#intervju: Od studija do priznatih projekata – Alterno Inc.

Za časopis „grenef – građevinarstvo & energetska efikasnost” govore Đorđe Kitić i Dušan Nikolić, arhitekte, Alterno Inc.

Iz današnje perspektive posmatrano Alterno je došao kao posledica deljenja temeljnih životnih i profesionalnih vrednosti tada dva mlada čoveka bez velikog životnog a još manjeg profesionalnog iskustva.

Đorđe Kitić i Dušan Nikolić, dvojica renomiranih arhitekata iz Niša, već više od decenije uspešno vode zajednički biro Alterno Inc., a njihovi projekti su zaista drugačiji i prosto ostavljaju bez daha. Obojica su diplomirali 2004. godine na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu, gde su započeli svoj put ka profesionalnom uspehu. Za vreme studija i odmah po diplomiranju, zajedno sa arhitektom Aleksandrom Milojkovićem rade u, najpre neformalnoj, a potom i u formalnoj Garage architect group. Njihov samostalni put počinje 2007. godine, kada formiraju Alterno Inc., biro koji se bavi arhitekturom, enterijerom, urbanizmom i dizajnom. Alterno Inc. se brzo razvija i izdvaja na arhitektonskoj sceni i to ne samo u Nišu već i šire, što je potvrđeno brojnim nagradama na izložbama i arhitektonskim konkursima, uključujući veliku nagradu Trijenala arhitekture i priznanje Salona arhitekture.

Đorđe Kitić, rođen 1977. godine, prepoznat je po svojoj filozofiji da ne postoji velika i mala arhitektura, već samo dobra i loša. Njegov pragmatičan, ali istovremeno kreativan pristup radu omogućava mu da svakom projektu pristupa s jednakim entuzijazmom i posvećenošću.

Dušan Nikolić, rođen 1978. godine, svoju strast prema arhitekturi razvijao je i kao saradnik na fakultetu na predmetima Osnovi projektovanja, Projektovanje javnih objekata i Projektovanje stambenih objekata. Njegovo bogato iskustvo u edukaciji i praksi posebno doprinosi u radu sa mlađim članovima ovoga tima.

Obojica su aktivni članovi Društva arhitekata Niša i Inženjerske komore Srbije, gde kontinuirano doprinose razvoju struke. Zbog zavidnog rada Alterno Inc. mi smo imali tu čast da ih ugostimo na dvodnevnoj konferenciji i sajmu ArchyEnergy u Novom Sadu gde su bili jedni od omiljenih panelista publike. Skromni, dostupni, otvoreni i pozitivni ovaj šarmantni dvojac iz Niša će nam otkriti detalje o svojim počecima, izazovima i dostignućima, kao i viziju za budućnost arhitekture u Nišu i Srbiji.

Gospodine Kitiću i gospodine Nikoliću, možete li nam reći kako je došlo do osnivanja Alterno Inc 2007. godine i šta vas je motivisalo da zajedno krenete u ovu avanturu?

Đ.K.

Iz današnje perspektive posmatrano Alterno je došao kao posledica deljenja temeljnih životnih i profesionalnih vrednosti tada dva mlada čoveka bez velikog životnog a još manjeg profesionalnog iskustva. Međutim, ono što je od samog starta karakterisalo taj mladi dvojac je njihova snažna tadašnja vizija šta oni i njihov biro neće biti, čime se neće baviti i na šta nikada neće pristati.

Čvrsto držeći se postavljene vizije, danas, mi sa ponosom možemo reći da je priča zvana Alterno ispunila ne samo svu profesionalnu viziju te dvojice mladih arhitekata, već ih je njenim načelima učinila boljim osobama. Iako to nije bila inicijalna ideja, vremenom je nekako Alterno izrastao u Alter-no; sinonim za postavljenu granicu gde više nema alternative, gde se ne pristaje na kompromis.

Peđa, lepo rečeno – avantura. Kao što je rekao Freddy Mercury „Rollercoaster of my life“, i što je najbolje od svega – iskreno se nadam da je ovo do sada samo uvod.

D.N.

U početku je samo jaka rešenost, želja za učenjem i usavršavanjem kao i ljubav prema arhitekturi, prevagnula i napravila mesto za početak putovanja koje se zove Alterno. I danas nakon toliko godina i puno projekata imam osećaj da smo još uvek u fazi istraživanja i učenja kroz nove izazove.

