznačajnijih učesnika savremene srpske arhitektonske scene i svi u suprelativu pričaju o njemu.

Dobitnik je više značajnih stručnih priznanja, među kojima se izdvajaju Godišnja nagrada za arhitekturu Saveza arhitekata Srbije za najuspešnije delo iz svih oblasti arhitekture realizovano u 2007. godini za kompleks hotela Holliday Inn i Expo hale XXI u Beogradu kao i nagrada 37. Salona arhitekture za realizovano delo Vinarija Acumincum, Stari Slankamen.

Održivost će se integrisati u svaki segment života

Više od 25 godina ste zaposleni na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu koji je iznedrio brojne generacije arhitekata koji danas čine krem srpske arhitekture. Kako Vam izgleda kontekst u kom se tada radilo i živelo u poređenju sa sadašnjim načinom rada?

Razlike su značajne, brojne i rekao bih da je nakon 25 godina i očekivano da se kontekst promenio. Tranzicioni i post-tranzicioni period kroz koji je prošlo društvo kome pripadamo je drastično transformisao celokupne uslove života, tržište i na kraju i fizički okvir našeg životnog prostora. Tako da nije lak zadatak sagledati poziciju arhitektonske struke u Srbiji u odnosu na konkretan, veoma kompleksan i osetljiv fizički i društveni kontekst. Nekadašnje socijalističko društvo uspostavilo je struktuiran i sistematski pristup gde su uloge učesnika bile jasne, a celokupni proces projektovanja i izgradnje odvijao se po dobro uhodanom, organizovanom scenariju i jakoj regulativi. Danas, međutim, svedoci smo, dolazi do poznatih tranzicionih kombinacija koje dovode gotovo do potpunog negiranja svega što je arhitektura kao umetničko-tehnička disciplina unela u svoj sistem vrednosti. A tek kao posttranziciono društvo još uvek uspostavljamo i tragamo za svojim identitetom, pogotovo bez jasnog oslonca i odnosa prema tradiciji.

Tako da bih vam na pitanje šta se najviše promenilo odgovorio da su se promenile prilike u kojima se realizujemo kao stručnjaci. Za ovakav karakter današnjeg vremena najviše je odgovorna brzina – kontekst projektovanja i gradnje se rapidno transformiše u realnom vremenu, a primena nekadašnjih postulata i načela arhitekture danas uglavnom izostaje. Naša poruka bi uvek morala da bude ta da je proizvodnja arhitekture analogna proizvodnji kulture, u kojoj konzumerizam ne sme da dobije primat nad kvalitetom građene sredine.

Pedagoški rad je veoma odgovoran posao jer prenosite na Vaše studente svoje znanje i veštine. U kojoj meri Vas to ispunjava i koji su Vaši najveći izazovi u radu sa studentima?

Pedagoška disciplina je izuzetno važna, kao i obrazovanje koje stičemo na svim nivoima. Baviti se arhitekturom podrazumeva intenzivnu i istovremenu akumulaciju znanja, veština i inspiracije – kao i njihovo ispoljavanje kroz talenat. Samim tim, svaki student arhitekture vodi višestruke kritičke unutrašnje dijaloge: dijalog sa svojim vremenom, dijalog sa svojim okruženjem i dijalog sa samim sobom. Biti hrabar, autentičan i boriti se za sopstvene stavove jeste najvrednija satisfakcija svakog umetnika i to je poruka koju kao nastavnici možemo da prenesemo studentima.

Paket znanja i veština koje neminovno dajemo na studijskim programima je samo neophodni alat, ali učimo i kako da on bude adekvatno upotrebljen i kritički promišljen. Savremeni trenutak otvara toliko mnogo mogućnosti za usavršavanja našim studentima, da je možda najveće znanje koje možemo da im prenesemo promišljanje o tome na koji način se angažuju kreativni potencijali kako bi se u potpunosti ostvarili i kako bi se izgradili kao stručnjaci i ličnosti.

Najveći izazov i vrednost rada na Arhitektonskom fakultetu je rad sa studentima u studiju. Ovaj izuzetno intenzivan oblik nastave otvara mnoštvo novih ideja, od arhitektonskih, preko društvenih – do utopijskih. I ceo ovaj set racionalnih i iracionalnih, mogućih i nemogućih svetova predstavlja jedno ogledno polje istraživanja – stručnog, umetničkog, duhovnog i intelektualnog. Ideje u studijima postaju žive stvari, razapete između skica, crteža, modela, rendera, maketa i dijaloškog suprotstavljanja stavova.

