intervju: dr Slaviša Kondić – Arhitekta koji živi arhitekturu

Za časopis „grenef – građevinarstvo & energetska efikasnost” govori dr Slaviša Kondić, Teking Architecture Studio

Imali smo izuzetnu čast da razgovaramo sa dr Slavišom Kondićem, profesorom na Građevinsko – arhitektonskom fakultetu u Nišu, istaknutim arhitektom čije impresivno znanje i ekspertiza oblikuje pejzaže u prostorima na kojima radi. Takođe, predstavljamo i Teking Architecture studio čiji tim stoji iza nekih od najfascinantnijih građevinskih projekata, a čiji je jedan od osnivača i naš sagovornik. Sa bogatim iskustvom kao profesor na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu, on je uspešno oblikovao generacije mladih arhitekata, prenoseći im svoje znanje i strast prema arhitekturi. Njegov arhitektonski studio Teking postao je sinonim za kreativnost, inovaciju i visok kvalitet u projektovanju i realizaciji arhitektonskih rešenja.

Najveće priznanje za njegov rad došlo je u vidu Velike nagrade – Grand Prix na 43. Salonu arhitekture za projekat Višenamenske lamele, dogradnju Elektronskog fakulteta u Nišu. Ovo delo je postalo simbol savremene arhitekture u gradu i istovremeno svedočanstvo o njegovom stručnom i umetničkom integritetu. Svojim predanim radom i vizionarskim pristupom arhitekturi, ovaj niški arhitekta i profesor ostavlja neizbrisiv trag u urbanističkom razvoju Niša i inspiriše buduće generacije da nastave da istražuju i oblikuju arhitektonsku stvarnost grada. U ekskluzivnom razgovoru za „grenef“, saznaćemo više o Slavišinim vizijama, inspiracijama i perspektivama za budućnost arhitekture.

Kada ste shvatili da želite postati arhitekta i ko je na fakultetu najviše uticao na Vas najviše?

Moram da priznam da u vreme kada sam upisivao fakultet nisam imao jasnu ideju i viziju, nisam još uvek znao šta želim da postanem. Čak je cela priča išla u potpuno drugom smeru, bio sam bliži tome da upišem Elektronski fakultet. Sticajem okolnosti upisao sam arhitekturu. I nikada se zbog toga nisam pokajao. Shvatio sam da mi arhitektura leži, i da me ispunjava. U to vreme niški fakultet je bio veoma mlad, moja generacija je bila tek druga na arhitekturi. Arhitektura je, na neki način, proizašla iz smera visokogradnje, na tadašnjem Građevinskom fakultetu. Nastavu na projektantskim predmetima držali su stariji profesori, poput Dušana Ilića, Mirjane i Hranislava Anđelkovića, Nikole Cekića, koji su na nas u tom periodu dosta uticali.

Međutim, bilo je i dosta mladih asistenata, koji su na fakultet došli sa otvaranjem nove škole. Svi oni zajedno pred sobom su imali otvorene široke mogućnosti da formiraju i postave čitav sistem. Ove mogućnosti bile su otvorene i za moju generaciju, jer smo i mi bili deo tog procesa i rasli smo zajedno sa fakultetom. Mnogi od nas su i danas njegov deo, ali sada kao profesori. Prve profesionalne korake moje kolege Ivan Kostić, Đorđe Kitić i ja napravili smo sa našim tadašnjim asistentima Aleksandrom Milojkovićem i Branislavom Stoiljković kada smo formirali Garage Group kao neformalnu grupu arhitekata u okviru koje smo delovali nekoliko godina. Ivan, Đorđe i ja smo tada, kao studenti, imali priliku da radimo na, za to vreme, veoma inspirativnim projektima, sa svojim starijim kolegama.

