INTERVJU: Lazar Kuzmanov, osnivač studija „Kuzmanov and Partners”

Za časopis „GRENEF – Građevinarstvo & Energetska Efikasnost” govori arhitekta Lazar Kuzmanov, osnivač studija „Kuzmanov and Partners”

Esteta, sociolog, psiholog i pomalo stručnjak za marketing
Arhitekta koji projektuje prostore gde bi radio i živeo

Lazar Kuzmanov je dan je od najproduktivnijih novosadskih arhitekata poslednjih 20 godina. Dobitnik je više značajnih priznanja i nagrada od kojih se svakako izdvajaju Godišnja nagrada za arhitekturu „Đorđe Tabaković” Društva arhitekata Novog Sada i velika Nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno delo za 2019. godinu.

Ova dva priznanja su osnivača arhitektonskog studija „Kuzmanov and Partners” Lazara Kuzmanova navele da se preispita da li je na početku ili na kraju svoje arhitektonske karijere, ipak na našu sreću on veruje da je ovo tek početak. Zašto kažem na našu sreću, pa zato što je danas zaista malo arhitekata koji su „svoji” kao gospodin Kuzmanov, malo je objekata za koje šetajući gradom možete, barem, pretpostaviti da ih je baš on „crtao”.

On je esteta, sociolog, psiholog i pomalo stručnjak za marketing, u stvari, on smatra da arhitekta mora biti sve po malo da bi razumeo i investitora i shvatio prostor koji treba projektovati.

Ne odstupa od svojih ideja i trudi se da edukuje investitora i objasni zašto je nešto potrebno i zašto je on baš tako zamislio.

Shvata da investitor treba da zaradi na objektu da bi opet investirao, ali ne prelazi preko svojih principa. Investitori se vraćaju u njegov biro jer znaju da će sa njegovim potpisom objektu dati dodatnu vrednost.

Zamolili smo gospodina Lazara Kuzmanova da specijalno za „GRENEF” odgovori na naša pitanja.

KADA STE SHVATILI DA ĆE ARHITEKTURA BITI VAŠ POZIV?

Vrlo rano, još u detinjstvu sam shvatio da je arhitektura moj poziv i nikad nisam imao opciju niti dilemu oko toga. Čak i kad sam upisivao arhitekturu, nisam imao rezervnu varijantu šta bih studirao. Čini mi se i danas, posle toliko godina, da ne znam ništa drugo da radim sem da se bavim arhitekturom.

NAŠ ČASOPIS JE SVE ČITANIJI KOD ARHITEKATA, A ZNAMO DA JE POČETAK U SVAKOM POSLU TEŽAK. ŠTA JE PO VAMA NAJVAŽNIJE MLADOM ARHITEKTI NA POČETKU KARIJERE I KAKO SU IZGLEDALI VAŠI POČECI?

Kod mladog arhitekte je najbitnije samopouzdanje i konstantno bavljenje projektovanjem. Često to nije lako, problem je pronaći posao, snaći se na sve većem tržištu arhitekata. Ali permanentnim učenjem, izradom konkursnih rešenja i upornim traganjem za svojim mestom pod arhitektonskim suncem, može se vrlo brzo doći do pozicije da arhitektura postane i profesija i život. To je bio moj put. Znači, ne treba odustajati.

ŠTA JE ZA VAS ARHITEKTURA, DA LI STE NA POČETKU VAŠE KARIJERE IMALI NEKE UZORE I DA LI STE IMALI UOPŠTE IDEJU DA ĆETE DANAS BITI JEDAN OD POZNATIJIH PROJEKTNIH BIROA NA NAŠIM PROSTORIMA?

Za mene je arhitektura život, ne samo u bukvalnom smislu, nego i mogućnost da se izraziš, da stvaraš i da od toga živiš. Uzori mi nisu bili samo iz domena arhitekture, iako posredno mnogi vidovi umetnosti su uticali na mene da postanem arhitekta. Ja i dalje nisam svestan da sam uopšte uspešan i jedan od poznatijih arhitekata. To se kod mene nije promenilo od samog početka karijere. I danas kad počnem da nešto projektujem, trudim se kao da mi je prvi projekat u životu. To budi jednu suptilnu motivaciju koja me vodi dalje.

IMAJU LI ARHITEKTE U SRBIJI DANAS SVOJE MESTO I POZICIJU U SKLADU SA ZNAČAJEM U DRUŠTVU?

Naravno da nemaju i zbog toga sam neverovatno tužan. Godinama sam se borio da se popravi status i pozicija arhitekte, ali ta moja lična borba nikad nije dala rezultate, ili bar ne koliko sam očekivao. Danas arhitekte svoju poziciju grade ili na državnim poslovima i sa investitorima koji su bliski državnim strukturama, ili se očajnički bore na tržištu. Moja pozicija je ova druga. I jedna i druga grupa arhitekata zaslužuje bolju, odnosno pre svega nezavisnu poziciju u društvu.