Stiče se utisak da se profesija arhitekte više ceni i poštuje u Evropi, pa čak i u nekim zemljama iz okruženja. Zašto je to tako?

Status arhitekata je svuda kroz istoriju uvek bio definisan, prepoznat i instrumentalizovan kroz društveno uređenje. I danas se status struke gradi, kreira i zauzima, a kao i do sada specifičnost arhitekture, a samim tim i arhitektonske struke leži u njenoj neodvojivosti od društveno-političkog konteksta i vremena u kom nastaje. Arhitektura je kao takva deo svakodnevnog života i kulture, pa je stoga njen značaj očigledan. Društva koja nisu prolazila kroz turbulentne društvene promene imaju tu mnogo bolju situaciju i standard, pa se samim tim i profesija arhitekte adekvatno ceni i vrednuje.

Nama se čini da se u poslednjih 5-10 godina o arhitekturi u Srbiji sve više priča, piše, pa čak i da se Vaše kolege respektuju sve više od strane investitora?

Nisam siguran da se veće promene u odnosu na arhitekturu na nivou društva mogu dogoditi u tako kratkom periodu, ali naznake takvih promena se svakako mogu identifikovati. Arhitektonska scena u poslednjoj deceniji svakako doživljava svoj razvoj, a neke aktuelne teme, koncepti i principi mogu se uporediti sa evropskim nivoom arhitektonske produkcije. Nažalost, predstoji nam još dug put do podizanja opšteg nivoa najrasprostranjenije produkcije i kvaliteta gradnje. Za svako ozbiljno istraživanje i objektivan pregled biće naravno neophodno i uspostavljanje kritičke distance, pre svega u vremenskom i istorijskom smislu, ali su izvesni pomaci vidljivi.

Koji savet dajete studentima na kraju studija? Kako da ostanu svoji i bave se arhitekturom u pravom smislu, a ne da profesionalna etika pada u vodu zbog zahteva investitora koji razmišljaju u kontekstu „brzo gradi i brzo prodaj”?

Nažalost, sve ono što se sagradi, vrlo je očigledno. O trajnom uticaju građene sredine na ljude, njihov životni prostor, ne treba ni govoriti. Međutim, pored estetskih i etičkih posledica, nisu zanemarljivi ni ekonomski rizici ovakvih investicija, posebno oni dugoročni – lošu arhitekturu ne možemo prosto izbrisati ili ukloniti. Svakodnevno smo suočeni sa mnoštvom rešenja čiji je kvalitet izlišno i komentarisati.

Arhitektura je kao delatnost nekako uvek između očekivanja i realnosti, između interesa i ograničenja. Mislim da je studentima važno predočiti realnost tržišne situacije danas, ali ih i upoznati sa mnogostrukom ulogom arhitekata, od društveno odgovorne, edukativne uloge do stvaralačke. Svoj status arhitekta gradi tokom celokupne karijere, kroz veliki rad i odricanje, kroz iskustvo i primenu znanja, a zatim se odgovornošću i pouzdanošću dolazi do poverenja i poštovanja ličnosti arhitekte, ali i same profesije. A onda kontakt sa investitorima može biti ostvaren sa drugačijih pozicija. Na nama je da pokušamo da od investitora napravimo saradnika – ne protivnika koji želi jeftinu arhitekturu, nego edukovanog aktera koji prepoznaje i ceni dodatne vrednosti koje donosi u društvo. Ovo naravno nije nimalo lak zadatak. Svaki prostor nosi brojne poruke, ali obavezna je ona u kojoj se očitava ideja da arhitekturom koju gradimo poštujemo prostor na kome se nalazimo, okruženje i resurse koje koristimo.

Kada Bernard Čumi analizira kako bi arhitektura i gradovi mogli biti okidač društvenih i političkih promena, on kaže da smatra da postoje tri uloge za arhitekte. Mogu biti konzervativni, to jest da „konzerviraju” istorijsku ulogu, da tumače i oblikuju forme političkih i ekonomskih prioriteta izabranog društva. Pored ove, postoji i opcija da deluju kao kritičari i komentatori, pišući ili javno govoreći, kao intelektualci koji otkrivaju društvene protivrečnosti, ponekad ukazujući na pravce mogućih promena. A na kraju, mogu biti i revolucionarni.

Da li vam se čini da su nam gradovi pod naletom investitora devastirani?

