INTERVJU: Studio ZABRISKIE – Arhitektura je odraz emancipacije i svesti društva

Za časopis „GRENEF – Građevinarstvo & Energetska Efikasnost“ govore Lela Alempijević d.i.a. i Vladimir Đorić d.i.a. partneri u ZABRISKIE studiu

Kada uđete na web stranicu ZABRISKIE Studia prvo što ćete pročitati, verovatno, govori dovoljno o njihovoj misiji, viziji ili konceptu: Graditi znalački, poznavati struku do detalja, ostati dosledan duhu grada i kontekstu javnih površina. Čuti klijenta, poštovati prirodu, projektovati budućnost, a dati sve od sebe danas.

Bilo šta što bi dodali o čarobnoj ekipi bilo bi suvišno. Ipak, zanimlo nas je nešto više o njihovom radu i kako ovaj trio vidi domaću arhitektonsko – građevinski scenu, o položaju arhitekte u društvu, o novogradnji, o današnjim investitorima i još o mnogo čemu. Ekskluzivno za GRENEF govorilo je dvoje od troje ZABRISKIJEVACA i prenosimo vam u celosti odgovore Lele Alempijević i Vladimira Đorića.

Naš časopis je sve čitaniji kod arhitekata, a znamo da je početak u svakom poslu težak. Šta je po vama najvažnije mladom arhitekti na početku karijere i kako su izgledali vaši počeci?

Lela Alempijević d.i.a.: Mi smo studio formirali tek nakon 10-ak godina pojedinačnih praksi i sa već akumuliranim znanjem i iskustvom, ne samo u oblasti projektovanja i arhitekture, već i u delu koje se tiče organizacije firme. Do tada smo imali izgrađenu svest da se naši pojedinačni načini bavljenja poslom odražavaju na čitavu struku, i svo troje prepoznali izazov da izgradimo način koji bi imao značajniji uticaj od nas samih i naših pojedinačnih praksi. Potrebno je dakle mnogo rada i iskustva, učenja ali i savladavanja različitih veština za vođenje arhitektonske firme. Moj savet za mlade arhitekte je da pri susretu sa praksom imaju u vidu sledeću važnu razliku: u školi najbolji ne greše, a u praksi nekada pobedite, a nekada naučite. Ko se boji grešaka, teško će uspeti u praksi.

Šta je za vas arhitektura i da li ste na početku vaših karijera imali neke uzore?

Lela Alempijević d.i.a.: Arhitektura objedinjuje svrhu, mesto, društveni kontekst i način na koji je ljudi koriste i doživljavaju. S jedne strane je nešto sasvim konkretno i opipljivo, a sa druge komplikovano i apstraktno što je u direktnoj vezi sa tim kako živimo svoj život i organizujemo društvo. Zbog tog raspona mi je zanimljiva, neuhvatljiva i puna izazova. U brojnosti izazova verovatno leži razlog zašto se bavim arhitekturom.

Da li arhitekte u Srbiji imaju svoje mesto i poziciju u skladu sa značajem u društvu?

Vladimir Đorić d.i.a.: Nemaju, ali važno je tu činjenicu ne tretirati defetistički. Istovremeno koliko je ta pozicija ograničena arhitektonskim politikama u društvu, isto toliko se to mesto osvaja i zaslužuje. Nije to neko paradno mesto o kome pričamo, već to mesto podrazumeva i preuzimanje odgovornosti. S druge strane, kada se proanaliziraju tekstovi i intervjui velikana srpske arhitekture (Dobrović, Martinović, Bogdanović, Mitrović, Radović…) dolazite do zaključka da je situacija bila slična i pre 2. svetskog rata ili u SFRJ. Postoji neko uvreženo mišljenje da se tada arhitekta pisalo sa velim A, donekle i zbog kolektivne sklonosti da se okrećemo lepšoj prošlosti. Arhitektura je uvek odraz emancipacije i svesti društva, pa onoliko koliko smo se kao društvo u nekim segmentima razvijali, u nekim regresirali, toliko je i arhitektura bolja ili lošija. Mi trenutnu poziciju arhitekture vidimo kao šansu za iskorak, jer kada je vidljivost i prisutnost mala, onda imate veće šanse da u početku napravite ozbiljnije iskorake… Verujem da će naša generacija uspeti da napravi mali, ali značajan iskorak za sebe, generaciju koja dolazi, ali i šire za našu zajednicu.

