intervju: Ksenija Đorđević – Arhitektura je događaj. Dizajn je događaj.

Ksenija Đorđević M.Arch je talentovana i strastvena arhitektinja koja stoji iza KDA arhitektonskog studija koji je osnovan s ciljem istraživanja i projektovanja inovativnih arhitektonskih rešenja. Danas je KDA arhitektonski studio poznat po svojim jedinstvenim i funkcionalnim projektima koji ističu estetiku i održivost, a Ksenija se na našem području već etablirala kao stručnjak u projektovanju stambenih, komercijalnih i javnih objekata. Studio se ističe svojim holističkim pristupom, uključujući detaljno istraživanje i pažljivu analizu svakog projekta.

Dok sam razgovarao sa Ksenijom imao sam osećaj da ispred mene sedi energična menadžerka sa Wall Streeta. Na sebi je imala poslovni outfit kao da je upravo izašla iz Chanelovog booka. Proveli smo celo popodne u razgovoru, a ona je na jedan sofisticiran način lepršala kroz prostor i kao čarobnim štapićem rešavala dnevne zadatke sa svojim saradnicima. Dok smo ispijali sjajni italijanski proseko i nazdravljali otvaranju KDA Apartmenta u zgradi West 65 ona je o svom poslu pričala sa toliko entuzijazma, strasti i pozitivne energije da sam imao osećaj kao da je ispred mene znatiželjno dete ili neko ko se danas počeo baviti arhitekturom. Ipak, prekoputa mene sedela je žena zmaj sa osmehom devojčice i pozitivnim stavom koji razoružava. U ovom izdanju časopisa „grenef“ imali smo čast da uradimo intervju s Ksenijom Đorđević M.Arch koja će nam na ovaj način omogućiti uvid u njenu arhitektonsku filozofiju, inspiraciju i kreativni proces koji su do danas oblikovali KDA arhitektonski studio.

Ksenija, Vi ste u ranoj mladosti bili predodređeni za umetnost. Kako ste i zašto izabrali arhitekturu ili zašto niste postali balerina?

Daleke 1985. moji roditelji su u okviru našeg porodičnog imanja u Aranđelovcu otvorili prvu privatnu baletsku školu. Ja sam odrasla okružena igračima, kostimografima, scenografima, koreografima, glumcima i muzičarima. Uzori su mi bile jake i zanimljive žene kao što su Marija Janković i Jelena Šantić, moje profesorke baleta ili glumice Tanja Bošković i Danica Maksimović, bliske prijateljice mojih roditelja. Živela sam okružena umetnošću i umetnicima i po čitav dan sam igrala balet, svirala klavir, crtala, slikala, išla na engleski, francuski, tenis i jahanje. Ovo zaista bajkovito detinjstvo je stvorilo specifičnu platformu sa koje govorim i danas kao osoba i kao profesionalac.

U srednjoj školi sam bila sigurna da ću nastaviti da se bavim savremenim baletom ili otići na likovnu akademiju. Međutim u četvrtoj godini Gimnazije, moja profesorka matematike mi je skrenula pažnju da sam isuviše dobra u prirodnim naukama da bi se fokusirala samo na umetnost i sugerisala da postoji disciplina koja pomiruje i umetnički i racionalan matematički deo moje ličnosti – arhitektura. To je bila prava i veoma značajna životna odluka. Arhitektura i dizajn zaista jesu prostor u kome se ja veoma dobro osećam.

Kako je izgledao početak vaše karijere? Vi ste jedna od retkih arhitektinja koja je od samog starta bila samostalna ili bez sticanja prakse u drugim biroima.

Pred kraj studija arhitekture, moj plan je bio da ostanem aktivna na savremenoj plesnoj sceni kao igrač/koreograf, a zatim da upišem doktorske studije i da se bavim posebnim problemima projektovanja objekata spektakla. Na poziv Ivana Tasovca, u to vreme direktora Beogradske filharmonije i još nekoliko kreativnih ljudi, počela sam da radim na projektu Informbiroa Filharmonije.

Taj projekat je bio okidač za razvoj moje dalje karijere. Prvih pet godina radila sam sama ili sa malim timom trudeći se da svaki projekat ima neki specifičan vizuelni identitet. Naučila sam da donosim odluke i stajem iza istih u svakom trenutku. Vremenom sam uspela da napravim kvalitetan portfolio i neki specifičan dizajnerski vokabular koji vole i razumeju naši klijenti. Usledili su novi, sve veći i kompleksniji projekti različitih tipologija i tek nakon nekoliko godina sam radeći na rekonstrukciji Hotela Moskva postala svesna da sam odabrala put koji se značajno razlikuje od mog prvobitnog plana. Taj put uopšte nije bio jednostavan, ali je mi dao zaista neprocenjivo profesionalno iskustvo.