Naši gradovi danas očigledno imaju mnogo problema, neki od njih su novonastali, a neke smo nasledili i već odavno se sa njima borimo. Kada govorimo o gradovima, nasuprot razgovora o pojedinačnim objektima, govorimo o značajno većoj razmeri – a kako je prostorna razmera veća povećava se i društveni uticaj. U tom smislu ne govorimo više o kvadratima, nego o hektarima građenog prostora. Ako prihvatamo tezu o gradu kao prostoj projekciji društva, onda moramo biti zabrinuti, jer smo svedoci perioda u kome naši urbani prostori ubrzano i nepovratno gube kvalitet, umesto da bude obratno. Ne možemo da živimo u ovom svetu a da ne budemo deo njega, tako da ne možemo punu odgovornost da stavimo samo na investitore, mnoštvo je tu složenih faktora. Ne možemo samo da se prilagođavamo trenutku i situacijama u kojima se nalazimo, moramo i da ih menjamo, inače će naše snage i kreativni potencijali biti svedeni samo na puko uklanjanje posledica ako je i to uopšte moguće.

Danas se sve više priča o energetskoj efikasnost objekta, zelenoj gradnji, pasivnim kućama, a mi nekako imamo utisak da se radi o sporadičnim primerima iz prakse. Kada možemo očekivati masovniju gradnju po svetskim standardima?

Kao i u bilo kojoj umetnosti, i u arhitekturi govorimo o periodima dominantnih trendova koji se smenjuju. Ali u odnosu na sve aktuelne tendencije koje arhitekturu okupiraju u različitim periodima, postoji jedna razlika kada govorimo o održivosti. Iako je na neki način održiva i zelena izgradnja postala trend, rekao bih da ona nije klasičan trend ili nije samo trend. Ona će ostati kao logika životnog stila – mislim samo da još uvek nije dovoljno usvojena i inkorporirana na pravi način.

Što će se sigurno dogoditi u budućnosti. Održivost će se integrisati u svaki segment života. Za to je naravno potrebno vreme, potrebno je kada gledamo globalni kontekst i napredne države – pa samim tim ni naša sredina nije izuzetak.

Klimatske promene su u velikoj meri zaslužne za ovu promenu, jer su nakon godina priča one sada postale realnost. Arhitektura i inovativna tehnološka rešenja ujedinjuju svoje snage u smanjenju globalnog zagrevanja. Tu se vidi prostor za još jednu revolucionarnu transformaciju arhitekture, kao onu koja se dogodila sa internacionalnim stilom. Iako ovaj put ne bih očekivao da ona ima tehnicistički karakter, nego da se bavi uspostavljanjem mere i odnosa.

Mere i odnosa sa prirodom i resursima, mere u primeni materijala, racionalno projektovanje čovekomerne arhitekture, nametanje pitanja o zdravim prostorima i slično. Mislim da bi to bila vredna ostavština za budućnost. Mislim da će ova tema u narednim decenijama biti dodatno proširena promišljanjima kako da održivo gradimo i održivo živimo.

Neki od energetski efikasnih objekata koje sam projektovao uveli su me u širinu ove teme i predstavljali su veliki izazov. Porodična vila ZERO ENERGY predstavljala je izazov gde je trebalo spregnuti sve uticaje, kao i sve tehničke i tehnološke aspekte bez ikakvog prethodnog modela i primera u našoj sredini. Iako postoje brojni novi primeri, ne retko se dešava da se svode na primenu i aplikaciju već gotovih tehničkih rešenja.

A postoji čitav jedan novi dijapazon projektantskih tema u ovoj oblasti kojima bi se moglo baviti i razvijati ekspertize u odnosu na uslove lokalnog konteksta.

Da li je arhitektura i preduzetništvo ili bi time trebao da se bavi neko drugi u projektnom birou?

Veoma dobro pitanje, na koje mi se čini nema univerzalnog odgovora. U mnogobrojnim situacijama to zavisi od kapaciteta, ličnih aspiracija i interesovanja pojedinaca. Sigurno je teško da jedna osoba obuhvati obe ove teme – to su dva različita posla – a da ih istovremeno dobro obavlja i da bude za obe podjednako zainteresovana.

Arhitektura već dugo postoji kao timski rad, i iza svakog velikog autorskog potpisa zapravo stoji tim stručnjaka. Posebno kada govorimo o velikim projektima. I sami arhitektonski zadaci postaju toliko kompleksni da traže ne samo veći broj ljudi da bi ih savladali, nego i različit broj i nivo ekspertiza. Zato govorimo o transdiciplinarnim i multidisciplinarnim timovima, ne samo u fazama razrade, nego i u konceptualnim fazama.