Često čujemo da će arhitektura promeniti svet. Da li se tako nešto može desiti u Srbiji?

Lela Alempijević d.i.a.: Ja iskreno verujem u promenu, ali ne u revolucionarnu, već u vrednost malih poboljšanja, koja proizvode neka buduća. Naša metodologija rada je u skladu sa devizom “conect before you corect”. Mislim da je takav pristup posebno važan za naše podneblje, koje se više od jednog veka nalazi na bojnom polju između prošlosti i budućnosti, raznih vrsta istoricizama i modernosti.

Svedoci smo da novogradnja višestambenih objekata kod nas u većini slučajeva ne koketira sa potrebama savremenog čoveka i nekako se čini da su sve te višespratnice sve samo ne arhitektonska rešenje primerena današnjem vremenu?

Vladimir Đorić d.i.a.: Ja te pojave posmatram kao rezultat tržišta. Činjenica je da je u ovom trenutku tržište stambenih objekata u Beogradu najpotentnije i najbrže rastuće u regionu. U situaciji kada se sve prodaje i kada postoji enormna potreba za kvadratima, mala je potreba za istraživanjem, inoviranjem i promišljanjem u kontekstu arhitektonskih rešenja. Situacija se iz dana u dan ubrzava, rokovi su kraći i kraći, strah od tržišnog balona koji bo mogao da pukne gura divelopere a samim tim i ceo inženjering sektor u multitasking… Rezultat toga je da se samo u Beogradu godišnje sagradi skoro 2 miliona kvadratnih metara objekata, biću slobodan da kažem da je maksimum 2% od toga neka arhitektura, sve ostalo je graditeljstvo ili ono što kolokvijalno zovemo konfekcijska arhitektura…

Koliko se često srećete u svom radu sa investitorima koji se nadovezuju na vrednosti koje i vi negujete?

Lela Alempijević d.i.a.: Budući da smo arhitektonska firma koja pravi zaokružena “custom made” rešenja za velike objekte i komplekse, nama se obraćaju klijenti koji u takvom pristupu prepoznaju ekonomsku vrednost. Metodologiju projektovanja setovali smo tako da već kroz arhitektonsko urbanističke analize na samom početku, pa sve do kraja procesa projektovanja, klijentima dajemo prostor za donošenje važnih odluka po pitanju sopstvene investicije. Vrednost takvog pristupa prepoznaju svi klijenti na kraju, iako na početku najčešće dolaze sa stanovištem da im je potreban samo projekat. tj. finalno rešenje.

Svedoci smo sve prisutnijeg urbicida i uništavanje duha naših gradova. Zašto je arhitektura saučesnik u ovom “zločinu”?

Vladimir Đorić d.i.a.: Moj utisak je da nije toliko arhitektura problem, koliko je problem urbanizam. Naime kao neka vrsta subspecijalizacije urbanizam je praktično izbrisan iz prakse. Kada se na višem nivou stvari ne setuju na pravi način, nema te arhitekture koja to može popraviti. Pitanje je kompleksno i tiče se mnogih činilaca.

Ipak postoje i neke dobre inicijative. Nedavno je u okviru Ministarstva građevinarstva pokrenuta inicijativa za izradu strateškog dokumenta – Nacionalne arhitektonske strategije u republici Srbiji do 2035. godine. Imao sam prilike da vidim inicijalna dokumenta kojima je mapirana problematika arhitekture, položaja struke, odnosa prema javnosti, planovima, tržištu… Mislim da to ide u dobrom pravcu i da može da postavi temelje za toliko potrebno nulto stanje odakle bi krenuli da sistemski brinemo i o arhitekturi i duhu gradova iz vašeg pitanja.

Ko su danas investitori u Srbiji i kakva su vaša iskustva? Sa kakvim idejama dolaze kod vas na prvi sastanak i koliko vam se stavovi približe na kraju inicijalnog razgovora?

