Intervju: Bojan Zabukovec, ZAP – Budućnost arhitekture u rukama tradicije

Za časopis „grenef – građevinarstvo & energetska efikasnost” govori Bojan Zabukovec, dipl.inž.arh. vlasnik, generalni direktor Zap d.o.o.

Arhitektura je, kako često kažu, umetnost oblikovanja prostora, ali za Bojana Zabukoveca ona je mnogo više – to je porodična tradicija, strast, i putovanje kroz vreme. Kao suosnivač jednog od najpoznatijih arhitektonskih biroa u regionu, koji je zajedno osnovao sa njegovim roditeljima, Sonjom i Jovanom Zabukovec, Bojan je od malih nogu uronjen u svet dizajna, funkcionalnosti i estetike.

Njegova profesionalna karijera nije samo nastavak porodičnog posla, već i svesna odluka da svoj rad usmeri ka inovacijama koje poštuju nasleđe, ali i hrabro kroče ka budućnosti.

Kao suosnivač Zap d.o.o, Bojan je zajedno sa svojim roditeljima 1990. godine započeo put koji je vodio kroz različite epohe i izazove, od turbulentnih devedesetih u Srbiji do uspešnih međunarodnih projekata u Rusiji.

Danas, sa projektima poput Green Line na Novom Beogradu, Bojan nastavlja da oblikuje urbani pejzaž, uvek držeći na umu kako potrebe korisnika, tako i širi kontekst u kojem se ti prostori nalaze.

U ovom razgovoru, Bojan otkriva kako se arhitektura kao disciplina razvija kroz prizmu ličnog i porodičnog nasleđa, dok istovremeno obuhvata savremene trendove i tehnološke inovacije.

Njegova filozofija projektovanja ne samo da povezuje prošlost sa sadašnjošću, već i stvara osnove za održivu budućnost u kojoj svaki objekat nosi pečat jedinstvene kombinacije tradicije i inovacije.

Vaši roditelji su bili poznate beogradske arhitekte. Otac Jovan i majka Sonja su ostavili neizbrisiv trag na arhitektonskoj sceni bivše države i mnogo šire.

Odrastao sam u porodici arhitekata i takoreći sa arhitekturom jer su moji roditelji često posao donosili kući. Od malena sam prisustvovao diskusijama o funkcionalnosti, dizajnu, novim tendencijama i materijalizacijama i sasvim prirodno sam se odlučio da moj profesionalni put bude arhitektura.

Vaš otac je sa samo 30 godina radio na projektovanju Carske palate za potrebe carevine Etiopije ukupne površine preko 100.000 m2. Fenomenalan projekat i u današnjim okvirima. Kakvi su njegovi utisci bili o radu na jednom tako velikom i odgovornom projektu i susretima sa Hajleom Selasijem?

Moj otac je, kao mladi arhitekta, sa još dvojicom kolega, dobio projekat Carske palate Hajla Selasija u Adis Abebi u Etiopiji, koji je u tom trenutku bio veliki profesionalni izazov. Projekat je rađen gotovo dve godine, u periodu 1962-63. Moj otac je u tom periodu živeo u Adis Abebi jer je car želeo da bude uključen u proces projektovanja.

Imali su česte prezentacije projekta, bazirane na maketama u različitim razmerama, kako bi car sagledao svaki detalj buduće palate. Moj otac je, osim projektovanja ovako znača-
jnog projekta i kontakta sa tadašnjim establišmentom, imao prilike da upozna i život običnih ljudi. Uvek je govorio da se u Etiopiji teško živelo u to vreme, ali da etiopljani nisu bili gladni za razliku od kasnijeg vremena, nakon svrgnuća cara.

Vi, Vaša majka Sonja i otac Jovan ste zajedno 1990. godine otvorili Zap d.o.o, jedan od retkih, ako ne i jedini projektni biro kod nas, koji se razvija i postoji već 34 godine u kontinuitetu. Kako su izgledale prve godine vašeg rada i koliko je bilo teško biti privatnik u ono vreme?

Školovanje sam priveo kraju 1990. godine na Beogradskom univerzitetu i pripremao diplomski rad kad su se donošenjem propisa, koji su uređivali oblast privatnog preduzetništva, stekli uslovi da otvorimo preduzeće za projektovanje.

