Priče iz biznisa
„Potrebno je 20 godina za uspeh preko noći.“
Eddie Cantor
Stanko je jedva završio samo četiri razreda osnovne škole u Memićima. Možda bi, nekako, završio svih osam razreda u Kalesiji, možda bi nastavio i srednju školu u Zvorniku, nije bio loš učenik. Samo da ne beše onog groma koji mu ubi mater i da otac nije umro dve godine kasnije. Ko da razmišlja o školi kada sa jedanaest godina moraš da brineš o porodici? Uspeo je kasnije da vanredno završi osnovnu, obuči se za kranistu i zaposli ubrzo u jednoj građevinskoj firmi iz Ivanjice.
Selio se po gradilištima i firmama, posla je bilo po celoj Jugi. Uporedo, gradio je dom i porodicu. Ljeposava mu ispunila želju i rodila dva sina. Novca je bilo, ali nikad dovoljno da se namire sve potrebe.
„Je l’ bi pošao, strikane, sa nama u Švicarsku?”, upitao ga je Mijat, sinovac mu. „Idemo ja i još dvojica jarana.”
Tih osamdesetih godina nije bilo teško dobiti dozvolu za rad u inostranstvu. Posla je bilo, naročito za građevince. Ne razmišlja previše Stanko kada se ukažu nove prilike. Sve je bolje od povratka u Kalesiju.
Brzo se snašao u Švajcarskoj. Tamo lako stekneš poštovanje ako si vredan i pošten radnik. Niko ne pita odakle si, ako znaš posao. Nagledao se tamo i svakojakih čuda i novotarija, kako i priliči razvijenoj zemlji. Te noći, vozili su se sva četvorica. Vikend je počinjao, jedino tada je bilo vremena za druženje sa svojima.
A Švica, već tada, ispresecana auto putevima. Očas posla pređeš sa jednog kraja zemlje na drugi. Odjednom, pažnju su mu privukla ogromna svetla koja su se naizmenično palila i gasila. Šarena i raznobojna slova obasjavala su i auto put. Tada je po prvi put u životu video svetleće reklame.
„Čemu to služi?”, upitao je Stanko.
Kažu za Bosance da slabo kapiraju, ali ovaj nije iz tog vica.
Mijat mu je objasnio da su u Švici fabrike i veliki tržni centri odavno iseljeni na obod grada, što zbog propisa, što zbog nedostatka površina za izgradnju. Najtraženiji su prostori na petljama koje se nalaze uz auto-put. Na kraju, postave i velike svetleće reklame kako bi što više privlačile pažnju. Priča Mijat i okreće se povremeno ka Stanku na zadnjem sedištu.
„Mijate, ČOVEČE…!!!“, proderao se Stanko, pokazujući ispred auta. Zakočio je Mijat ne gledajući, očekujući da im se zasigurno neki zaspali Turčin isprečio sa šleperom i da će ih samo dragi Bog spasiti. „Pa ovo će doći jednog dana i kod nas!”, uzbuđeno je Stanko pokazivao prstom ka velikim fabrikama pored puta.
Mijat i ostali gledali su ga začuđeno nekoliko trenutaka i istovremeno prasnuli u smeh.
„Pa ti si stvarno lud…”, zaključili su odmahujući glavom i nastavili da pričaju o roštilju koji su nameravali da raspale sutra i ko će biti zadužen za piće, a ko za hranu.
Kada se posle nekoliko godina vratio iz Švajcarske, Stanko je, pored ušteđevine, doneo i san o velikim industrijskim zonama pored auto puta. Čim je stigao, odmah je okupio rodbinu i prijatelje da ih uveri u isplativost kupovine zemljišta pored auto puta kako bi se svi obogatili. Politička situacija, tih devedesetih, nije bila naklonjena snovima. Sankcije. Hiperinflacija. Porodice su budzašto prodavale porodični nakit da bi se prehranile. Protesti na ulicama.
Prodaja benzina u flašama. Stranaca, koji bi investirali, ni na vidiku. Oni koji su nas tada posećivali, nisu se mnogo zadržavali. Tek koliko da izbace bombe iz borbenih aviona.
Braća mu nisu ništa govorila u vezi sa predlogom, samo su ga sažaljivo gledali. Što su oni više ćutali, Stanko ih je više uveravao, misleći da im nedostaje još pojedinosti. Vadio je planove, iznova im pričao o švajcarskim industrijskim zonama, pravio proračune koliko se može zaraditi.
Kao kakav matematičar, koji dokazuje složenu teoremu, sabirao bi i množio na kafanskim salvetama, da bi na kraju, sav oznojen, uzviknuo: „I onda ćete ukupno zaraditi…” Milionske sume koje je predviđao za ulaganje od samo deset hiljada maraka, bile su još neverovatnije od kamata lažnih banaka koje su se tada namnožile. Na kraju, od starije braće dobio je poziv da se vide. Radovao se susretu, toliko je truda uložio da im objasni svoju viziju. Samo da mu veruju, mislio je, ma pozajmio bi im i novac da ulože.