Kroz udruživanje resursa, kako kreativnih i intelektualnih, tako i fizičkih, vremenskih i ekspertskih, moguće je stvaranje novih ideja i koncepata.

Dobitnik ste Velike nagrade arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno delo. Kako ste emotivno doživeli ovo priznanje?

Velika nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno, u odnosu na ostale nagrade koje se u našoj sredini uglavnom dodeljuju za izvedena dela, ima svoju posebnost: ovom nagradom se arhitektura nagrađuje posredno. To što ste izgradili mnoštvo objekata i kvadrata, pa čak i visoko kvalitetne arhitekture – vas ne kvalifikuje za ovu nagradu po automatizmu. U ovom slučaju je to ulaznica u jedan krug stručnjaka (ostalih dobitnika), koji vrednuju vaš celokupan profesionalni rad, etiku, posvećenost, društveno angažovanje, doprinose i ostvarenja. Na neki način bivate vrednovani kao sveukupna profesionalna ličnost na našoj arhitektonskoj sceni i imate priliku da nakon toga učestvujete u izboru narednih dobitnika ovog priznanja.

To visokostručno i na neki način i istorijski gledano visoko respektabilno okruženje koje se formira oko ove nagrade mislim da predstavlja njen najveći emocionalni kapacitet.

Prošle godine ste postali dekan na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Kako vidite budućnost fakulteta i arhitektonske scene u Srbiji?

Arhitektonski fakultet predstavlja najznačajniju akademsku instituciju arhitektonske i urbanističke struke u regionu, i kao institucija takvog ranga predstavlja mesto za inicijalni razvoj i unapređenje profesije. Moj doprinos ovoj instituciji traje već preko dve decenije, tako da sam smatrao da na ovaj način mogu mnogo da doprinesem daljem razvoju struke, suštinski kroz arhitektonsko obrazovanje.

Zadatak Arhitektonskog fakulteta je dvostruk – sa jedne strane treba da omogući akademski kontekst za sva nova istraživanja, modele intelektualnog mišljenja, a sa druge strane da preuzme avangardnu ulogu i uključi se u realne tokove društva. Treba jasno da profiliše svoju ulogu u društvu ka promeni klime intelektualnog života, a to nije mala ambicija. Ovo nije izazov samo za arhitekturu već i za sve discipline u univerzitetskom sistemu. Kao institucija imamo mnogo planova i smatram da uloga Fakulteta u društvu može biti mnogo šira, posebno kroz njegov širi društveni angažman i promociju struke.

Koje su po Vama najzanimljivije razlike u radu sa inostranim partnerima u odnosu na rad sa domaćim investitorima? Šta je to što biste vrlo rado primenili u poslovanju na našem tržištu?

Korporativna arhitektura kao i rad u velikim sistemima, što je najčešće slučaj sa inostranim partnerima je često restriktivna i vrlo ograničavajuća.

Veoma je teško prvobitno se prilagoditi ovakvom načinu rada, posebno kada se od vas očekuje kvalitet u stvaralačkom procesu. Postoji mnoštvo okolnosti na koje se morate navići u svom svakodnevnom funkcionisanju, postoji čitav sled različitosti koje morate usvojiti kako biste mogli da funkcionišete u tom novom kontekstu: prvenstveno preispitivanje nekih usvojenih projektantskih paradigmi koje u drugim kontekstima prosto „ne rade“ i prihvatanje nekih novih obrazaca, korporativnog brendiranja i tehnoloških uslovljenosti; zatim „zalančavanje“ radnog vremena (ponekad se vremenske zone uopšte i ne preklapaju); privikavanje na nove standarde projektovanja i na određeni zahtev za kvalitetom projektne dokumentacije, i na kraju potpuno drugačija politika poslovanja – funkcionisanje u korporativnim sistemima sa veoma nefleksibilnom dinamikom rada i slično. Nekada ste ovom paketu mogli da dodate i ceo set jezičkih barijera, ali sada je to sve ređe slučaj.