Registracijom smo obuhvatili projektovanje, konsalting, inženjering, građevinarstvo i promet, što se kasnije pokazalo kao pametno rešenje jer smo se u godinama koje su sledile uključivali u poslove koji su bili uslovljeni znanjem i iskustvom mojih roditelja i mojom velikom voljom i energijom, tako da sam učio od najboljih u vremenima kada je posla na domaćem tržištu bilo malo.

Moji roditelji su svoj profesionalni vek proveli u uređenom sistemu, na rukovodećim pozicijama u stabilnim firmama, tako da je za njih novi način rada bio neshvatljiv, a ja sam imao jaku volju da organizujem posao u uslovima koji nisu bili podsticajni.

Politička i ekonomska situacija devedesetih godina je uslovila i način razmišljanja pa samim tim i način rada. To je bio težak period, u Srbiji nije bilo investicija pa sam se okrenuo stranom tržištu, Rusiji.

Otišli ste na specijalizaciju u Austriju na dan kada je počeo rat u Sloveniji. Očekivali ste da će se rat završiti dok se vratite, ali ipak svi dobro znamo šta se dešavalo tih godina na prostoru bivše države. Koliko Vam je specijalizacija u Austriji značila na početku karijere?

Po završetku fakulteta sam bio pozvan na specijalizaciju u Amšteten, nedaleko od Beča, u kompaniju „Umdasch“ koja se bavi dizajnom trgovačkog namešaja. To je i danas najveća austrijska firma koja dizajnira i izrađuje nameštaj za sve trgovačke namene. Kao mladom arhitekti iskustvo u dizajniranju nameštaja je imalo veliki značaj na početku karijere jer se enterijer u to vreme na fakultetu nije izučavao.

Nakon šest godina rada u sopstvenom birou u Beogradu stigao je poziv iz Rusije gde ste u Krasnojarsku projektovali stambeno-poslovni kompleks, a kasnije i u Kazanju projektovali hotel visoke kategorije. Koliko je teško bilo u to vreme raditi u Rusiji i nositi se sa zahtevnim projektima i još zahtevnijim investitorima?

Poređenje je teško napraviti, tehnološki razvoj je iz korena promenio uslove rada, ali i finansijska situacija u zemlji je značajno drugačija.

Devedesetih je u Srbiji bilo nemoguće raditi zbog hiperinflacije, a nestabilna ekonomska situacija zatvara mogućnost investiranja, tako da ulaganja u visokogradnju gotovo da nije bilo, arhitekte nikome nisu trebale.

Dobio sam poziv da u okviru srpske ekipe izvođača projektujem jedan – poslovno-stambeni kompleks u Krasnojarsku, u centralnom Sibiru, jer je ugovor obuhvatao design and built koncept. Na tom projektu sam ostvario saradnju sa prof. Acom Stjepanovićem. Kompleks je obuhvatao poslovni objekat, više stambenih i sportskih objekata. Zahtev investitora je bio da objekti budu ekskluzivni i unikatni, što je meni, kao mladom arhitekti na početku karijere, bio veliki izazov da projektujem objekte sa cenom izvođenja „no limit“ i rad u podneblju sa rasponom temperature od +30 do -35°C. Investitor je bio zadovoljan rešenjem i mojim angažovanjem pa mi je taj posao otvorio nekoliko novih u Moskvi i Kazanju. U Kazanju sam projektovao hotel u strogom centru grada koji se i sada smatra jednim od ekskluzivnijih hotela u toj oblasti. Svi projekti na kojima sam učestvovao u tom periodu su izvedeni i privedeni nameni tako da sam zajedno sa mojim srpskim kolegama ostavio trag na arhitektonskom nasleđu u ruskim gradovima u vreme devedesetih godina prošlog veka.

U kojoj meri Vam je značilo iskustvo iz Rusije u nastavku karijere i da li možete ispričati neke specifičnosti sa ruskog tržišta krajem 90-ih godina prošlog veka, npr. kako su se noslili projekti odavde na rusko gradlište?