Vas dvojica se znate sa Građevinsko-arhitektonskog fakulteta u Nišu, a diplomirali ste 2004. godine. Kako ste se upoznali i šta je presudilo da baš vas dvojica postanete partneri u ovom poslu?

Đ.K.

Mislim da nas je najviše spojila pasionirana želja da u ovoj industriji gradimo sopstveni stil koji neće uvek ići utabanim stazama, već će neretko birati i pravac koji se ne podudara sa očekivanjima zajednice. Kada od prvog dana u nekom vidite etičku i stručnu podudarnost sa sopstvenim vrednostima, onda nekako Alterno svima nama više dođe kao logička posledica, a manje kao željeni cilj. Verovatno činjenica da smo u potpunosti različiti u svakom pogledu omogućava da se lepo dopunjujemo, jedan drugome otvaramo vidike na suprotne strane i sve to nam omogućava da trajemo toliko dugo.

D.N.

Kao što se sve dobro što se u životu desi bez pritisaka i na silu, tako je i formiranje Alterna proizašlo prvenstveno iz druženja i zajedničkog rada na studijama. Potpuno prirodno i bez nekog posebnog osećaja da ćemo formirati studio koji će nakon nekog perioda izrasti u ono što je danas.

Alterno Inc. deluje u sferi arhitekture, enterijera, urbanizma i dizajna. Koje projekte smatrate najznačajnijima za vašu karijeru i zašto? Veliki broj vaših projekata je nagrađen. Kako su nagrade uticale na vaš dalji rad i reputaciju?

Đ.K.

Iako bi na ovakva pitanja najprihvatljivije bilo reći da su svi projekti jednake važnosti, u duhu prethodnog Alter-no moram da naglasim da postoji projekat koji je nenametljivo profilisao našu karijeru, a sam sebe izdvojio po stepenu naše lične involviranosti, vremenu sazrevanja i razrade ideje, pa sve do njegove realizacije.

Bez obzira na to što je u poslednjih petnaestak godina bilo i većih i kompleksnijih projekata, impakt koji je projekat „Planina” ostavio na sve nas, obeležio je ne samo deo naše karijere, već i života. Razmišljajući o „Planini” često prolazimo kroz unutrašnji misaoni konflikt: od toga da je prerano reći da je markirao naše karijere, do toga da se jedan deo, onaj sebičniji koji postoji u svakom, potajno nada da se više neće pojaviti neka nova „Planina” koja će zaseniti onu izvornu.

Imamo tu sreću da je veliki broj projekata izveden i mali je broj njih koji su ostali papirna arhitektura. Neki od njih su prepoznati kao arhitektonska vrednost na smotrama arhitekture u svetu i kod nas. Nagrade, i to dobijene od strane kolega, samo potvrđuju da smo, uglavnom, na pravom putu.

D.N.

Moraću da se složim sa Đorđem vezano za projekte. Bilo je daleko većih i kompleksnijih projekata koji su izvedeni i koji formiraju neku sliku grada, ali razvoj ovog projekta i samo izvođenje je trajalo veoma dugo tako da je i veliki deo našeg razvoja i formiranja sigurno upisan u te kuće.

Šta vas inspiriše i pokreće u radu na različitim poljima arhitekture?

Đ.K.

Sve oko nas, sa našim odobrenjem ili bez njega, utiče na naše ponašanje i daje nam ili crpi energiju. Inspiraciju nalazim u sportu, automobilima, igrama, tehnologiji… Ali po mom mišljenju, inspiraciju najviše nalazim u ljudima i životnim situacijama u kojima se nalazim.

Uvek sam voleo da se družim sa pametnijima od sebe i tako kroz svoja i tuđa životna iskustva unapređujem prostore kojima se bavim i pokušavam da oni odgovore našim potrebama. Po pravilu, moji najbliži prijatelji nikada nisu iz struke.

D.N.