U kasnijem periodu imali smo zadovoljstvo da sarađujemo i sa drugim kolegama koji su nam tada bili asistenti, ali su vremenom postali i prijatelji, poput Aleksandra Kekovića, Gorana Jovanovića i Miomira Vasova. Nastavu na niškom fakultetu u jednom periodu držali su i profesori sa beogradskog Arhitektonskog fakulteta, Darko Marušić i Vladimir Lojanica, a kasnije i Branislav Mitrović, koji su ostavili ozbiljan trag, i na nišku školu i na mene lično. Oduvek sam voleo da sarađujem sa kolegama, i radio sam na velikom broju projekata, uvek u timovima. Takav rad doživljavam kao priliku da učimo jedni od drugih, i da kroz zajednički rad dolazimo do najboljih rezultata. Sada na mene dosta utiču ljudi sa kojima radim u sklopu biroa Teking Architecture. Među njima postoji i veliki broj mladih i talentovanih arhitekata, koji možda uče od nas starijih, ali smatram da i mi na neki način učimo od njih.

Vaša generacija je dosta uspešna u svojoj branši. Ko su arhitekte sa kojima ste studirali?

Neke od njih, poput Ivana Kostića i Đorđa Kitića sam već naveo. Ivan i dalje radi sa mnom, u sklopu Teking Architecture, gde su iz naše generacije prisutni i Milan Tanić, Miljana Ignjatović i Mirko Stanimirović, kao i Vojislav Nikolić, koji je bio naš student kada smo krenuli da radimo na fakultetu kao asistenti, a sada nam je jedan od najznačajnijih članova tima. To su ljudi sa kojima sam studirao, polagao ispite, zajedno proveo studentske dane, a i dalje imam priliku da radim sa njima, za šta sam veoma zahvalan.

Pored njih, iz naše generacije je proizašlo nekoliko veoma uspešnih niških arhitektonskih biroa. Najznačajniji su Alterno, koji vode Đorđe Kitić i Dušan Nikolić, i Kontra Studio, koji vode Miroljub Stanković i Zoran Nikolić. Međutim, deo niške arhitektonske scene su i brojni drugi biroi koji stvaraju kvalitetnu arhitekturu, kao što su A.De.PE Predraga Denčića, Hauser Miloša Petričevića i Vladimira Živkovića, Polyarch Studio Marka Zečevića, Afree Studio Vladana Nikolića, Studio Kubik Marka Nikolića i Milana Brzakovića, MV Arh Mirka Vukomanovića… Sve su to ljudi koji su potekli sa niškog fakulteta i koji postižu zapažene rezultate u struci.

Kako se Vaša arhitektonska vizija razlikuje ili podudara sa lokalnim kulturnim i socijalnim kontekstom u kojem radite?

Arhitektonsku viziju Teking Architecture bih pre svega okarakterisao kao veoma široku. Kao što sam već naveo, oduvek radim u timovima, sa većim brojem članova, iz čega proizilazi i raznovrsnost. Smatram to za značajan kvalitet našeg biroa. U tom smislu, mogu da kažem da određeni projekti svakako iskaču iz lokalnog konteksta, ali da se mnogi u njega i uklapaju i predstavljaju pokušaj da se taj kontekst postepeno unapredi.

Kako se nosite sa izazovima očuvanja kulturne baštine prilikom razvoja novih projekata u urbanim sredinama i koliko ima takvih projekata u Nišu?

Nažalost, kulturna baština u našoj sredini često nije adekvatno sagledana i tretirana. Ne bih previše da ulazim u razloge za to, ali oni su svakako raznovrsni, od nerazumevanja i needukovanosti nekih investitora, koji baštinu ne doživljavaju kao vrednost već kao prepreku, do loše regulative, koja podstiče ovakvu atmosferu, kao i nedostatka adekvatnog finansiranja njene zaštite i očuvanja od strane države. Niš je grad sa bogatim kulturnim nasleđem i baštinom, i takvih projekata svakako ima. Ranije sam naveo da naš pristup arhitekturi karakteriše raznovrsnost, međutim kada je u pitanju tretman kulturne baštine mislim da svi imamo jedinstven stav, a to je očuvanje baštine u njenoj autentičnoj formi, dok sve nove intervencije moraju da budu tretirane savremeno i da budu jasno čitljive i oblikovno odvojene od autentičnog objekta, ali istovremeno i sa njim potpuno usklađene. Neophodno je ove objekte osavremeniti i staviti u funkciju, ali i očuvati njihov kvalitet i nasleđenu vrednost. Mislim da je za nas ovo jedini ispravan način tretiranja objekata kulturne baštine.