Devedesetih godina je bila hiperinflacija, vreme nemaštine, sankcija, ratova, siromaštva i beznađa, a ja sam u to vreme radio projekte gde je cena investicije bila „no limit“, gde sam mogao svu svoju maštu da prenesem na projekat i da me niko ne sputava u tome, ruski investitori su imali želju da njihov objekat bude poseban, ekskluzivan, opremljen najsavremenijim italijanskim materijalima. Sedište firme je bilo od početka u Beogradu i svi projekti su se radili u našem birou, a ja sam maltene živeo u avionu na relaciji Beograd-Moskva-Krasnojarsk-Kazanj, ne znajući u kojoj sam vremenskoj zoni. Bio sam mlad pa je organizam sve izdržao.

Projekte smo pakovali u kofere i tako nosili za Rusiju, a samim tim smo imali gomilu problema sa carinom jer je projekat roba. Tada nije bilo interneta, a nije bilo ni platnog prometa. Teško je sada to zamisliti ali i u tim nenormalnim uslovima smo radili i iza sebe ostavili značajne rezultate.

Birao sam materijale u italijanskim fabrikama, a meni je na pameti bilo samo da kupim agregat za firmu kako bismo mogli da radimo bez obzira na restrikcije struje.

Tek sada kada pričam o ovome shvatam u kako nenormalnom vremenu smo radili i stvarali.

Moram reći, bez podrške moje supruge Mirjane firma ne bi mogla da funkcioniše jer je ona preuzela sve organizacione i administrativne poslove za koje ja nisam imao ni vremena ni afiniteta.

Projekti u Srbiji počinju posle 2000-ih godina i Beograd počinje da se gradi i razvija, pa je samim tim i povećana potreba za arhitektonskom strukom. Koji su Vaši prvi projekti u tom periodu i da li možete povući paralelu između investitora iz tog i današnjeg vremena?

Iskreno rečeno, petooktobarskim promenama polako su počele da se otvaraju investicije u Srbiji, najviše u Beogradu što je značajno uticalo na organizaciju i planiranje u našoj firmi. Odlučio sam da sve svoje angažovanje baziram na domaćem tržištu, želeo sam da svoje znanje i iskustvo primenim ovde i dam svoj doprinos razvoju sredine prema kojoj gajim najveće emocije. Prvi veliki posao smo dobili na pozivnom konkusu za poslovni objekat cca 4.000 m² u Milutina Milankovića, na Novom Beogradu. Na tom konkursu naše rešenje je pobedilo i investitor nam je dao priliku da pokažemo sve svoje znanje i umeće. Tada je taj deo Novog Beograda bio pod korovom. Razvojem koji je usledio ulica Milutina Milankovića je sada poslovni centar u kojoj je izgrađeno ukupno osam objekata sa potpisom Zap-a.

Današnji investitori su finansijski neuporedivo potentniji, projekti su neuporedivo veći, kompleksniji i zahtevniji, tako da osim mog znanja i iskustva dela tima koji me prati gotovo 34 godine, energija i iskustvo mladog dela projektantskog tima u kome je i naša ćerka, Ana, pomaže da se uhvatimo u koštac sa tehnološkim i kreativnim izazovima današnjice.

Rekli ste da se arhitekta u projektovanju može izraziti jedino ako ima mogućnost da projektuje celo naselje. Vi ste radili Blok A, pre kojeg je Novi Beograd bio jedna klasična spavaona. Nakon Bloka A koji je vašom zaslugom doživeo neverovatnu popularnost nastala su i druga naselja na novobeogradskoj strani. Odakle ideja da napravite jedno urbano naselje dostojno modernog čoveka sa svim pratećim sadržajem i zelenilom i koliko je bilo teško ubediti poznatog investitora da se krene u tom smeru?

Od samog početka moje karijere borio sam se da učestvujem u projektovanju naselja, velikih stambenih i poslovnih kompleksa, prvo u Rusiji a poslednjih dvadeset godina i u našem okruženju. Uvek sam tvrdio da arhitekta nije kompletan ako se pored arhitektonskog projektovanja ne bavi i urbanizmom, jer bez rešavanja urbanizma nema ni kvalitetne arhitekture. Za projekat bloka A investitor je raspisao pozivni konkurs za idejno urbanističko arhitektonsko rešenje. Naš koncept je prihvaćen kao autentičan jer je dao mogućnost fazne gradnje što je investitoru u tom trenutku bilo od značaja zbog planiranja investiranja.

Blok A je karakterističan jer je definisan kao jedinstvena ambijentalna celina sa svim sadržajima potrebnim za život i rad savremenog čoveka.