Da bi imao bolju poziciju u društvu, arhitekta mora biti slobodan. Naravno, mora biti i zdrav, biti zdrav, biti zdrav… u svakom pogledu.

VAŠ PUT NA RELACIJI TITEL-BEOGRAD-NOVI SAD SE NA KRAJU ZAVRŠIO U VOJVOĐANSKOJ PRESTONICI. ZAŠTO?

To je moja životna relacija koja se vrtela godinama u krug. Novi Sad je idealan grad u kom sam našao svoj mir i ambijent za stvaranje. Bar je bio idealan donedavno. Beograd sam obožavao i zapostavio ga u međuvremenu. Verovatno je i zaslužio. Kao što i svaki životni put teži zaokruženju, što sam stariji moj rodni Titel je ponovo postao odrednica gde se najbolje osećam. Bar u svom vinskom podrumu.

RADILI STE KAO ARHITEKTA U ZAVODU ZA URBANIZAM U NOVOM SADU I KAO ASISTENT NA ODSEKU ZA ARHITEKTURU NA FTN-U U NOVOM SADU. KOLIKO SU VAM OVA ISKUSTVA POMOGLA U NASTAVKU KARIJERE?

Za svakog mladog arhitektu je bitno da se nađe u svojoj profesiji i da proba da radi mnoge stvari. Tako sam i ja paralelno radio sve što je vezano za arhitekturu. Rad u Zavodu za urbanizam mi je pomogao da shvatim kako treba da se razvija grad. Na fakultetu sam kroz rad sa studentima imao taj divan osećaj uzajamne razmene energije i znanja sa mladim kolegama. Sve je to uticalo za pravo sazrevanje i za pravilne odluke koje sam donosio tokom svoje karijere.

KASNIJE STE BILI POKRAJINSKI SEKRETAR ZA ARHITEKTURU URBANIZAM I GRADITELJSTVO I PREDSEDNIK DRUŠTVA ARHITEKATA NOVOG SADA. ŠTA JE ONO ŠTO STE ŽELELI DA PROMENITE A NISTE USPELI?

To je bio period kad sam zaista mislio da je Srbija na dobrom putu i da ja treba da idem u istom pravcu. Posle su moje društveno-političke ambicije prosto nestale, shvatio sam da je to angažovanje bitno, ali da ja malo stvari mogu da promenim. Shvatio sam da ću menjati grad i stavove ljudi o njemu kroz svoju arhitekturu. To je bio moj odgovor na mnoga razočarenja koja su mi se desila u tom period.

KO SU DANAS INVESTITORI U SRBIJI I KAKVA SU VAŠA ISKUSTVA? SA KAKVIM IDEJAMA SE DOLAZI VAMA NA PRVI SASTANAK I KOLIKO VAM SE STAVOVI PRIBLIŽE NA KRAJU INICIJALNOG RAZGOVORA?

Što sam stariji imam sve manje radne energije za investitore koji ne dele moja arhitektonska shvatanja. Moj prag tolerancije se sa godinama stanjio i pokušavam da radim samo poslove u kojima uživam. Naravno, to nije uvek bio slučaj i mnogo živaca sam pokidao u svojoj karijeri, ali sve je to išlo u rok službe koja je konačno imala za cilj da se stvara dobra arhitektura.

U MNOGIM SFERAMA KULTURE, PA I U ARHITEKTURI DANAS JE MNOGO VIŠE ČISTE KONZUMACIJE, NEGO ISTINSKE KREACIJE. ZAŠTO JE TO TAKO KADA SU NAM MOGUĆNOSTI MNOGO VEĆE NEGO RANIJE?

U takvom društvu živimo i takav nam je sistem vrednosti. Da li nam je on nametnut, da, da li se borimo protiv njega, ne. Teško mi je kad broj kvadrata više interesuje klijenta od kvaliteta gradnje ili estetika same kuće koja se gradi. Posebno kad se ne poštuje javni interes. Na takve stvari, moja tolerancija je na nuli. Nisu nam u srazmeri očekivanja i realna ostvarenja. Na tome ozbiljno treba raditi i stvarati ambijent za promene. To, nažalost, ne može preko noći.

SRPSKA ARHITEKTURA I GRAĐEVINARSTVO SU SE U OVOM VEKU DRASTIČNO PROMENILI. GDE JE NAŠA ARHITEKTURA DANAS U ODNOSU NA PERIOD OD PRE 30 ILI 40 GODINA?

Pre tridesetak godina, mi smo u naše profesore na fakultetu gledali kao u bogove. Oni su bili ti koji su nam bili prozor u svet arhitekture, prenosili znanje i spoznaju šta je dobra arhitektura. Sa setom gledam na taj period i njihove odlične arhitektonske objekte koje su tada gradili.