Kakva su Vaša iskustva o upotrebi modernih i energetski efikasnih materijala i tehnologija u projektovanju i koliko su investitori u Vašem okruženju spremni da prihvate ovakve vrste materijala koje su skuplje od klasičnih?

Iskustva postoje, ali ih svakako ne bih okarakterisao kao bogata. Imali smo sreće da radimo na značajnijim projektima javnih i poslovnih objekata kod kojih je upotreba savremenijih materijala bila moguća. Međutim, ima i dosta projekata kod kojih je prioritet ušteda, a to se, na žalost, pre svega odnosi na ovakve materijale. Pri tome uglavnom mislim na stambene objekte kao najobimniji segment arhitektonskog stvaralaštva. Niska platežna moć kupaca stanova diktira i njihovu manju selektivnost. Investitorima je često prioritet smanjenje investicione vrednosti i uvećanje profita, što tržište i dalje prihvata.

I pored naglog porasta cena stanova u poslednjem periodu, unapređenje kvaliteta njihove izgradnje nije na adekvatan način ispratilo ovaj trend. Uvođenje BREAM i LEED sertifikacije bi možda bili adekvatni koraci da se stanje u tom segmentu unapredi. Možda i nije realno da kriterijumi budu preterano visoki, ali je bitno da kupci imaju adekvatnu informaciju o postignutom nivou kvaliteta stana. Možda bi posledica toga bila i povećana konkurencija i selektivnost tržišta.

Kako se suočavate sa balansom između funkcionalnosti i estetike u Vašim projektima, posebno kada postoje konfliktni zahtevi?

Funkcija je u našoj arhitekturi prioritet. Neophodno je da arhitektonski objekat ima adekvatno i kvalitetno rešenu funkciju. Estetika nije nešto što bi smelo da bude u konfliktu sa njom. Čest je slučaj da funkcionalno rešenje u određenoj meri uslovljava i diktira estetiku, ali je u takvim slučajevima moguće estetiku usaglasiti i prilagoditi. Generalno, po meni estetika pruža veoma široke mogućnosti različitih interpretacija tako da mislim da su veoma retki slučajevi kada ova dva aspekta nije moguće uskladiti. Ne mogu da prihvatim stav da su funkcija i estetika u nekim slučajevima u takvom konfliktu da ih je nemoguće uskladiti i dovesti i jedno i drugo na korektan nivo, bar ja takav slučaj nisam imao. Prema mom iskustvu, zahtevi investitora i urbanistički parametri predstavljaju u mnogo većoj meri ograničavajuće faktore za kvalitetnija estetska rešenja.

Vi ste jedan od članova ASAP-a i aktivni ste u radu ove asocijacije. Kako vidite budućnost ASAP-a i koliko će pomeriti standarde na našoj arhitektonskoj sceni?

Smatram da je udruživanje veoma bitan aspekt svake, pa i naše struke. Ne samo kroz ASAP, već i kroz druga udruženja. Pored ASAP-a član sam i upravnog odbora Društva arhitekata Niša, kao i regionalnog odbora Inženjerske komore Srbije. Međutim, ta udruženja nisu u dovoljnoj meri aktivna. Sa druge strane, ASAP je udruženje koje je izuzetno aktivno i motivisano da radi na unapređenju arhitektonske struke i njenog položaja u društvu. Značaj ASAP-a je već prepoznat od strane mnogih relevantnih aktera i udruženje je već uključeno u određene procese koji su značajni za struku, poput izrade Nacionalne arhitektonske strategije, ili organizaciju ovogodišnjeg Salona arhitekture. U tom smislu, mislim da ASAP ima veliki potencijal da odigra značajnu ulogu na našoj arhitektonskoj sceni. Smatrali smo da je naša obaveza da takvo udruženje podržimo i da budemo učesnici tog procesa i damo svoj doprinos.

Da li prepoznajete talenat kod svojih studenata i kako Vam izgledaju nove generacije? Koliko su strpljivi i spremni da uče i „potroše vreme” kod arhitekata sa iskustvom, kako bi i oni jednog dana oblikovali arhitektonsku scenu?