Koji su projekti najviše uticali na razvoj Vaše karijere i kako se oni uopšte dobijaju? Svakako nije dovoljno biti rođen pod srećnom zvezdom?

Volela bih da imam vremena da napravim matricu realizovanih KDA projekata sa jasnim indikacijama koji je projekat vodio do kog sledećeg. Dešavalo se da jedan projekat kao što je Informbiro Filharmonije aktivira još pet novih projekata, zatim jedan od njih aktivira još dva nova, ali veća i kompleksnija. Stan koji sam radila u Beogradu, otvorio mi je vrata za projekat Restorana Slon 1552, a zatim i hotel Slon u Ljubljani. Upravo ovaj projekat nam je bio ulaznica za čitavo novo tržište. Sada portfolio moje firme broji preko dve stotine realizovanih projekata različitih tipologija od hotela, rezidencijalnih objekata, poslovnih zgrada, restorana do kulturnih centara. Realizovali smo projekte u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Austriji, ali i u Emiratima i na Madagaskaru.

Obišao sam vaš prostor u Westu 65, ali i onaj na Andrićevom vencu i malo je reći da sam oduševljen kako sve to izgleda, ali različitosti oba koncepta. Kako Vi pomirujеte ova dva stila i kako to vide vaši klijenti?

Posle godinu dana od Otvaranja The Apartment by KDA na Andrićevom Vencu 2, prvog shoppable stana u regionu, otvorili smo The Apartment by KDA u West 65 Mallu. I ovaj prostor je uređen kao stan u kome neko živi, gde naši klijenti mogu da se inspirišu, a zatim i nabave sve elemente enterijera od sofe, lustera, ručno rađenih tepiha, kuhinje, mermernog stola, kupatila, sveća, do pažljivo odabranih umetničkih dela, na šta smo veoma ponosni. Ovaj specifičan koncept opremanja i prodaje zaista dobro funkcioniše i za nas dizajnere i za naše klijente. Shvatili smo da pored eklektičnog, french chic stana na Andrićevom Vencu, postoji potreba da stvorimo i ovaj sveden minimalistički prostor koji dobro korespondira sa kontekstom Novog Beograda.

Dobili ste German Design Award za projekat „Green heart” na Novom Beogradu, a trenutno radite na rekonstrukciji hotela Bristol na Beogradu na vodi. Opet su u pitanju dva potpuno različita koncepta. Imam utisak da ste na startu znali „kako treba” da izgledaju ovi projekti?

Jako volim da radim na rekonstrukcijama, pogotovo ako se radi o objektima koji su zaštićeni spomenici kulture. To je zaista velika čast, odgovornost i izazov. Nikada ne znate na šta ćete naići kada krenete da skidate slojeve vremena. Mnogi od ovih objekata su rekonstruisani nekoliko puta u periodu od jednog veka. Vi kao projektant treba da odlučite šta od svega toga treba da zadržite i kako da sve te različite slojeve uklopite u jednu celinu. Suočeni ste sa velikim teorijskim pitanjima poput onoga „Šta je autentično?” na koje morate da odgovorite kroz proces projektovanja. Sa druge strane savremena arhitektura podrazumeva potpuno nove gabarite i dinamiku u prostoru, dozvoljava da brišete granice između eksterijera i enterijera. Upravo to smo uradili na enterijeru poslovnog objekta „Green Heart“ na Novom Beogradu. Iz parka u centru kompleksa, uđete u park koji se nalazi unutar objekta.

Kako uspevate da održite vizionarski pristup dizajnu, koji spaja funkcionalnost sa stilom i inovacijom i koliko je važno kreiranje prostora koji inspirišu ljude i poboljšavaju kvalitet života?

Zadatak arhitekte i dizajnera enterijera jeste da detektuje potrebe budućih korisnika prostora, da postavi ključna pitanja i zatim na ista da odgovori kroz arhitekturu i dizajn. U tom smislu bilo da se radi o urbanom planiranju, arhitekturi ili enterijeru, zadatak nas dizajnera je da unapredimo i poboljšamo kvalitet života korisnika prostora. Svaki projekat smatram istraživanjem za sebe i trudim se da stvorim neki specifičan vizuelni identitet koji će izdržati test vremena.

Kako biste opisali svoj kreativni proces i kako se razvija Vaša vizija prilikom projektovanja arhitektonskih rešenja?