Vladimir Đorić d.i.a.: Moj je utisak da su se investitori tj. „real estate“ sektor u poslednjih 10-ak godina razvijali brže nego što se razvijala naša struka. Tržište se uozbiljilo i oko kvaliteta se, kada govorimo o velikim projektima, više ne pravi kompromis. Kada kažem kvalitet, mislim da nivo razrade projekata, detalja, tenderskih opisa, kvaliteta ugrađene opreme, izolacionih karakteristika i sl… Ostalo je samo da se popravi i svest o ekonomskoj vrednosti ostalih aspekata arhitekture.

U mnogim sferama kulture, pa i u arhitekturi danas je mnogo više proste konzumacije, nego istinske kreacije. Zašto je to tako kada su nam mogućnosti mnogo veće nego ranije?

Lela Alempijević d.i.a.: Možda će delovati paradoksalno, ali u domenu arhitekture, moj utisak je da kada tržište krene da pokazuje znake stagnacije, podići će se nivo interesovanja za arhitekturu tj. načine na koji arhitektura može da napravi razliku na tržištu…

Slična je situacija i u našem izdavačkom poslu. Nekako se svi odlučuju za kopiranje sadržaja stranih portala i projekata, pre nego promovisanje domaće arhitekture i građevinarstva što mi činimo, ili se barem trudimo. Kako vidite danas srpsko izdavaštvo u segmentu arhitekture i građevinarstva i kako vam se čini naša medijska platforma GRENEF – Građevinarstvo&Energetska efikasnost?

Vladimir Đorić d.i.a.: Posle niza godina stagnacije čini se da sada kao esnaf imamo mnogo više prostora za promociju, puno je magazina ili portala koje u većoj ili manjoj meri pokrivaju arhitekturu a među magazinima je najznačajniji upravo Vaš Grenef. Nažalost Oris je nedavno prestao sa objavljivanjem i to je velika šteta za edukaciju arhitekata iz čitavog regiona, nadam se da će to upražnjeno mesto neko uspeti da popuni…

Srpska arhitektura i građevinarstvo su se u ovom veku drastično promenili. Gde je srpska arhitektura danas u odnosu na period pre 20 ili 30 godina?

Vladimir Đorić d.i.a.: Do pre 10-ak godina dominantne aktere naše arhitekture su činili predstavnici akademske zajednice, sada su to firme, što prati potrebe savremenog doba koje su prerasle mogućnosti arhitekte autora. U poslednjih 5-10 godina pojavio se čitav spektar mladih arhitektonskih firmi koje danas predstavljaju glavne aktere srpske arhitekture. Remorker architects, Modelart Arhitekti, Danilo Dangubić architects, Antipod, Aris i drugi samo su neki od firmi koje su prepoznale potrebe tržišta u domenu savremene arhitektonske prakse i koji danas čine novu arhitektonsku scenu.

Za vrlo kratko vreme razvili ste se u jedan ozbiljan studio koji je na glasu. Kako vam je to uspelo?

Lela Alempijević d.i.a.: Od samog početka smo imali jasan fokus a to je da se na tržištu pozicioniramo kao tim koji može da pomiri dva aspekta tržišta – sa jedne strane iskustvo i kapacitete koje mogu da iznesu velike i složene projekte (poput velikih inženjerskih firmi) a sa druge strane kreativnost, adaptabilnost i fleksibilnost koji su karakteristični za male studije, neformalne grupe ili akademsku zajednicu. Balansirati između inženjerskog i kreativnog je veliki izazov, ali ga sa uspehom nosimo.

Sa druge strane brzo smo postali svesni da se i arhitektonski biznis mora razvijati kao i svaki drugi. Jedna od ključnih stvari je da mora postojati jasna podela uloga među partnerima, tj. da nije moguće da se svi bavimo operativnim radom na projektima, a da se biznis razvija sam od sebe, pa smo raspodelili uloge preduzetnika, menadžera i umetnika.

Takođe smo brzo postali svesni i svojih neznanja, pa smo nedugo posle osnivanja započeli procese edukacije i angažovanja konsultanata za razvoj poslovanja i postavljanje procesa i sistema.

