LIČNA PRIČA
Darko Trpovski, Magic Floor d.o.o.
Sve te priče o velikim i monumentalno značajnim građevinama nisu samo hladni materijali, zidine i velelepnost, već ljudske priče satkane u njima da se pamte dokle god postoje oni koji ih srcem prepričavaju. Ljudi su to. Oni kada grade, u bilo kojem smislu, pamte gde su pre svega toga bili, koliko su sebe dali i šta su, na kraju, iza sebe ostavili. Za njih nijedan arhitektonski poduhvat nije isti kao nama koji pored njega prolazimo, njima je on deo sopstvene sudbine i nešto što ostavljaju pokolenjima svoje porodice. Da produže tamo gde su oni stali.
// Jedna takva priča, o ljudima, njihovom putu, porodičnom prezimenu i zaostavštini koju su zajedno generacijski, svojim trudom iznedrili je priča Darka Trpovskog, vlasnika kompanije Magic Floor. //
Ovo je priča o ljudima kojima je materijal sakupljač uspomena i čuvar tradicije, a saradnik u poslu samo čovek koji ima svoju priču. Iznad svega, ovo je priča o velikim delima, sudbini muških potomaka porodice Trpovski i odlasku na vrh sa tendencijom da se na tom vrhu još dugo hodi.
Priča počinje 1925., u jednom malom selu koje se zove Višnji, iznad obala Ohridskog jezera. Na ovom mestu rodio se mali Gligor, dečak koji jako rano ostaje bez oca. Teška finansijska situacija naterala je majku da sina, tek dete od 14 godina pošalje sa majstorima iz Bitolja za Beograd. Čitavih 16 dana je putovao sa njima, peške jer se drugačije nije moglo, do Beograda, u veliku varoš, po male snove.
Prvi projekat koji je dobio da radi bila je, ni manje ni više, palata Albanije koja je tada bila u svojoj završnoj fazi. Palata Albanije počela je da se gradi 1938. godine, 1939. rađeni su fasaderski radovi na jedini način koji je tada bio moguć, tako težak danas za zamisliti. Mladi Gligor kao lagani momčić i neko ko se nije bojao vode jer je odrastao na jezeru dobio je zadatak da prvo bude pomoćnik u čamcu. Tada nisu postojale skele, radovi su se izvodili tako što su radnici u čamcu bili spuštani i podizani kako bi se na taj način bavili fasaderskim radovima. Što je radnik bio lakši, to je njegova prednost u ovom poduhvatu bila veća. A dečak od 14 godina je svakako bio u prednosti u odnosu na druge.
Palata Albanija u Beogradu, Srbija
Dan po dan, i fasada je bila gotova i ova, i danas velelepna i svima impresivna građevina, bila je završena 1939. godine. Gligor je završio svoj posao uspešno, iako okolnosti nisu dale da posle ovoga još više, u Beogradu raširi krila. Rat je počeo da besni u Evropi, a rat stopira svaki preporod. Pogotovo onaj u kojem je zadatak da se nešto gradi. Rat je, pokazalo se u svakom vremenu, samo rušitelj. Elem, zbog svega pomenutog, mladi Trpovski se sa istim tim majstorima vratio u svoj kraj, opet putujući 16 ili 17 dana. Ovaj put posve drugačiji i veći nego što je otišao. Kao palata Albanije.
Mnogo godina kasnije, 1992., potomak Gligora, njegov unuk Darko koji nam je i ispričao ovu priču, polako završava studije ekonomije, a neki plan koji se podrazumevao, bio je da on produži rad u firmi svoga oca koji je radio u Jugometalu da se bavi metalurgijom i obojenim metalima. Međutim, baš kao kod njegovog mladog pretka, rat je opet pokazao da ljudska rasa nije spremna da uči na sopstvenim greškama pa dolazi do loma u našoj tada velikoj zemlji.
// U situaciji koja ne dozvoljava nastavak već samo čekanje, Darko se našao na sopstvenoj prekretnici. Vratio se svojoj zapostavljenoj ljubavi prema prirodi i biologiji i počeo da radi sa drvetom, tim večitim prirodnim materijalom u svakom vremenu dopadljivom. //
Polako i stidljivo kao svaki čovek koji teži većem, a u svojoj skromnosti rešen da se previše ne zaleće, kreće da osvaja tržišta postavljajući podove za porodice, za neke druge dečake od 14 godina, da po njima koračaju i stvaraju svoj put ka velikim postignućima. Radio je u Beogradu, jedan po jedan objekat, iz ulice u ulicu, uvek sa setom prolazeći pored zgrade Albanije, vođen potrebom da i on ostavi neki potpis u ovom gradu u kojem je njegov deda i posle njegov otac, ostavio svoj. Shvata da mora da pokrene svoj biznis, kreće sa podovima i polako osvaja Beograd sa željom da jednog dana ili uradi posao u istoj toj palati Albanije ili barem, iza sebe ostavi, nešto jednako impresivno.
Drvene podne obloge u enterijeru, Foto: Magic Floor d.o.o.
Godine 2018. počinju pregovori sa renomiranom firmom da bi, konačno, godine 2019. potpisao svoj najveći ugovor do sada, ugovor sa izraelskom firmom Orhid Group, odnosno izvođačima Skyline-a. Dogovara isporuku 10.200 kvadrata za prvu kulu u Beogradu (ceo projekat je 32 hiljade kvadrata, a radiće se par godina).
// Dakle, tačno 80 godina kasnije priča o zaostavštini porodice Trpovski se nastavlja, a Darko stiže do svog prvog cilja i jednog od najvećih poduhvata u Beogradu, Skyline-a. Tu na neki način povlači jednu paralelu koja sada daje Darku novu energiju za nove korake i za nove uspehe koje će, nada se ovaj čovek, nastaviti njegova deca.//
Foto: www.afi-europe.eu, Skyline, Beograd
Što se Skyline-a tiče to je najreprezentativniji objekat u Beogradu, niko nije uradio nešto tako veliko, kompleksno i sa takvim izborom materijala. Dakle, izvođači ni u jednom momentu nisu štedeli po svim pitanjima su isključivo i samo gledali kvalitet, kvalitet i kvalitet jer po njima takva lokacija zaslužuje da ima najviši stepen obrade materijala, da ljudi koji nasele Skyline, uživaju i dišu punim plućima uz perfektan pogled.
Godine koje dolaze donose mnogo rada Darku i njegovoj kompaniji, mnogo dana truda, mnogo postavljenog poda u stanovima porodica koje će se tu useliti. Da pričaju svoje priče. Da isprate svoje snove i da za sobom ostave svoj trag. Da nastave započeto, da sanjaju veliko, da se nadaju najboljem. I da se, poput dečaka sa početka priče, popnu visoko i vođeni sudbinom i potpomognuti voljom, dostignu sve ono veliko od malog krenuvši. A što se Darka tiče, mi mu želimo da njegovi potomci jednoga dana, sa setom prolaze pored Skyline-a u sebi govoreći: Za ovo je delom zaslužan moj otac, prepričavajući njegovu priču svakom čoveku koji joj se bude pred njima divio. Sve drugo bilo bi nefer. Sve drugo, u ovoj divnoj emotivnoj priči, bilo bi zaista malo.
Autor: Mirjana Makarin Plavšić, novinar