Razgovor koji smo vodili sa arhitektom Dušanom Lazovićem smo podelili u više delova budući da se radi o obimnoj temi, a nismo želeli naše čitaoce da lišimo zanimljivih detalja.
U nastavku teksta možete da čitate drugi deo u kome ćemo govoriti o projektima koje je Dušan Lazović realizovao u Banji Koviljači zajedno sa svojim timom iz Studio Arhitekton.
Koliko su projekti vašeg studija prilagođeni potrebama turista koji posećuju Vrnjačku Banju?
Projekti vezani za turističke objekte su naravno u potpunosti vezani za njihove potrebe. Od bitnijih turističkih objekata bih izdvojio nedavno otvoren hotel „Kocka“ u centru grada, kao i vodeni kompleks „Vrnjačko vrelo”, koji smo projektovali i izveli u potpunosti kao novu turističku ponudu Vrnjačke Banje. Interesantno je pomenuti da smo investitorima za hotel „Kocku” ponudili 2 idejna rešenja, jedno u duhu stare banjske arhitekture – okrenuto klasicizmu, i drugo u duhu moderne banjske arhitekture, okrenuto prirodi kao motivu. Investitori su se odlučili za 1. varijantu, koja je i izvedena.
U poslednje vreme, dobijamo sve više zahteva za izgradnjom modernih vila u prirodi za potrebe turista koji žele mir, a ne da svoju gradsku sredinu zamene nekom novom gradskom sredinom, što delovi Banje ubrzano postaju. Ovi investitori zahtevaju potpunu privatnost i luksuz, ne previše daleko od grada, ali dovoljno da im bude dostupan ako ga požele. Neke od tih vila smo projektovali u okolnim selima i na periferiji Vrnjačke Banje. Ovu vrstu izgradnje u budućnosti vidimo kao alternativu urbanizaciji Banje.
Da li u vašim projektima koristite elemente bioklimatske ili održive arhitekture? Možete li navesti primer?
Ideja bioklimatske arhitekture počela je da se razvija sa energetskom krizom sedamdesetih godina prošlog veka, a kod nas je 2011. ušla i u Zakonsku regulativu kroz Pravilnik o energetskim svojstvima zgrada, i na sreću, većina investitora ne beži od toga da uloži određena sredstva u energetski efikasnu zgradu (naravno i pre svega zbog vlastitog komfora).
Na žalost, da bi zgrada bila sto „zelenija”, nije dovoljno samo obratiti pažnju na ugrađene materijale i solarne panele. Bioklimatska arhitektura podrazumeva niz važnih odluka na nivou planiranja grada, kao i njenih sprovođenja u praksi, kako bi nakon toga i pojedinačni objekti dali svoj doprinos, što kod nas obično nije slučaj. Planski građeni gradovi ili bar delovi grada, kao Novi Beograd na primer, koji su osim smeštajnih kapaciteta, planirali i javne sadržaje potrebne za svoje stanovnike (bolnice/škole/vrtiće/trgovine – kako bi korisnici imali manje potrebe za korišćenjem automobila i time smanjili štetne gasove), zelenilo tretirali kao posebnu granu arhitekture, obraćali pažnju na ruže vetrova, osunčanost, komunikaciju itd, sada su samo deo slavne istorije naše struke.
Ono što se mi kao projektanti danas trudimo, mada smatram i da bi to trebalo da bude naša obaveza, jeste da pokušamo da investitore ubedimo da bar deo sredstava planiranih za izgradnju objekta usmere i u plan ozelenjavanja parcele i unapređenje energetskih svojstava zgrade. Mogu sa ponosom da kažem da svaki naš projekat sadrži i parterno uređenje sa detaljnim planom sadnog materijala i planiranih zelenih površina, orijentisanih u odnosu na strane sveta (listopadne sadnice na južnim, a zimzelene na severnim stranama parcele), kao i ostalim bitnim detaljima. Na žalost, većina investitora, najčešće zbog nedostatka parking prostora, ali i manjka afiniteta da se ovom temom bave (večito pitanje održavanja) se radije opredeljuje da slobodne površine oko objekta pretvori u mesto za parkiranje ili ih jednostavno poploča.
Gradski planovi, koji precizno definišu procente zelenih površina, ostaju samo mrtvo slovo na papiru nakon dobijanja građevinske dozvole, gde se osim osnovnih gabarita objekta, ostali parametri ponekad potpuno zanemaruju i sve se svodi na individualnu volju investitora da li to želi da izvede ili ne. Naravno, postoje i svetli primeri, kao sto je gore pomenuti vodeni kompleks Vrnjačko Vrelo, na kome je investitor ispoštovao naš deo projekta vezan za ozelenjavanje kompleksa, čime je stvorena jedna prijatna ambijentalna celina, koja se prožima i kroz objekte koji opslužuju kompleks.
Kako se vaš studio nosi sa izazovima urbanizacije u manjem turističkom gradu kao što je Vrnjačka Banja?
Urbanizacija grada nije sama po sebi problem i ne zavisi uvek od veličine grada. Ona je često neminovna i znak je razvitka nekog grada. Problem je kada se ona dešava neplanski. Banja nije izuzetak od ostalih gradova, jedini je problem što šteta učinjena u banjskom ambijentu, ne može da se popravi pravilnim planiranjem na nekom drugom delu grada, jer banjski ambijent je sve što Vrnjačka Banja ima.