To što imam priliku da radim na fakultetu smatram svojom velikom srećom jer imam priliku da radim sa mnogim mladim i talentovanim ljudima i da im pomognem da taj talenat razviju i ostvare svoj potencijal. Ima dosta slučajeva da sam kroz rad sa studentima stekao i iskrene prijatelje sa kojima sam kasnije imao prilike da sarađujem i u praksi.

Mnogi od njih su danas uspešne arhitekte, kod nas, ali i u inostranstvu. Takvi primeri i njihovi uspesi me uvek ispunjavaju. Sa nekima od njih imam zadovoljstvo da i dalje radim u sklopu našeg biroa, i njihov talenat predstavlja značajan segment njihove kreativnosti. U tom smislu smatram da je značajno da, u određenoj meri, i mlade generacije učestvuju u celokupnom procesu, njegovom kreativnom delu, ali i u kasnijoj implementaciji i materijalizaciji svojih ideja. Mi se, u sklopu Tekinga, trudimo da mladim kolegama uvek damo priliku da već danas učestvuju u oblikovanju našeg okruženja i daju mu određeni doprinos. Mislim da su oni itekako spremni da uče i ulože vreme u svoj dalji razvoj i napredak.

Kako vidite budućnost arhitekture u digitalnom dobu i kakav će uticaj imati tehnologija poput AI na Vaš rad ili kako podstičete svoj tim da bude kreativan?

Digitalno doba je u velikoj meri već u zamahu. U vreme kada sam studirao kretali smo sa ozbiljnijim radom u CAD-u, a sada BIM postaje standard. Dalji razvoj tehnologije doneće nam svakako nove alate i načine rada, koji mislim da će svakako biti zasnovani na virtuelnim modelima objekata i daljem razvoju i usavršavanju BIM tehnologije. Kakva će tu biti uloga veštačke inteligencije teško je predvideti. Mislim da u bliskoj budućnosti svakako nije realno da veštačka inteligencija u potpunosti zameni živog arhitektu. Nadam se da će njen razvoj u arhitekturi da bude u većoj meri usmeren na tehnički aspekt i razradu projekata. Kada je u pitanju kreativni aspekt, mislim da smo i dalje dosta daleko od takvog stepena razvoja veštačke inteligencije da bi ona mogla da postigne vrhunske rezultate u arhitekturi. Međutim, nije nerealno da ona postane koristan alat kojim, uz relativno malo napora, može da se dođe do korektnih rezultata.

To bi bio dobar model za one među nama čiji je primarni motiv da završe posao, ali kojima nedostaje ona prava strast i ljubav prema arhitekturi. Ali to svakako nije nešto što ja vidim kao pravac u kome treba da idemo. U svakom slučaju, nadam se da će primena veštačke inteligencije u budućnosti biti veoma korisna, da će nas osloboditi monotonih tehničkih poslova i generisati dodatno vreme koje ćemo moći da posvetimo razvoju i usavršavanju ideja, što bi dovelo do mnogo boljih rezultata. Možda je i to dobar način da se unapredi kreativnost tima. Kreativni proces zahteva vreme, nešto što nam je u današnje vreme često deficitarno. Dodatno vreme koje bi mogli da posvetimo svom razvoju i razvoju ideja bilo bi vrlo značajan benefit razvoja veštačke inteligencije.

Kako pronalazite inspiraciju za svoje arhitektonske projekte i koliko je to evoluiralo tokom Vaše karijere?

Izvori inspiracije kod arhitekte su raznovrsni, nalaze se svuda oko nas. Na početku, kao studenti, inspiraciju smo moje kolege i ja vukli iz literature. U to vreme stručne knjige i časopisi bili su glavni kontakt sa svetskim trendovima u arhitekturi. Nije bilo toliko arhitektonskih sajtova na internetu, a i sam dial-up internet nije pružao mnogo mogućnosti. Teško i složeno je bilo i putovati u tom periodu. Svi navedeni izvori inspiracije koji su danas uobičajeni tada nisu bili toliko dostupni. To jeste donekle otežavalo naš razvoj, ali ga je na neki način i podsticalo. Morali smo prilično da se potrudimo da dođemo do informacija, ali smo zato znali i da ih cenimo. U tom periodu usvajali smo ono što nam je bilo na raspolaganju. Minimalizam, moderna, savremena arhitektura bili su dogme, usvojene sa naše strane kao jedino ispravne. Međutim, evolucija ideja jeste značajan proces koji se odvija kroz sazrevanje arhitekte. Tokom vremena, vidici su se širili pod različitim uticajima.