Inspiracija kao takva je samo mali deo samog procesa. Inicijalna kapisla. Nastavak procesa je po meni veoma bitan. Na njega utiče sve što nas okružuje. Sam prostor i lokacija gde će kuća biti postavljena uvek odiše specifičnom energijom koja neosporno utiče na sve. Naravno, način života koji vodimo, ljudi sa kojima razmenjujemo iskustva, putovanja, film, pa čak i odmor. Sve to skupljeno u jedan lonac, da se tako izrazim, formira jedno dobro jelo na kraju.

Gospodine Kitiću, rekli ste da ne postoji velika i mala arhitektura, već samo dobra i loša. Kako definišete dobru arhitekturu i šta je čini takvom?

Đ.K.

Dobru arhitekturu ne definiše budžet, nju ne definiše prostor na kome je objekat niti njegova dimenzija. Dobru arhitekturu definiše stepen zadovoljstva korisnika. Kolokvijalno, ukoliko si nasmejan kada boraviš u prostoru – to je dobra arhitektura.

Gospodine Nikoliću, kako je Vaše iskustvo kao saradnika na predmetima na fakultetu uticalo kasnije na Vaš pristup projektovanju i radu sa klijentima?

D.N.

Mogu da kažem da je taj deo učenja, rada i stasavanja u neku ruku, gde sam bio u prilici da svakodnevno imam kontakt sa mladim ljudima, interakcija i njihov način razmišljanja, pogrešan ili ispravan nebitno, mi je dosta pomogao da kasnije svakom problemu pristupam iz vise uglova. Ne postoji samo jedan odgovor ili samo jedno rešenje na postavljeno pitanje.

Dosta radite za strane klijente pa nas zanima koji su najveći izazovi sa kojima se suočavate kada radite na međunarodnim projektima i kako se nosite sa različitim kulturnim i profesionalnim standardima?

D.N.

Svaki klijent je specifičan na svoj način kao i projekat. Ne postoji jedna ista kuća koju smo napravili. Rad sa inostranim klijentima je u tom smislu malo specifičniji. Ne mogu da kažem teži, ali potpuno drugačiji. Njihov način razmišljanja, posmatranje i način eksploatacije prostora, donošenje odluka i sama filozofija života. Standard, kvalitet materijala, tehnologija sve je to na malo višem nivou nego kod nas, ali je suština na kraju ista. I ovde i u inostranstvu bez dobre ideje i koncepta nema dobre arhitekture.

Kakva je vaša vizija budućnosti arhitekture u Srbiji, posebno u kontekstu Niša, i kako vidite ulogu Alterno Inc. u toj budućnosti? Šta je ono što vam se ne dopada i šta nikako nismo smeli dozvoliti da nam se desi?

Đ.K.

Pre svega, arhitekturu ne možemo posmatrati kao nezavisnu celinu u odnosu na celokupno društvo. Tako je i budućnost naše arhitekture neraskidivo vezana za budućnost društva. U Srbiji pre svega decentralizacijom možemo rešiti ravnomerniju zastupljenost dobre arhitekture što je u interesu svih nas. Nacionalna arhitektonska strategija je prvi korak ka definisanju pravca u kome će se kretati arhitektura u Srbiji.

Veće nadležnosti lokalnih društava arhitekata, u kontekstu Niša i ostalih gradova, i njihova integracija u proces odlučivanja lokalnih samouprava će pomoći i podići kvalitet budućih projekata. U okviru planova moramo predvideti javne, kulturne i rekreativne sadržaje kao obavezan deo i uslov za bilo koju vrstu stambene gradnje. Ne smemo dozvoliti nekontrolisanu količinu stambene gradnje, a to je ono što se upravo dešava u mom gradu.

D.N.

Potpuno se slažem. Decentralizacijom ćemo dobiti ravnomernije razvijeno društvo gde se otvaraju mogućnosti za razvoj na svim planovima, ne samo u delu građevine. Ali i podizanje svesti građana je vrlo bitno.

Da javni prostor posmatraju kao svoj a ne tuđi. Da nam svima bude bitno kakva je zgrada, fasada, ograda i u susednoj ulici ili drugom delu grada. Svedoci smo ekspanzije gradnje koja u nekim slučajevima deluje pomalo stihijski. Upravo zbog toga je bitno raditi na dugoročnim planovima koji će biti nezavisni od društvenih tranzicija i promena.