Cilj nam je bio da upotrebimo materijale koji će karakterisati arhitekturu koju negujemo u birou, čime je A blok na neki način postavio standard i značajno uticao na razvoj arhitekture na Novom Beogradu.

Moram posebno da naglasim doprinos mog kolege Nebojše Petkovića koji je svoj razvoj imao u Zap-u i dao veliki doprinos kroz autorstvo, a poslednjih godina i kao odgovorni projektant i rukovodilac tima.

Projektovali ste Green Line, naselje koje će se sagraditi na Novom Beogradu na mestu nekadašnjeg IMT-a na površini od 36ha. Ovaj projekat sa četiri poslovne kule i naseljem za stanare karakteriše zeleni pojas i koji bi mogao Le Korbizjevu utopijsku ideju sprovesti u delo na Novom Beogradu. Da li postoji veći pojedinačni projekat, ne samo u Srbiji nego i u regionu, i da li će Green Line promeniti vizuru Novog Beograda i šta će doneti stanarima?

Na projektu Green Line radimo duže od dve godine. Investitor, sa kojim sam izgradio prijateljski odnos na bazi poverenja, mi je dao zadatak da predložim rešenje za razvoj lokacije veličine 36ha. Dao mi je odrešene ruke da moj tim i ja pokažemo kako vidimo razvoj lokacije na kojoj je bila fabrika IMT-a, koja je u periodu stare Jugoslavije bila značajan privredni subjekt ali je raspadom zemlje firma otišla u stečaj a lokacija obrasla u korov.

Iskreno rečeno, bez obzira na iskustvo, veliki je izazov raditi na tako velikom kompleksu. Pravilna parcela ove veličine u centralnom delu Novog Beograda koja tangira dve velike saobraćajnice Bulevar Jurija Gagarina i Egipatsku ulicu zahtevala je da se pravilno sagledaju prvo urbanistički parametri, a da se ujedno razvija arhitektonsko rešenje.

Okosnica urbanističkog rešavanja kompleksa je urbanista Jelena Stojkov, koja mi je pomogla da pre svega sagledamo tako veliki prostor, da ga kvalitetno urbanistički postavimo, zoniramo i saobraćajno povežemo sa postojećom saobraćajnom mrežom. Rodila se ideja da izopštimo kolski saobraćaj iz kompleksa odnosno da obezbedimo obodni kolski saobraćaj koji se ne meša sa unutrašnjom pešačkom i biciklističkom zonom. Takođe, cilj nam je bio da postignemo maksimalni procenat zelenila.

Centralnim delom kompleksa se pruža zeleni koridor dužine 800 m, širine od 50-150 m, opremljen dečijim igralištima, sportskim terenima, parkovima, ugostiteljskim i ostalim sadržajima prilagođenim modernom načinu života kako stanovnika ovog kompleksa tako i posetilaca. Zbog tog zelenog koridora kompleks je dobio naziv „Green Line“. Koncept kompleksa su 4 osnovne zone i to: stambena, komercijalna, zona škole, vrtića i drugih javnih sadržaja i četvrta, čini mi se najvažnija, parkovska zona. Cilj nam je bio da dignemo nivo stanovanja kako kroz sadržaje i kroz kvalitet objekata kroz materijalizaciju, tehnološka rešenja unutar objekata i unutar kompleksa i kroz funkcionalna rešenja stanova, poslovnih i komercijalnih sadržaja. Poslovne kule koje su pozicionirane duž Bulevara Jurija Gagarina će biti budući reper Novog Beograda. Bio nam je cilj da upotpunimo postojeću vizuru grada. Osim Jelene Stojkov koja je bila zadužena za urbanizam, arhitektonski autorski tim osim mene su Nebojša Petković i Tamara Popović. Kompletnu vizuelizaciju i prezentaciju je preuzela najmlađa u timu, moja ćerka Ana Zabukovec.

Renderi Green Line-a i video animacija su me impresionirali i ne mogu, a da Vas ne pitam, da li je ovo kruna Vaše karijere i da li ste prilikom projektovanja imali odrešene ruke od strane investitora?