Danas kad je pristup informacijama na dlanu, kad je arhitektura dostupna na internet mrežama, portalima i u mnogim drugim medijima, logično bi bilo da je reakcija arhitekata bolja i njihova arhitektura kreativnija, ali to nije često slučaj. Drugim rečima kreacija mora biti i dalje u prvom planu i na njoj treba mukotrpno raditi.

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by @gradjevinski_casopisi

VAŠI PROJEKTI SE RAZLIKUJU OD DRUGIH I MISLIM DA BIH NEGDE I MOGAO PREPOZNATI VEĆINU VAŠIH OBJEKATA, A BEZ TOGA DA ZNAM DA JE TO KREACIJA „KUZMANOV AND PARTNERS”?

Teško je u ovom periodu manirizma smisliti prepoznatljivu autorsku arhitekturu. Ja se dosta trudim, iako mi to baš i ne uspeva često. Jednom davno mi je jedan profesor rekao kako prvih pet godina arhitekta prepisuje od drugih, a onda do kraja života od sebe.

Ipak, ja se trudim da moji objekti ne liče jedni na druge, mada imaju neku osobenost i srećan sam kad čujem da se prepoznaju „Lazini objekti”. A radujem se i kad mnogi drugi objekti liče na moje. Znači da ipak ostavljam trag koji je kvalitetan. To je nekad sasvim dovoljno za ego, ne baš skromnog arhitekte kakav sam ja.

NAGRAĐIVANI STE ZA NEKOLICINU OBJEKATA, A MENE ZANIMA KOJA VAM JE NAGRADA NAJDRAŽA I KOJI OBJEKAT JE BIO VAŠA PREKRETNICA U KARIJERI?

Meni je stambena zgrada u Vase Stajića u Novom Sadu bila prekretnica u karijeri i danas često prođem tom ulicom da je vidim i proverim da li još uvek tamo stoji. A nagrade prijaju svakom čoveku, a posebno nama zajedljivim i sujetnim arhitektama. Dve poslednje koje sam dobio, Nagrada za arhitekturu „Đorđe Tabaković“ Društva arhitekata Novog Sada i Velika nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije, se vode kao nagrade za životno delo. One su me baš zbog toga navele da se preispitam, da li sam ja to na kraju ili na početku svoje arhitektonske karijere. Imam osećaj kao da sam ipak na početku.

NA ČEMU, ILI NA KOJIM PROJEKTIMA “KUZMANOV AND PARTNERS” RADI U POSLEDNJIH GODINU DANA I U KOM SMERU PLANIRATE RAZVOJ VAŠEG BIZNISA?

Ja ne pratim baš stremljenje građevinske industrije da se gradi sve više i više. Projektuje se baš kao što se radilo i pre pandemije, ako se može upotrebiti reč pre. Profesor Zloković je svojevremeno izjavio da je bio najsrećniji kad nije imao radno vreme, šefa i kad je radio poslove koje voli. Iz sličnih razloga i ja biram poslove u kojima uživam, a trenutno su to neki zanimljivi stambenjaci, jedan lep konkurs i praćenje rekonstrukcije objekta Radničkog, za koju mi je baš stalo da se realizuje kako sam i idejno zamislio.

KOMPANIJA „VEGA PROPERTIES RADNIČKI“, IZA KOJE STOJI KOMPANIJA „VEGA IT“ JE ODABRALA VAŠE REŠENJE ZA VIZUELNI IZGLED OBJEKTA. STIČE SE UTISAK DA STE USPELI OČUVATI IDENTITET OVE ZGRADE? ŠTA JE BILA VAŠA INSPIRACIJA PRILIKOM RADA NA OVOM PROJEKTU?

Zgrada nekadašnjeg Radničkog univerziteta je uvek bila simbol Novog Sada, a dvadeset godina posle požara i zapuštenosti, najzad je zaslužila rekonstrukciju. Kompanija „Vega IT“ je prepoznala moju ideju da se rekonstrukcija vodi u pravcu oživljavanja identiteta stare zgrade.

Zadržavanjem njenih oblikovnih elemenata, ali upotrebom novih materijala i korišćenjem novih tehnologija.

NA OVOM PROJEKTU IMATE ZNAČAJNU PODRŠKU KOMPANIJE „TIM INŽENJERING”?

Ne samo značajnu nego i presudnu podršku. Na čelu sa kolegom Aleksandrom Kovjanićem koji je odgovorni projektant na rekonstrukciji ove zgrade, „TIM” stvarno ima dobar tim. Prepoznali su moju arhitektonsku ideju i ono što je mnogo važnije i teže, pretočili je u projektno tehničku dokumentaciju na osnovu koje se izvodi rekonstrukcija objekta. Mi, svi zajedno, nestrpljivo očekujemo trenutak kad će Radnički ponovo zasijati Novim Sadom. To je zaslužio naš grad.