Kao najvažnije bih istakla to da smo od početka pažljivo gradili tim i razvijali timski duh i specifičnu kulturu rada i saradnje u okviru biroa. To nije ni bila neka svesna odluka, već je proizišla iz potrebe da kreiramo neku vrstu radne zajednice u kojoj se sami osećamo dobro, a onda je ostatak išao vrlo spontano.

Koji projekat biste izdvojili u svom profesionalnom angažmanu kao prekretnicu?

Vladimir Đorić d.i.a.: Za razvoj naše prakse i inženjerskih performansi to je svakako projekat stambenog kompleksa Merin hill, na Lekinom brdu u Beogradu. Kao retko kada, od početnih skica pa to poslednjeg detalja sve je izvedeno prema projektu. Ovde nam je najznačajnija bila okolnost saradnje sa izuzetno kvalitetnim inženjerskim timom investitora iz koje smo mnogo naučili
Što se tiče našeg unutrašnjeg osećaja da možemo mnogo prekretnica je bila pobeda na javnom arhitektonskom konkursu za zgradu ansabla Kolo na Kosančićevom vencu, što je bio prvi konkurs na kome smo učestvovali i osvojili prvu nagradu.

Šta najviše utiče na proces projektovanja u vašem studiju?

Lela Alempijević d.i.a.: Od samih početaka negujemo timski rad, kao i involviranje različitih eksperata u proces projektovanja (iz marketinga, prodaje, ekonomije i biznisa, dizajna i umetnosti) za šta verujemo da je preduslov kvalitetnog projekta. U poslednjih godinu dana intenzivno radimo na primeni metodologija koje su inicijalno krenule iz IT industrije a tiču se agilnih metoda, design thinking-a kojima involviramo klijente od samog početka projektovanja i koji pomaže klijentu da dobije projekat kakav želi i koji predstavlja najbolje moguće rešenje.

Na koji ste vaš projekat do sada najponosniji i zašto?

Vladimir Đorić d.i.a.: To je definitivno objekat Mia Dorćol, koji je pored toga što je dobio najviša priznanja stručne javnosti (između ostalog i godišnju nagradu Udruženja arhitekata Srbije) zapravo prepoznat i priznat i od strane šire javnosti. U pitanju je verovatno najfotografisaniji objekat na društvenim mrežama u poslednjih par godina. Skoro da nema dana a da ne osvane neki selfi sa pozadinom Mie Dorćol. Doživeli smo čak i da se u dva navrata u poslednjih godinu dana na izvestan način plagira fasada objekta…

Lela Alempijević d.i.a.: Ono što nas najviše raduje jeste što je objekat istinski prihvaćen u svom okruženju i time daje zamajac za dalji razvoj tog dela grada. Momenat saznanja da je i u Srbiji moguće napraviti komercijalni objekat koji će pomiriti ocene stručne i šire javnosti nešto što ukazuje da smo na dobrom putu i da naš posao ima perspektivu.

Koja je vaša životna i poslovna filozofija?

Lela Alempijević d.i.a.: Jedinstveni smo u stavu da je u opisu posla arhitekte da bude optimista. U arhitekturi, kao i u životu ključ je da steknete znanja i veštine pomoću kojih možete prepoznati prostor za najbolje od mogućeg. Perfekcionizam je razoran. Često se međusobno podsećamo na to da ćemo promašiti 100% šuteva koje ne pokušamo.

Šta ZABRISKIE radi danas i u kojem smeru planirate razvoj vašeg biznisa?

Vladimir Đorić d.i.a.: Nedavno smo uveli novu partnerku, koleginicu Kseniju Bajagić koja je postala kreativni direktor enterijera i time oformili tim za projektovanje enterijera (office, retail, hospitality) čime smo zaokružili paletu usluga koju nudimo našim klijentima.

Takođe, veoma smo aktivni na polju networkinga i saradnje sa kolegama. Verujemo da je deljenje znanja i iskustva model kroz koji struka može da napreduje. Zajedničkim nastupima, kanalisanjem i promovisanjem srpske arhitektonske scene možemo da napravimo pomak i prostor za njen dalji razvoj koji će biti benefit za nas koji smo danas na toj sceni, ali i za generacije koje dolaze.