„Znaš Stanko, mi te poštujemo i cenimo kao mlađeg brata…” započeo je najstariji brat ne dižući pogled od stola ispred, „znamo da te život nije mazio, da si mnogo radio, da nisi ni školu završio kako bi valjalo… Naša je dužnost, kao starijoj braći, da ti pomognemo nekako…”.
Desnom rukom brat je izvadio iz odela novčanik i raširio ga. Umesto novca, izvukao je posetnicu i gurnuo je ka Stanku preko stola.
„Evo, slobodno mu se javi… znaće o čem’ se radi, sve sam mu objasnio. Iz našeg je kraja, kažu najveći stručnjak u zemlji… Ma u Evropi nema takvog, sve škole je završio, vidiš mu iz naziva… eto, možda on uspe da ti štogod pomogne… uzmi…”, završio je brat ne dižući pogled.
Stanko je skrenuo pogled ka posetnici na sredini stola. Nije uspeo da izbroji titule ispred imena i prezimena, zadržao se na krupnim slovima ispisanom: Neuropsihijatar.
Stanko je ćutke odstupio od stola, ostavljajući posetnicu. Nikad više nije pominjao braći svoje snove.
Sam je počeo da kupuje zemlju pored auto puta. Po sopstvenom instinktu, bez biznis-plana, bez analize stručnjaka… Izabrao je veliki komad močvarne zemlje u mestu Šimanovci, blizu naplatne rampe.
Pročulo se po selu, da je došao neki ludi gastarbajter koji se ne razume u poljoprivredu, jer neuk kupuje najlošiju sremsku zemlju. Kada mu je Đorđe Nahod prodao četiri hektara za čak 22.000 maraka, proslavio je u kafani u centru sela časteći sve koji su se zatekli.
„Ne nalazi se ovakva budala svaki dan. Aj’ u zdravlje ljudi”, radovao se Đoka što se otarasio neplodne zemlje na kojoj nije uspevalo ama baš ništa godinama. Radovao se i Stanko. Iako je znao da je već postao predmet podsmeha, nije se trudio da ih razuveri. Čak im je davao povoda govoreći da baš na toj zemlji planira da zasadi kukuruz.
„Pa tu, sinko, ne uspeva kukuruz već godinama”, gledali su ga začuđeno stari Sremci, koji ceo život obrađuju zemlju.
„Ma, ne znate vi to dobro da posadite, ne brinite, znam ja to bolje od vas”, smejao se i on praveći se naivan. „Sačekajte sledeću žetvu pa ćemo da izmerimo.”
Žetva nije došla ni sledeće godine. Nije ni naredne. Pet godina je prošlo i opet ništa. Morao je Stanko da sačeka. Trinaest godina. Ali, onda je baš rodilo. Industrijska zona je najzad počela da se razvija. Na doskora močvarnom zemljištu nicala je fabrika za fabrikom. Prodao je prvi komad zemlje, 2006. godine velikom domaćem proizvođaču kafe. Cena po kojoj je prodao prvo zemljište je bila dve stotine puta veća od one po kojoj ju je kupio trinaest godina ranije. Više od dva miliona evra. Posle toga, sve je išlo lakše.
Te godine sam ga upoznao. Kompanija koju sam vodio kupila je od njega zemljište. Kao i ostali, platili smo stotine puta veći iznos od onog koji je Stanko davno uložio. Otišli smo u kafanu, da nazdravimo dobrom poslu. Istu onu u kojoj su nekada nazdravljali njegovoj naivnosti. Tada mi je ispričao priču koju sam vam preneo. Meni je bilo, pomalo, žao što se toliko namučio. Upoznao sam ljude koji su do uspeha došli na daleko lagodniji način.
Kupili jeftino fabrike, preprodali ih i zaradili ogroman novac. Niko ih nije proglašavao ludacima, nisu čekali trinaest godina da se pokažu kao vešti trgovci. Možda je i Stanko mogao tako. Pitam ga šta misli o svom putu do uspeha. Da li je moglo brže, lakše, jednostavnije…
Stanko se malo zamislio, pogledao me pravo u oči i nagnuo se preko stola. Tihim i odlučnim glasom, kao da se ljuti što mi to do sada niko nije objasnio, rekao mi je: „Vidiš, Vladane, i do vrhova Alpa Švajcarci su izgradili puteve. Vodili me jarani i tamo. Do svakog vrha vodi žičara il’ gondola. Očas posla se popneš. Čak ih i zagrevaju. Toplo ti ispod zadnjice dok se voziš. Samo… mene je, nekako, život naučio da ne postoji gondola. Da se do životnih vrhova, ipak, mora ići polako. Peške. Korak po korak. I po dubokom snegu. Jer, ako do uspeha stigneš lako i bez napora… nikada ga nećeš poštovati.”
Od tada hodam uzanom stazom ka vrhu, čvrsto verujući da je Stankov recept za uspeh jedini ispravan. Ili, što bi on jednostavnije zaključio: “Ne mere drugačije.”
Autor teksta: Vladimir Miletić, ekonomista, menadžer i poslovni konsultant