Kada uđem u prostor na kome treba da radim, prvo zatvorim oči i pokušam da zamislim šta u tom prostoru treba da se desi. To je više koreografski posao, nego skup dobro spakovanih formalnih karakteristika i elemenata enterijera. Arhitektura je događaj. Dizajn je događaj.

Koje su Vam najveće inspiracije u arhitekturi i kako se te inspiracije odražavaju u Vašem radu?

Inspirišu me arhitekte i dizajneri čija dela dobro korespondiraju sa kontekstom u kome se nalaze. Smatram da je teško ili čak nemoguće doći do dobrih dizajnerskih rešenja ukoliko ona nemaju snažno utemeljenje u kontekstu u kome su nastala.

Kada pogledate neverovatan projektantski opus koji je stvorio Renzo Piano, primetićete da je svaki projekat u stvari istraživanje za sebe. Isto važi za neverovatne građevine koje stvara Peter Zumthor. Veliki uticaj na moje prve projekte imala je Lina Bo Bardi sa svojim minimalističkim građevinama i neverovatnim enterijerima. Slušajući Zahu Hadid u jednom od intervjua shvatila sam da je upravljanje projektom sa svešću da sam ja ta koja odlučuje šta je dovoljno ili dovoljno dobro, suštinski bitno. Velika inspiracija u profesionalnom smislu su mi Kazuyo Sejima, Farshid Mousaavi, Amanda Levete, Patricia Urquiola i Frida Escobedo.

Hotel Slon u Ljubljani vam je otvorio tržište Slovenije i Istre. Koliko se razlikuju investitori, njihovi stavovi i ideje na njihovom podneblju i kod nas?

Čitav proces od dogovaranja, potpisivanja ugovora, procesa projektovanja, dobijanja dozvola i zatim realizacije projekta je nekako jasnije definisan i teče bez nepotrebnih zastoja. Sasvim je sigurno da ćete od investitora u startu dobiti detaljan brief, rokove i budžet za koji žele da realizuju projekat. Dokumentacija koja je potrebna za svaku vrstu i fazu projekta je veoma dobro definisana, pa je proces dobijanja dozvola mnogo jednostavniji.

Institucije mnogo bolje funkcionišu, imaju jasne nadležnosti i saradnja sa njima teče veoma dobro i efikasno. Finalno, pozicija i svest o značaju arhitekata i dizajnera je na jednom potpuno drugom nivou. Mi moramo da iskoristimo iskustva iz regiona i pokušamo da unapredimo i poboljšamo poziciju struke, a konsekventno kvalitet izgrađenog prostora, arhitekture i dizajna u našoj zemlji.

Kako biste opisali Vaš pristup održivosti i ekološkoj odgovornosti prilikom projektovanja objekata i koje su Vam glavne smernice u postizanju održivih arhitektonskih rešenja?

Održivi razvoj je etičko pitanje: šta ćemo ostaviti našoj deci, šta ćemo uraditi sa zaostavštinom koja je do danas stvorena? Kada sam radila na rekonstrukciji hotela Moskva, suočila sam se sa velikim teorijskim pitanjem „šta je autentično?” Moskva je izgrađena 1908. godine u duhu ruske Secesije, zatim je rekonstruisana 1945. godine. Lusteri koje vidimo danas u gradskoj kafani su baš iz tog perioda. Zatim je ponovo rekonstruisana 1978. godine i iz tog perioda su sačuvani savremeni mozaici i fontane u holovima.

Svaki od ovih perioda je dokaz o određenom vremenu, kulturno-političkoj situaciji. Ja dolazim kao projektant enterijera 2009. godine i treba da odlučim da li da se vratim na prvobitan izgled Hotel Moskva iz 1908. i napravim neki simulakrum, neku vrtu scenografije. Što mi se nije činilo kao dobra ideja. Još gori scenario je da smo zadržali fasadu, a u enterijeru primenili potpuno savremen minimalistički koncept koji se ne odnosi sa poštovanjem prema kontekstu i referentnoj stilskoj karakteristici. Na kraju sam se odlučila za strategiju koja bi stvorila neku vrstu anvelope, koja ima sve elemente stila u kome je objekat izgrađen. Sačuvala sam autentične, podove, zidove, plafone, ograde, a onda planirala da unutar prostora na nivou opreme uvedem neke Mid century moderne elemente u materijalima koji će dobro korespondirati kontekstom. Ovaj kontrast između starog i novog stvara veoma dinamičan zanimljiv, chic prostor. To je veoma kompleksna enterijerska hirurgija i zahteva mnogo promišljanja. Prvi način da delamo u pravcu održivog razvoja je da gradimo zgrade koje želimo da sačuvamo.