Planovi grada, koji su trenutno na snazi, formalno pokrivaju čitav niz aspekata potrebnih za održivi razvoj grada, ali u praksi se gotovo ništa od toga ne sprovodi, tako da je njihova trenutna uloga nažalost zanemarljiva. Ono što se mi u okviru našeg studija trudimo, je da kvalitetnim projektima investitore što više ubedimo da prihvate naše ideje, koje naravno pokušavamo što bolje da prilagodimo kako uslovima na terenu, tako i projektnim zadacima koje dobijamo. Uspeh nije uvek zagarantovan, ali vredan pokušaj je ono što je naša obaveza.
Kako vidite ulogu arhitekture u unapređenju kvaliteta života građana na lokalu?
Kada sam 2007. godine završio studije na Univerzitetu u Beogradu i vratio u Vrnjačku Banju, moja prva arhitektonska praksa bila je u Direkciji za planiranje grada. Ono sto mi je prvo zapalo za oko nije količina problema sa kojima se jedan grad suočava, već potpuno odsustvo bilo kakve želje i volje većine, ne samo gradskih funkcionera, već i samih građana da svoju sredinu unaprede i učine boljim mestom za život. U razgovoru sa tada starijim kolegama sam shvatio da je to jedno nasleđeno stanje koje se ponavlja i prenosi sa generacije na generaciju kao usud, ili bolje rečeno kao opravdanje za sve ono što su i oni sami možda trebali da urade.
A nisu. Tada kao još mlad arhitekta, sam shvatio da je sve ipak stvar ličnog izbora, a pogotovo arhitektura, koja može biti poziv, a može biti i posao koji samo odrađujemo. Istina je da živimo u nesređenom i haotičnom sistemu koji ne vrednuje prave vrednosti, i koji nam je često prepreka, umesto pomoć u rešavanju problema, ali to ponekad može biti i motiv da se uradi nešto korisno, nešto uprkos svemu. I to ne mora uvek da bude nešto veliko i značajno.
Sasvim male stvari često predstavljaju svakodnevni problem, a da toga nismo ni svesni, pogotovo ljudi koji nisu deo naše struke ne primećuju te stvari. Jedan od problema većine gradova u Srbiji, pa i Vrnjačke Banje je nedostatak kvalitetne, a često i osnovne infrastrukture.
U gradu koji pretenduje da bude „kraljica kontinentalnog turizma”, poražavajući je podatak da preko 80% ulica nema trotoare (o drvoredima i biciklističkim stazama i da ne govorim), a sama putna infrastruktura je sastavljena od ulica koje ne zadovoljavaju ni osnovne saobraćajne propise, tako da vam se može desiti da kolima uđete u dvosmernu ulicu širine svega 3-4 m ili da u slučaju dovoljne širine ulice, cela jedna kolovozna traka bude zauzeta parkiranim automobilima itd…
Baveći se ovim problemima, kao prvim profesionalnim zadacima, bio sam projektant prvog banjskog kružnog toka sa parternim uređenjem, kao i autor nekoliko rekonstruisanih ulica sa novim trotoarima i drvoredima, uključujući i jedan deo banjske promenade, a bio sam i aktivan saradnik prilikom rekonstrukcije glavnog banjskog parka.
Sa ove distance, to i ne deluje kao nešto toliko vredno pomena, pogotovo u odnosu na kasnije projekte, ali smatram da je posao arhitekte da kreativno odgovori na svaku temu koja se nametne kao projektni zadatak. U ovim konkretnim slučajevima, planiranje i izvođenje najobičnijih trotoara sa drvoredima, za mene je predstavljalo civilizacijsko pitanje u jednom gradu.
Možete li nam reći nešto o važnosti lokalnih materijala u vašim projektima?
Upotreba lokalnih materijala je imperativ za svakog arhitektu, i tu ne mislim samo na građevinske materijale, već i na način gradnje vezan za određeno podneblje, kao i na autohtone sorte zelenila prilikom uređenja partera i sl. Primera radi, biljke sa lokalnog podneblja, osim što se prirodno uklapaju u ambijent, mnogo bolje podnose i lokalne klimatske uslove, a samim tim ne zahtevaju dodatnu pažnju i održavanje.
Od građevinskih materijala, najčešće koristimo studenički ili popinski kamen, dok su elementi drvne građe uglavnom od drveća iz bogatih Gočkih šuma, koje okružuju Vrnjačku Banju. Način gradnje, upotreba lokalnih materijala i sl. sve su to stvari koje su naši preci inače istraživali vekovima pre nas, i sve što treba da uradimo je da nastavimo da ih unapređujemo.
Na žalost, tokom ekspanzije gradnje u drugoj polovini 20. veka, giter blok i armirani beton su zamenili mnoge tradicionalne materijale, a novi sistemi gradnje su potpuno potisnuli stare metode, tako da su i neka stara znanja nestala zajedno sa njima. Inače, na planini Goč, odakle su moji preci, mogu sa ponosom da kažem da još uvek održavamo i aktivno koristimo staru porodičnu kuću napravljenu sredinom 19. veka od kamenih blokova u podrumu i drvenih bondruka u prizemlju, sa ispunom zidova od blata i slame.
Osim novih instalacija i sanitarija, objekat je potpuno sačuvan u izvornom obliku i nameni prostorija iz vremena kada je napravljen. Čak i u najtoplijim letnjim mesecima, u ovoj kući je tokom celog dana iznenađujuće prijatna temperatura, što potpuno isključuje upotrebu bilo kakvih klima uređaja i nepotrebne potrošnje električne energije. Eto, jedna digresija vezana za prethodnu temu o bioklimatskoj arhitekturi…
Prvi deo intervjua možete pročitati na linku.