Prikupljanje novih iskustava, upoznavanje sa različitim razmišljanjima drugih kolega, konstantne promene trendova u svetu, sve je to uticalo na razbijanje dogmi i na to da vremenom shvatim koliko je arhitektura široka, kompleksna i oslobođena ograničenja. Postepeno sam stvarno shvatio koliko je bitan kontekst, duh mesta, ali i um arhitekte kao subjektivni faktor koji određuje njegovu kreaciju, kao i to koliko su određene vrednosti i principi univerzalni, ali koliko je mogućnost za njihovu interpretaciju široka.

Kako Vam izgleda niška građevinsko – arhitektonska scena, od višestambenih, preko poslovnih i rezidencijalnih objekata?

Već sam naveo jedan deo arhitektonskih biroa koji deluju u Nišu, i koji su značajno doprineli razvoju niške arhitektonske scene. Navedeni su biroi koje vode ljudi koji su potekli sa niškog fakulteta, međutim ima i drugih, veoma uspešnih biroa, kao što su Kapa projekt ili Arhitektura Buđevac, koji veoma uspešno rade u Nišu, ali i šire. S obzirom na to da sam vezan za fakultet ponosan sam na činjenicu da je očigledno koliko je on doprineo razvoju arhitekture u Nišu. Odsek arhitekture na tadašnjem niškom Građevinskom fakultetu, otvoren je 1995. godine. Ja sam bio druga generacija na niškoj arhitekturi. Naše generacije su sa fakulteta počele da se uključuju u praksu početkom dvehiljaditih.

Kao prelomni trenutak ja lično identifikujem izložbu arhitektonskih ostvarenja iz niškog regiona koja je održana 2000. godine, a organizovalo je Društvo arhitekata Niša, tada osveženo novim ljudima koji su bili puni entuzijazma. Oni su, paralelno sa fakultetom, dali značajan doprinos razvoju i promociji niške arhitektonske scene. Ta izložba je kasnije prerasla u niško Trijenale arhitekture, koje se do današnjeg dana redovno održava. Na njoj je bila očigledna promena koja je nastupila i određena svežina koju su sa sobom donele nove generacije niških arhitekata. Nakon toga je to osveženje bilo sve vidljivije. Ono što su na prvim trijenalima bili izolovani slučajevi kvalitetne arhitekture, skriveni u gradskom tkivu, vremenom je postalo nešto što je uobičajeno. Porast nivoa kvaliteta arhitekture sada se već odražava i na unapređenje slike grada, koje je sada već veoma vidljivo. Niš je grad sa bogatim arhitektonskim nasleđem, a ovi savremeni objekti dodaju nove slojeve kvalitetne arhitekture tom nasleđu i unapređuju kompletnu sliku grada. Naravno, ima i negativnih primera, ali o njima ne bih da govorim ovom prilikom.

Koje su najveće prepreke s kojima se suočavate u procesu projektovanja i kako ih prevazilazite?

Već sam naveo da po meni zahtevi investitora i urbanistički parametri predstavljaju dva značajna ograničenja u procesu projektovanja. Sa jedne strane, da nema investitora ne bi bilo ni arhitekture, i toga moramo da budemo svesni. U tom smislu, od suštinskog je značaja da investitor na kraju celokupnog procesa bude zadovoljan. Međutim, sa druge strane, i investitori često nisu svesni značaja arhitekte, činjenice da možda ipak arhitekta projektovanje i arhitekturu poznaje malo bolje od investitora, i da njegovo znanje treba optimalno iskoristiti. Arhitekte se često susreću sa zahtevima koji se odnose na racionalizaciju, smanjenje troškova, pre svega sa ciljem uvećanja profita. To ne smatram glavnim problemom jer kvalitetna arhitektura ne sme da zavisi od budžeta. Mislim da je i sa malim fondovima, uz dobro promišljanje, moguće praviti dobru arhitekturu.