Niš se dosta gradi u poslednje vreme, a nas zanima stepen edukacije vaših kljenata i koliko su upućeni u nove i energetski efikasne materijale i sisteme, kao i na koji način vaša arhitektonska edukacija i iskustvo utiču na sposobnost da klijentima objasnite važnost fleksibilnosti unutrašnjeg prostora?

Đ.K.

Odnos između klijenata i našeg biroa smo uvek posmatrali kroz prizmu dugoročne saradnje a ne kao trenutni zadatak. Taj odnos prepoznamo i klijenti i mi već na prvih nekoliko sastanaka, tako da se saradnja pretvori u nešto što prevazilazi poslovni odnos ili se prekine već na početku. Imali smo sreću da od ljudi sa kojima sarađujemo naučimo puno, a nadam se i oni od nas. Kroz taj odnos, iskustvo i istraživanje međusobno smo nadogradili naše znanje i uzajamno podigli nivo svesti shvativši da energetska efikasnost i efikasnost materijala i sistema dugoročno svima donosi benefite. Iako se u prvi mah čini da je energetska efikasnost ograničavajući faktor, na duže staze predstavlja mehanizam koji se razvija tokom korišćenja objekta i time dodaje još jednu parametarsku dimenziju koju usavršavamo tokom korišćenja objekta. Najbitnije je sa klijentom doći do jasnog projektnog zadatka, koji je formiran na osnovu planova klijenta i našeg iskustva i znanja kao i predviđanja šta se sa prostorom može desiti u budućnosti.

D.N.

Svaki novi projekat donosi priliku da nadogradimo znanja i iskustva iz prethodnog. Sve je to proces učenja i donošenja nekih novih zaključaka i odluka. Svakodnevno pomeranje granica kvaliteta. I to važi za sve aspekte projektovanja kako za funkciju, oblikovnost, tako i za materijale, konstrukciju i energetiku.

Gospodine Kitiću, možete li nam objasniti zašto smatrate da kuća ne treba da bude „za sva vremena“ i kako ta filozofija utiče na vaš pristup projektovanju?

Đ.K.

Životne prilike, poslovne mogućnosti kao i stanje svesti čoveka nisu definisane i nisu nepromenjive tokom celog života. I to je normalan tok. Fleksibilnost i promenjivost životnog puta je nešto što definitivno prevazilazi granice fleksibilnosti prostora namenjenih našem životu, radu, odmoru… Kuća, ukoliko je posmatramo kao habitat, je definitvno stvar koja odgovara samo trenutnim potrebama korisnika, ili potrebama u bliskoj budućnosti, i to za mali broj ljudi čije su potrebe usklađene sa mogućnostima.

Naše mesto življenja, za koje smo u početku mislili da savršeno odgovara svemu o čemu smo sanjali, je u stvari puno kompromisa i mi nismo, i niko nikada neće uspeti u tome da napravi mesto koje će odgovarati potrebama celog života i života posle nas. Površina će biti premala ili prevelika tokom korišćenja objekta, biće previše ili premalo svetlosti, tehnološki će zastariti, poslovni rezultati se poboljšavaju i traže promenu prostora… Jednostavno, ma koliko fleksibilna kuća bila, nemoguće je da odgovori životnom toku i promenama koje se dešavaju u i oko nas. Promena korisnika može produžiti vek objektu ali neminovnost je smanjenje procenta odgovora na promene. S’ tim u vezi, čvrsto stojim na stanovištu da kuće treba graditi tako da se mogu lako srušiti i još lakše graditi i upravo u tome vidim neograničenu primenu novih ekoloških materijala uz potpunu primenu održive, cirkularne gradnje. Naravno, određeni objekti specifičnih vrednosti ostaju da svedoče o prošlim vremenima a nečija upotrebna vrednost je vanvremenska…

Nekada je zaista teško održati kreativnost i inovativnost u projektima kada morate raditi unutar strogo definisanih rokova i jasno definisanih ideja od strane klijenata. Kako se postavljate u ovakvim situacijama?

Đ.K.