Kada analizirate sve pojedinačno dobijate razvijen algoritam poslovnih uslovljenosti u čijim okvirima morate disciplinovano i dosledno razvijati svoje poslovne strategije i očekivanja, a očekivanja su uvek dvosmerna. Naravno sve ove okolnosti vas obogate nekim neprocenjivim saznanjima i izvuku iz vas potencijale koje niste ni bili svesni da posedujete. Ovo postavljanje jednog beskompromisnog sistema sa kojim pokušavate da se izborite na više različitih nivoa, koji izvlači iz nas razne nove veštine i spremnost da se borimo da bismo postigli iskorak u odnosu na očekivano, je verovatno najveći potencijal u odnosu na poslovanje na lokalnom tržištu.

Na tržištu postoji zaista veliki izbor materijala, proizvoda i tehnologija, mnogo više nego na početku Vaše karijere, uz pomoć kojih arhitekta realizuje svoj koncept. Kako birate sa kojim materijalima ili kompanijama treba raditi?

Izbor materijala, proizvoda i tehnologija u najvećoj meri zavisi od konkretnog zadatka na kome radimo, od samog investitora i postavljenog koncepta objekta. Nekada se upuštamo u ceo proces traganja za odgovarajućim materijalom, nekada je izbor materijala i proizvoda polazište u samom konceptu, a neretko i sami materijali pronađu nas.

Uvek krećemo od kraja, od pretpostavke kako će izgledati realizovani prostor i kako želimo da se korisnik oseća kada je u nekom prostoru. Materijali i nove tehnologije, jednako kao i elementi proporcije, uvek imaju svoje senzomotorne funkcije u procesu doživljaja ambijenta i karaktera arhitekture kojoj težimo. Pluralizam materijala i konkurentnost različitih tehnologija koje nalazimo danas na tržištu su veliki potencijal za razvoj arhitektonskih rešenja.

Da li više uživate da radite mikro projekte sa manjim timom ili one velike, u saradnji sa stručnjacima iz različitih disciplina koji traju i po više godina? S obzirom na Vaš portfolio, stekli smo osećaj da jedan čovek ipak može da bude vrlo uspešan na oba polja iako su potpuno različita?

Biti sposoban za kreiranje prostora je zaista neverovatno iskustvo i verujem da maštovita arhitektura može da utiče na kvalitet ljudskog života. Za edukovanog arhitektu, sve je povezano – od dizajna upotrebnog predmeta ili nakita, do najsloženijih objekata i kompleksa. Ne bih razmeru projekta dovodio u direktnu vezu sa kompleksnošću njegovog zadatka. Kroz dugogodišnji rad imao sam sreću da radim na svim tipologijama projekta, sa svim nivoima investitora, kroz različite pristupe projektovanju, od najmanjih do najvećih projekata.

Uvek je lični izraz sa jedinstvenom vizijom polje u kome najviše želimo da se oprobamo – i takve zadatke tražimo, njima se posvećujemo. Sam stvaralački proces je ono što nas ispunjava, ta sloboda je neprocenjiva i važna za svakog autora.

Koliko su stručni i edukativni časopisi, kao što je i „grenef”, važni za domaću građevinsko-arhitektonsku scenu?

U arhitektonskoj struci postoji mnoštvo različite literature. Mislim da su stručni časopisi polje koje je potrebno dodatno razvijati i proširivati.

Posebno kada uzmemo u obzir promociju arhitekture na različitim portalima, gde se celokupna prezentacija svodi samo na nekolicinu osnovnih informacija i fenomenalne fotografije – lično sam pre za očuvanje vrednosti nego za brzu produkciju. A danas i lošu arhitekturu možete predstaviti dobrim kadrovima. Karakter našeg proizvoda (arhitekture) je duboko slojevit – tako da slika prostora nikada ne može zameniti doživljaj i priču koju prostor nosi u sebi.

Ukoliko govorimo o unapređenju društva na bilo kom nivou, nisu nam potrebni samo edukovani stručnjaci, nego i društvo koje prihvata i razume vrednosti koje im prenosimo. A takvu širu komunikaciju sa društvom ostvarujemo jedino ovim putem, upornom i kontinuiranom promocijom vrednosti za koje se zalažemo. Još jedva stvar koja je vrlo primetna u stručnom diskursu je odsustvo kritike i interesa javnosti za kritiku.

Ukoliko ne otvorimo prostor za razumevanje, sagledavanje i korišćenje mehanizama građene sredine i arhitekture, za prepoznavanje i shvatanje njihovih vrednosti, na sigurnom smo putu ka njihovom zanemarivanju, pa i podređivanju pojedinačnim interesima. U ovom polju vidim važan doprinos stručnih časopisa opštem polju arhitektonske scene.