Problemi nastaju kada se investitor umeša u sam proces projektovanja, sa zahtevima koji po mom iskustvu mogu da budu estetski, funkcionalni, pa čak da se odnose i na urbanističku postavku, a koji često nisu u skladu sa razmišljanjima i principima arhitekte. Tako se često arhitektonsko delo degradira. Urbanistički parametri, regulativa, i njihovo tumačenje od strane nadležnih organa, su još jedan čest ograničavajući faktor za arhitektu. U urbanizmu često postoji nedostatak kreativne note i formalistički pristup koji promašuje suštinu. U određenim slučajevima to nije loše jer sprečava zloupotrebe. Najčešće nas takvi stavovi u velikoj meri ograničavaju, u kreativnom smislu. Pitanje je koji je najbolji način da se ti problemi prevaziđu. Po meni, jedan od najboljih načina je da se unapredi komunikacija između svih aktera u procesu, kako bi se povećao stepen njihovog međusobnog razumevanja. Pored toga, mislim da je dobar način za prevazilaženje navedenih prepreka znanje i edukacija.

Zajedno sa Vašim kolegama dobitnici ste Velike nagrade 43. Salona arhitekture u Beogradu za Dogradnju Elektronskog fakulteta u Nišu. Šta ovaj projekat znači za Vas, kao i sama nagrada?

Lamela Elektronskog fakulteta je projekat koji je nama jako drag, i izuzetno smo zadovoljni što je upravo on dobio Veliku nagradu 43. Salona arhitekture, ali i Godišnju nagradu UAS Aleksej Brkić za 2020. godinu. Ovaj objekat na najbolji način odražava našu arhitekturu u tom periodu. U pitanju je dogradnja postojećeg objekta fakulteta koja volumetrijski prati postojeću formu i sa njom čini skladnu celinu. Pri tome je dogradnja arhitektonski nepretenciozna, poštuje u potpunosti kontekst, ali se i jasno izdvaja od postojećih struktura i odražava duh vremena. Meni je drago i zbog činjenice da je čitav tim, koji je učestvovao na realizaciji tog projekta, potpisan ravnopravno kao autorski tim. Svako od tih ljudi je dao određeni doprinos, veći ili manji, i mnogi od njih i danas kontinualno doprinose razvoju Tekinga, zbog čega sam im izuzetno zahvalan. U radu na projektu učestvovale su i moje kolege Mirko Stanimirović, Milan Tanić, Vojislav Nikolić, Milan Brzaković, Miljan Ignjatović, Biserka Jovanović, Andrija Čolović, Marija Marinković, Nemanja Ranđelović i Marija Nikolić. Sama nagrada je naravno mnogo značila, jer predstavlja značajno priznanje koje nam je dodelio žiri sastavljen od renomiranih kolega arhitekata. S obzirom na činjenicu da veoma malo truda ulažemo u marketing, ova nagrada je dosta značila i za promociju Tekinga.

Koji su projekti pored Elektronskog fakulteta u Nišu obeležili vašu karijeru?

Lamela Elektronskog fakulteta predstavlja deo kampusa tehničkih fakulteta u Nišu. Ja sam lično vezan za taj kampus već 27 godina, najpre kao student, potom kao asistent, a kasnije i docent na Građevinsko- arhitektonskom fakultetu koji je njegov deo, ali i kao projektant koji već deset godina radi na unapređenju tog kampusa. U sklopu ovog kompleksa trenutno imamo tri realizovana projekta, jedan čija realizacija uskoro treba da počne, i jedan za koji je tek potrebno obezbediti finansiranje.