Kako vidite ulogu arhitekture u oblikovanju društvenih prostora i stvaranju zajednice? Koje su ključne vrednosti koje se trebaju uzeti u obzir prilikom projektovanja javnih prostora?

U projektovanju enterijera javnih prostora morate se voditi idejom da različite kategorije ljudi moraju da se identifikuju sa tim prostorom. Moraju da osećaju da tu pripadaju. Jako sam ponosna sto su u Informbiro Filharmonije po njegovom otvaranju dolazili i biznismeni, neka zanimljiva urbana ekipa, ali i starije gospođe da popiju čaj pre koncerta na Kolarcu. Novi restoran Slon 1552 je privukao poslovni svet Ljubljane, poštovaoce kuhinje fenomenalne Ane Ros, ali se u novom prostoru odlično osećao slovenački akademik i profestor Bernik, koji je u starom Restoranu Slon imao svoj sto i dolazio 30 godina svaki dan na ručak. Po meni, to je jedina realna mera uspeha jednog projekta enterijera.

Možete li sa našim čitaocima podeliti neki poseban projekat na kojem ste radili i objasniti kako je taj projekat uticao na Vas kao arhitektinju i na zajednicu kojoj je namenjen?

Upravo radimo na jednom projektu enterijera poslovnih zgrada u Majamiju, koji treba da posluži kao platforma koja komunicira najznačajnije izume, viziju i vrednosti velikog Nikole Tesle. Mogućnost da jednu tipologiju podignete na sasvim nov nivo i prilika da utičete na svest čitave jedne zajednice o ovom velikom naučniku je zaista jedinstvena. Na ovom projektu se desila savršena sinteza mojih iskustava i znanja iz domena dizajna enterijera i savremenog plesnog performansa. Kada uđete u ovaj prostor, on će u svakom trenutku reagovati na vaše prisustvo. Na taj način ćemo kroz interakciju između posetioca i samog prostora stvoriti specifičan performativ.

KDA Studio je jedan od osnivača ASAP-a i član UO asocijacije. Da li ste iznenađeni činjenicom koliko ste izazvali pozitivnih reakcija od strane struke i kako vidite ulogu i budućnost ASAP-a?

U okviru ASAP-a se trudimo da stvorimo platformu za komunikaciju, razmenu ideja, iskustava i na taj način unapredimo struku, a konsekventno arhitekturu i dizajn u našoj zemlji i regionu. Od trenutka kada se naših desetak firmi skupilo u cilju osnivanja udruženja do danas, urađeno je zaista mnogo. Iskreno sam fascinirana rezultatima. Iza svega stoji veliki rad, zalaganje i entuzijazam svih članova. Delovanje u okviru Salona arhitekture, komentari na izmene Zakona o planiranju i izgradnji, konstantan i otvoren dijalog o problemima u okviru struke, analiza uspešnih modela udruživanja na nivou regiona i Evrope, više desetina meet-up formata na kojima smo se dotakli veoma značajnih tema u domenu arhitekture i dizajna enterijera samo su deo aktivnosti udruženja. Danas ASAP broji više od 50 članova i oko 20 aktivnih partnera. Uskoro planiramo izdavanje i promociju publikacije Standardi u enterijeru, koja će biti veoma značajan dokument za sve biroe koji deluju u ovom domenu, ali i za investitore ostale članove real estate industrije.

„grenef” je jedan od retkih časopisa na prostoru, ne samo Srbije, već i bivše države koji se bavi promo- cijom struke, energetski efikasnih rešenja i domaće arhitekture. Kako vidite „grenef” i naša ostala dva izdanja časopis „Podovi” i časopis „Prozori+Vrata”?

Kada želim da napravim presek svega što se dešava u arhitekturi, dizajnu i real estate industriji u našoj zemlji i regionu otvorim i detaljno pročitam poslednje izdanje upravo ova tri časopisa. „grenef” ima idealan balans između stručnog i komercijalnog, sa bitnim fokusom na energetsku efikasnost. „Prozori+ Vrata“ i „Podovi“ mi na najbolji način proširuju znanja u domenu poznavanja novih materijala i tehnologija. Ovo tržište se razvija neverovatnom brzinom i bitno je držati korak sa ovim rastom. Ukoliko ne poznajete materijale ostaćete u jako skučenom prostoru bez obzira da li se bavite arhitekturom ili enterijerom. Ovakvi časopisi koji generišu sve što se dešava u pomenutim oblastima su nama iz struke zaista suštinski bitni, obzirom da mi nemamo prostora i vremena za ovako sveobuhvatne analize tržišta.