Priče iz biznisa
Pre nekoliko dana sam bio na neformalnom sastanku s Markom, direktorom jedne strane proizvodne firme. Osim njega i mene, tu je bio i njegov regionalni menadžer. Pričali smo o svakojakim poslovnim temama. O stanju u biznisu, o nevoljama s kojima se svi suočavamo, o novim prilikama koje se pojavljuju. Veoma mi se dopao taj mladi direktor. Njegov stav, brzina, inteligencija, način razmišljanja i govor tela. Sve je bilo na mestu.
Ipak, kad sam došao kući, ni jednu od tih pozitivnih osobina nisam ni upamtio. Glavni utisak je bilo ponašanje njegovog menadžera u prisustvu svog direktora.
Svi koji imaju decu znaju kako to ide kad vam dođu prijatelji s kojima se dugo niste videli i želite da porazgovarate na miru. Taman kad ste počeli, vaše (ili njihovo) dete dobije nadahnuće da skrene pažnju na sebe najmaštovitijim upadicama koje postoje. Ta mala, prepredena, vešta stvorenjca su majstori da izvedu razne cirkuske tačke koje ostavljaju i vas i vaše goste bez daha. Pokazaće vam, baš tada, darovitosti za koje niste ni znali da imaju. Izrecitovaće vam „Ježevu kućicu“ Branka Ćopića u jednom dahu, uradiće stoj na rukama, ponekad, istina vrlo retko, izvešće tačku sa gutanjem vatre, žongliraće skupocenim tatinim aparatima, izvadiće zeca iz šešira i pretvoriće ga u goluba. Verujte mi, ta ljupka i lukava bića su sposobna da urade sve. Samo da bi ukrala pažnju od autoriteta i skrenuli je na sebe. Sve to je praćeno smehom i šalom, jer kako prekinuti slatkog anđelčića da pokaže sve svoje kvalitete pred vašim gostom. „Ma, u redu je komšija, neka ih. Deca su deca, i mi smo bili takvi. Kad će ako neće sad.”
Svi se kao snebivaju da kažu jednostavnu rečenicu: „Tišina. Tata priča sa gostima. Kad završimo razgovor, dozvoliću ti da mu pokažes to što želiš, ali sad ne.“
Jer ako mu to ne kažete, jednog dana to stvorenjce će, možda, postati regionalni menadžer u jednoj stranoj proizvodnoj firmi. Ponavljaće iste one fazone koje je naučio i koji su mu donosili divljenje. Prekidaće direktora upadicama, objašnjavaće njegovom gostu neke stvari, jer direktor to ne zna najbolje, pričaće neukusne šale ili anegdote u kojima je glavni junak direktor. Rešavaće pitanja koja nisu u njegovom opisu posla, davaće mišljenje o pojedinostima u koje nije upućen. Kritikovaće svoju firmu, samim tim i direktora, jer bi ponešto drugačije uradio, samo da mu dozvole. Izražavaće neslaganje s odlukama nadređenog i objasniće zašto nisu dobre.
Trajalo je celo veče. Nisam primetio da je Marku smetalo, niti mu je skrenuo pažnju na ponašanje. Siguran sam da je osetio povremenu nelagodnost, a možda nije ni bio svestan igre podređenog. Pošto se njegov saradnik prema meni ponašao pristojno, a nije moj podređeni, nisam reagovao. Video sam da je lepa tema za priču, te sam ćutao i sakupljao utiske.
Kad smo završili sastanak, osetio sam veliko olakšanje. Jedno, zbog toga što nisam više prisustvovao nepristojnom ponašanju. Drugo olakšanje, zato što sam na tuđem primeru naučio kuda vodi popustljivo i drugarsko ponašanje prema podređenima.
Došavši kući, preventivno sam obavio ozbiljan razgovor s desetogodišnjim sinom. Gledao me je zbunjeno dok sam mu objašnjavao da neću tolerisati da se svađa s direktorima kod kojih bude radio, da ih ispravlja, upada im u reč ili da im previše pametuje. Da nisam čuo da se usudi da javno kritikuje osobu od koga mu zavisi položaj i karijera. Nije mu bilo najjasnije šta je to uopšte regionalni menadžer, zašto mu zabranjujem da postane kao on, kao ni ko je taj Marko kojeg stalno spominjem i grdim. Za svaki slučaj, ostao je i bez telefona i igrica na nekoliko dana.
Neka razmišlja. Jednog dana dobiće novog šefa umesto mene. Sve ono na šta je navikao sa mnom, radiće i s njim. Navike stvorene u detinjstvu veoma se teško ispravljaju kasnije na poslu. Ako se i isprave, to bude uz mnogo muka na obe strane.
Za sve ove godine, barem toga sam se nagledao u svom poslu.
Zaposlenih, koji bi da ostanu deca.
I direktora, koji bi da budu drugari s njima.,
Autor teksta: Vladimir Miletić, ekonomista, menadžer i poslovni konsultant