Presudno je veliko poverenje koje nam je ukazao Investitor, pružio nam je mogućnost da samostalno kreiramo, sagledamo sve mogućnosti, vodimo računa o održivosti i energe-
tskoj efikasnosti, zelenilu koje nedostaje i u ovom delu grada, bez mnogo mešanja, što nije svojstveno našim investitorima, ali nam je dao smernice kako bi ovaj projekat bio isplativ.

Nakon javnog uvida mogu da zaključim da smo našli dobar balans za dobrobit budućih kupaca, stanara u okolnim blokovima ali i za investitore koji ulažu kapital i očekuju profit. Ovaj projekat je definitivno najznačajniji u mojoj tridesetčetvorogodišnjoj karijeri.

Nadam se da će investitor u petogodišnjem planu organizovati izgradnju kompleksa, fazno, kako bi ovaj projekat upotpunio koncept Novog Beograda.

U ovom momentu se u Vašem birou nalazi projekat Green Line od 1.200.000 m², projekat na Vilinim vodama od 350.000 m², 160.000 m² stambenog prostora za Expo, upravna zgrada Alta banke koja će biti visoka 100 metara i sve to radi 14 zaposlenih u vašem birou. U čemu je tajna?

Mislim da je ključna dobra organizacija rada, a zagovornik sam kvaliteta u odnosu na kvantitet. Arhitekte u birou, nas 14 smo jezgro tima, u projektantskom timu je angažovano od 40 do 60, nekad i do 100 inženjera svih oblasti, od konstuktivaca, projektanata instalacija, saobraćaja, zaštite od požara, eksperata za energetsku efikasnost, projektanata liftova, ozelenjavanja i spoljnog uređenja.

U timu su stručnjaci koji sa nama rade godinama i kao što sam ponosan na moj tim Zap-a, svestan sam da veliki doprinos kvalitetu idejnih rešenja i svih ostalih faza u projektovanju ima ceo tim.

Svaki Vaš projekat potpisuje, na čelu sa Vama, i tim koji je radio imenom i prezimenom, što nije slučaj kod većine Vaših kolega?

Znam da je to retka pojava među arhitektama, ali moj stav je da svaki pojedinac u timu treba da preuzme obaveze, odgovornosti i zasluge za deo posla koji mu je poveren. Investitor ukazuje poverenje meni, a ja mom timu i na taj način negujemo, pre svega, timski rad i dobre kolegijalne odnose. Taj način rada negujemo od početka i do sada me ni jedan kolega nije izneverio. Prošle godine smo napravili proslavu 33 godine postojanja firme i osim zaposlenih, investitora i saradnika, na proslavi je bila većina bivših kolega koje više ne rade u firmi, ali su dali svoj doprinos razvoju firme.

Vaša supruga i koleginica Mirjana mi je rekla da, kada ste u birou i kada se bavite projektovanjem, ste drugi čovek i da Vas rad na projektima revitalizuje. Ipak, Vi ste i generalni direktor od samog osnivanja biroa, a većinu radnog dana ste menadžer. Kako uklapate ove dve uloge i da li Vas i jedna i druga ispunjavaju na isti način?

Moja supruga Mirjana je stub firme, ona se bavi finansijama, pravnim sektorom i ljudskim resursima da bih ja mogao da ugovaram poslove i da se bavim kreativnim delom moje profesije. Posle toliko godina rada mogu da kažem da je dobra organizacija ključna, gotovo svakodnevno imam kontakt sa klijentima ali dnevno odvojim par sati da sa mojim projektantima prođem kroz sve tekuće projekte, diskutujemo, savetujemo se međusobno, rešavamo sva pitanja na dnevnom nivou.

Koliko su časopisi kao što su „grenef”, „Podovi” ili „Prozori+Vrata” bitni za Vašu zajednicu i koliko znači projektnim biroima što ova izdanja imaju na svojim stolovima?

Arhitekte moraju konstantno biti u toku sa novim tehnologijama, proizvodima i materijalima na tržištu, kako bi svojim projektima predvideli najefikasnije rešenje. Prema tome, časopisi kao što su „grenef“, „Podovi“ i „Prozori+Vrata“ su izuzetno korisni arhitektama, jer mogu pružiti sveobuhvatan uvid u nove interesantne teme koje se pokreću u struci, ali i upoznati nas sa novim ponudama materijala u građevinarstvu koje nam mogu biti značanje za tekuće ili buduće projekte.