Naprotiv, strogo definisane smernice od strane klijenata koje se tiču tehnologije objekta i tokova unutar i oko objekta, pa čak i oblikovne ideje koje su u skladu sa našim razmišljanjima mogu nam samo pomoći i skratiti vreme procesa projektovanja. Naravno, neki rokovi nisu realni ali se i tu mogu naći kompromisi kroz segmentirano projektovanje i realno sagledavanje opravdanosti zahteva klijenata. Moj pogled je sledeći: Svuda u svetu se projektuje 2 godine, a gradi 6 meseci, u Srbiji se projektuje 15 dana a gradi 6 godina. U tome vidim mogućnost skraćenja ukupnog vremena potrebnog za potpunu realizaciju projekta, paradoksalno kroz produžetak procesa projektovanja.

D.N.

Začetak projektovanja, ideja, koncept, prva linija su elementi na koje čovek ne može da stavi rok, ali generalno kao što Đorđe kaže, kada klijent jasno definiše svoje zahteve i prostor u kom će objekat biti, sve ide mnogo lakše. Rokovi, smernice nisu granice već putokaz u kom pravcu treba da se ide. Neko će reci to nam ne ostavlja mnogo mesta za rad, ali naprotiv.

Spomenuli ste mi da nesvesno sakupljate inspiraciju iz različitih aspekata života. Možete li podeliti konkretan primer kako ste neku ideju iz prirode, sporta ili automobilizma pretočili u arhitektonsko rešenje?

Đ.K.

Objasniću proces stvaranja, mislim da će tako biti lakše odgovoriti na pitanje. Pre svega, novi projekat ne predstavlja novi problem već novu mogućnost za napredovanje, učenje i pronalazak novog. Skoro uvek imam utisak da sam već razmišljao na temu novog i onda shvatim da u stvari analogiju vidim u stvarima nevezanim za arhitekturu. Dok sam se bavio košarkom, bila mi je smešna analogija kretanja ćiriličnog G u tetrisu sa postavljanjem napada (cit. Kimi Bogojević) a onda sam bezbroj situacija prepoznao i u procesu projektovanja i gradnje. Okupljanje ekipe u vreme timeout-a na malom prostoru i njihov brzi dogovor su inspirisali bezbroj stolova za društvo koji su sastavni deo skoro svih naših enterijera (Retro bar, Pekara Branković, Take Square, Hotel Ambasador…).

Nakon početka rada na novom projektu, volim posle nekoliko dana da sve ostavim, otputujem negde, bavim se nečim drugim ali, paralelno, na granici podsvesti sve vreme razmišljam o projektu, procesima, korisnicima, materijalima… I baš mi se nekako sviđa da automobile ubacim, neki će reći, gde im mesto nije – npr. u kuhinju. Ranije sam čak i na autootpadima sakupljao sedišta i delove koji se i danas koriste u nekim objektima. Takođe, veliku zahvalnost dugujem mašti tvoraca kompjuterskih igara na koju se neretko nadovezujem.
Možda i najbitniji deo razrade se odnosi na to da projekat prepustite kolegama iz biroa jer „čist mozak“ bolje vidi i za kratko prepozna nešto što vam je bilo pred nosom. Timski rad je od neprocenjive važnosti u našem birou.

D.N.

Proces projektovanja nikad ne prestaje. Da li radim na novom projektu, ili razmišljam o tekućem ili nekom imaginarnom, uvek postoji određen tok misli koji povezuje sve s čim se u toku dana dođe u dodir. Da li je to neki film, pesma, dobar ručak ili lepo vino. Vožnja Vespom, ili promena scenografije kroz putovanje. U svakom slučaju prilikom projektovanja i generisanja nekog budućeg prostora uvek pokušavam da stavim sebe u taj prostor i pretpostavim na koji sve način bi mogao da se koristi. Da li je to odnos svetla i senke, punog i praznog, boje, teksture, oblika… sve ono što možda i ne vidimo kad uđemo u prostor, a podsvesno osetimo. Sve to dolazi iz konstantnog vraćanja istom problemu i ne prestaje kad se izađe iz biroa. Naprotiv.

Ko su domaće arhitekte kojima se divite i zašto?

Đ.K.

Imam par „mojih“ i to možda iz razloga nevezanih toliko za arhitekturu. Arhitekta, po meni, nije samo čovek koji planira, dizajnira i nadgleda izvođenje objekata, ili po etimologiji glavni graditelj. On je mnogo više od toga, Dušan bi rekao renesansna ličnost a ja to vidim kao primer drugima u svim sferama njegovog života, u arhitekturi i van nje. Nekako srpsku arhitekturu zadnjih 30-ak godina povezujem s arh. Branislavom Mitrovićem i njegovom zgradom kompanije Zepter (autor sa arh. Vasilijem Milunovićem).