Na Elektronskom fakultetu 2017. godine formiran je studentski Startup Centar, koji je izveden prema našem projektu, i koji je bio koncipiran kao začetak grupisanja zajednice inovacionih tehnologija u sklopu kampusa tehničkih fakulteta. U pitanju je bila enterijerska intervencija, transformacija jednog od holova fakulteta koji nije bio u upotrebi u prostor namenjen startup kompanijama, koji se sastoji od kancelarija, sale za sastanke i konferencijske sale. Lamela Elektronskog fakulteta i Naučno tehnološki park bila su dva projekta čija je realizacija neposredno usledila.

Projekat Naučno-tehnološkog parka je rađen pod vođstvom našeg tadašnjeg dekana i prijatelja, sada nažalost pokojnog profesora Petra Mitkovića. Lokacija i urbanistički parametri, kao i program i određeni zahtevi investitora diktirali su izduženu formu koja je bila razvijena u pravcu istok-zapad, sa dominantnom južnom i severnom orijentacijom. Kroz tretman te mase kao organske, zakrivljene i isprepletene forme, sa jakim erkerima ka istočnoj i južnoj strani, pokušali smo da postignemo jak vizuelni efekat i objekat učinimo što atraktivnijim, svojevrsnom skulpturom u prostoru i simbolom tehnološkog razvoja. Ovome je doprinela i materijalizacija, sa specifičnom dvostrukom staklenom fasadom, koja je imala i ulogu da zaštiti objekat od preterane insolacije, imajući u vidu njegovu južnu orijentaciju, ali i od buke ulice sa te strane. Naučno-tehnološki park je otvoren 2020. godine, kada je krenuo sa radom. Za samo tri godine on se razvio u toj meri da se pokazalo da je neophodno njegovo proširenje. Trenutno radimo na projektu njegovog proširenja – dogradnje još jedne lamele.

Još jedan nama bitan projekat koji je realizovan je kompleks socijalnog stanovanja u Kamendinu. Projekat je rađen na osnovu našeg prvonagrađenog konkursnog rešenja iz 2015. godine koje smo radili sa koleginicom Draganom Vimić iz Kladova. Nažalost, nismo mnogo česti učesnici arhitektonskih konkursa, i to je bio prvi značajan konkurs na kome smo osvojili prvu nagradu i koji je realizovan. Kada smo kod konkursa, još jedan konkurs koji je bio veoma značajan za Teking i mene lično je konkurs za novu zgradu Elektrotehničkog fakulteta i proširenje kampusa tehničkih fakulteta u Beogradu. Konkurs je organizovan na veoma specifičan i kod nas neuobičajen način. Prvi krug konkursa bio je otvoren za sve biroe koji su mogli da se prijavljuju. U ovom krugu, izabrano je osam najboljih biroa, prema referencama. Pri tome reference se nisu vrednovale kvantitativno, kao što je uobičajeno pri javnim nabavkama, već pre svega kvalitativno, u smislu osvojenih nagrada i kvalitetu projekata. Selektovani biroi su učestvovali u drugom krugu u kome su dali svoje predloge rešenja i javno ih prezentovali pred žirijem.

Na ovom konkursu, Teking je podelio drugu nagradu, dok su prvu nagradu osvojili naši prijatelji iz biroa 4mind i Kuzmanov and Partners. Ovaj konkurs meni predstavlja veoma značajan i dobar pozitivan primer celokupnog koncepta i organizacije arhitektonskog konkursa.

Koliko su mediji i časopisi kao što je „grenef” i naš portal grenef.com važni za arhitekte i kreiranje realne slike u društvu, kao i promociji građevinskih materijala i za promociju domaće arhitektonske scene?

Značaj svih tipova medija koji se bave našom strukom, bilo da su u pitanju štampani časopisi ili portali i podcasti kao internet mediji, je veoma veliki. Pre svega, oni su značajni za promociju naših biroa i arhitekture u široj javnosti. To sa sobom nosi značajne benefite, pre svega kada je u pitanju unapređenje kvaliteta arhitekture, jer se kroz promociju kvalitetne arhitekture edukativno deluje na šire stanovništvo, pa i na investitore. Ljudi imaju prilike da vide dobre primere i da ih postepeno usvoje kao standard. Drugi bitan aspekt je značaj ovih medija za struku, jer se kroz njih svi mi bolje informišemo i čak na neki način unapređujemo međusobnu komunikaciju i bolje upoznajemo.