U to vreme, na početku studija, sredinom 90-tih, moj otac me zove iz dnevne sobe i kaže hitno dolazi da vidiš zgradu na tv-u. Tada nije bilo vraćanja programa ali sam na sekund video nešto što mi je ostalo urezano u pamćenju za ceo život. Ovo mora da se vidi, sednem sutra u svoj Renault 4 i pravac Beograd. Ta zgrada mi je ulila veru u to da arhitektura postoji i kod nas. Opasan je i Laza Kuzmanov, nekako ima neki romantični pristup arhitekturi počev od organizacije posla do odnosa sa klijentima i mlađim kolegama, što se negde i provlači kroz njegove objekte. Mlađene bih spominjao, posle neću moći da živim od njih 🙂

D.N.

Nadovezaću se, mislim da je odgovornost arhitekte kao graditelja mnogo veća od one pravne i stručne koja je zakonom propisana. Arhitekta je načinom na koji menja lice grada i životnog prostora odgovoran za formiranje ukusa, stava, ponašanja, rada, odmaranja i na kraju i zabave ljudi koji su korisnici tog prostora. Kao mlađi smo se divili starijim kolegama sa domaće i naravno svetske scene. Neću isticati pojedince, ali mogu da kažem da mi je drago da sam sa pojedinim kolegama koje cenim postao i dobar prijatelj.

Rekli ste mi da je „grenef“ vaš omiljeni domaći časopis i da ga čitate redovno. Koliko je ovakvo izdanje bitno za vašu zajednicu?

Đ.K.

Značaj „grenef“-a se ogleda ne samo u promociji arhitekture i zelene gradnje. On se jasno pozicionirao na mapi stručnih časopisa u regionu i veliko je zadovoljstvo kada takav časopis prepozna naš rad i objavi intervju sa nama.

D.N.

Svaki časopis koji rešio da objavi intervju sa nama je vrlo ozbiljan časopis „ahahahahahaah”. Šalu na stranu od velikog značaja je da u Srbiji postoji časopis ovog tipa. Ne samo za nas kao stručnu javnost već i za ostale zainteresovane čitaoce pa cak i investitore, koji možda nemaju drugu mogućnost da se informišu i saznaju o trendovima i novim tehnologijama u gradnji.

Bili ste panelisti na nedavno održanoj konferenciji ArchyEnergy 2024, a komentari su da je vaš panel bio opušten i da je razgovor izgledao kao da ste sedeli kod vas u Alternu sa ostatkom panelista. Kako je vama izgledao ovaj događaj i koliko je važan za Novi Sad i da li mislite da Nišu nedostaju slične manifestacije?

Đ.K. D.N.

Naša životna filozofija je da je sve igra. Kad se kaže odaberi profesiju koju voliš i nećeš raditi ni jedan dan u životu, a uz to nas i plaćaju za to „hahahaha”, i mislimo da tu nema mesta kalkulaciji već da svako od nas treba da se prikaže onakvim kakav u suštini jeste.

Arhitektura u suštini treba da bude igra. Da što duže pokušamo da zadržimo dete u sebi koje je i inicijalni graditelj našeg karaktera i osobe koja smo postali. Mi smo pokušali da budemo to što jesmo pred brojnom stručnom javnosti koja se okupila u Novom Sadu, da u opuštenoj atmosferi koju ste kreirali pokušamo da odgovorimo na bitna pitanja za budućnost arhitekture kod nas. Novi Sad je, kao i uvek, bio domaćin za poželeti. Stručna javnost Novog Sada je uveliko formirana, pred njom nema foliranja i nadam se da smo opravdali vaša očekivanja.

Novi Sad je uspeo da se odupre filozofiji palanke, što u slučaju Niša nije tako i moramo na sve načine da se potrudimo da vas pobedimo i vratimo staru utakmicu koja je godinama postojala između naša dva prelepa grada. Baš kao što je postojao zdravi rivalitet između Vojvodine i Radničkog. Ako vas ne pobedimo, bar da vam se pridružimo u sličnom tretiranju arhitekture i ostalih aspekata života.