intervju: Danilo Dangubić – Arhitektonska profesija mora da repozicionira sebe kao inovatora, a ne kao aplikatora

Danilo Dangubić Architects je beogradski arhitektonski biro kojeg je 2015. godine osnovao arhitekta Danilo Dangubić. Ubrzo se etablirao kao dinamična kancelarija sposobna da projektuje, proizvodi i gradi projekte različitih razmera i složenosti. Sa više od trideset ljudi i laboratorijama za digitalnu proizvodnju, to je vodeća kancelarija za arhitekturu u Srbiji posvećena istraživanju i nastojanju savremene arhitekture.

Vaša biografija je veoma zanimljiva. Školovali ste se u inostranstvu i preko Amerike i Engleske vratili se u Beograd, a 2015. godine osnovali ste arhitektonski biro. Da li možete uporediti rad i status arhitekte u državama u kojima ste se školovali sa državom u kojoj radite?

Diplomirao sam arhitekturu u Londonu na AA i odmah počeo tamo i da predajem. Kako je gotovo nemoguće živeti od akademskog rada na fakultetu uporedo sam radio i u birou. Svi moji profesori su imali svoje prakse ili radili u nekim. Takva je situacija bila u Londonu, dok sam u isto vreme imao poziv da se vratim u Ameriku na Harvard i predajem, s tim da nije postojala opcija da radim mimo fakulteta. Jednostavno različito se poima praksa i akademija u različitim delovima sveta. Izuzetno sam voleo rad sa mladim ljudima na fakultetu ali sam odlučio da se posvetim sticanju znanja i razvoju kroz praksu. Arhitekturom se možete baviti bilo gde u svetu i jednako je izazovno.

Status arhitekte se razlikuje od države do države, zavisi od kulturološke svesti i poslovnog uređenja. I ako je poslovno uređenje u Americi možda bolje nego u Evropi na primer, status arhitekte je bolji u Evropi. Stvaranje društvene svesti i profesionalnog uređenja arhitektonske profesije traje dugo i iziskuje kontinuitet graditeljske prakse. Na žalost mi to u Srbiji nismo imali poslednjih sto godina. Promenili smo tri društvena uređenja i preživeli pet razaranja, jasno je da kontinuiteta nije bilo. Svestan ovih činjenica ja sam se vratio u Srbiju da se bavim arhitekturom i ujedno izgradnjom ekosistema arhitektonske profesije. Na sreću nisam usamljen u tom nastojanju jer je sve više kolega koji su svesni da ukoliko ne uredimo svoju profesiju niko, pa ni država, to neće učiniti za nas, bar ne na način koji je dobar za arhitekturu.

Arhitektonska profesija je u konstantnom stanju redefinisanja i preoblikovanja sebe u celom svetu. To je u korelaciji sa dinamikom promena koje se dešavaju u pogledu tehnološkog razvitka pa posledično i sociološkog. Mnoge profesije su nestale, još više će ih nestati u bliskoj budućnosti, međutim arhitektura je opstala i pored toga što je i sama iznedrila sijaset novih profesija ili pružaoca konsultantskih usluga. Ono što arhitekturi kao profesiji daje kapacitet za regeneraciju je sposobnost sinteze. Dok su sve profesije zagledane u sebe arhitektura je oportuna da utilizuje sve veći broj aktera i parametara koji participiraju u stvaranju onoga što na kraju predstavlja arhitektonsko delo.

Ko je Danilo Dangubić juče, ko danas i šta želi da bude sutra?

Ovo je pitanje za psihoterapeutski kauč i za odgovor bi sigurno bilo potrebno nekoliko sesija. Zato ću se držati arhitekture i pokušati da odgovorim veoma koncizno. Prvenstveno sam zadovoljan, srećan i polaskan što mogu da se bavim poslom koji jako volim i koji živim. Budućnost vidim u radu na svojoj praksi u studiju, sa ljudima koji dele tu emociju i pasiju za inovativnošću, preispitivanjem i stvaranjem. Još više projekta kroz koje će te ideje zaživeti.

Volim da radim i prenosim znanje na mlade ljude i donekle to ostvarujem kroz rad u birou, neisključujući mogućnost da se u budućnosti vratim radu na fakultetu. Arhitektura je profesija kojom višestruko možete uticati na ljude i prostor i ta činjenica mi daje neiscrpnu snagu. Učiniti nešto za ljude i njihovo okruženje, učiniti ih zadovoljnijim u prostoru dostojnim čoveka.

Veliku medijsku pažnju izazvao je „Samoodrživi grad” sa kojim ste učestvovali na Bijenalu arhitekture u Seulu prošle godine. Rekli bi odlična ideja, ali kakav je danas status vašeg projekta?

U suštini to je bio internacionalni konkurs na kome je svega nekolicina projekta iz Evrope, od četrdeset ukupno, prošla selekciju Bijenala. Ono što je ovaj projekat izdvojilo u svetu je upravo univerzalnost problema kojim se bavi. Kako ovladati i aktivirati podzemne delove gradova funkcijama koje nemaju izričitu potrebu za prirodnim svetlom, a prepustiti prostor u gradu za javne površine i parkove. Kako učiniti grad samoodrživim, poželjnim mestom za život, a ne kompromisom za život.

Neuobičajena je praksa kod nas da arhitekta projektom i rešenjima komentariše stvarnost i pojave koje prepoznaje, otuda i očekivanje da je ovo naručeni projekat koji čeka na realizaciju. Naprotiv, ovaj projekat predstavlja promišljanje evolucije projekta saobraćajnog tunela koji će se izgraditi. Da li će neko u njemu prepoznati inovativnost i kapacitet za kreiranje boljeg grada zavisi od okolnosti koje utiču na grad danas. Beograd tek počinje da se bavi podzemnim infrastrukturnim projektima, saobraćajnim tunelima i metroom, te ideja o objektima koji povezuju podzemnu i nadzemnu infrastrukturu neće još neko vreme doći u fokus. Svakako dvadeset i pet projekata najrazličitijih formi i sadržaja koje smo predvideli predstavljaju bazu sada već kolektivnog znanja na ovu temu.

Arhitektura je tekovina jednog društva i svaka generacija bi trebalo da ostavi nešto iza sebe. Šta ćemo mi ostaviti našim naslednicima u amanet?

Kada uspostavimo normativ da svaki javni objekat za početak mora biti arhitektonsko delo, mimo osnovne potrebe ukrovljenja, moći ćemo da govorimo o arhitekturi kao nacionalnom dobru. Arhitektura stvara novu vrednost koja ostaje da živi i inspiriše u vremenu budućem. Potreban je opus a ne sporadična arhitektonska dela da bi mogli da govorimo o nasleđu. Zbog toga je Nacionalna Arhitektonska Strategija koja je trenutno u izradi od najvećeg značaja za budućnost arhitekture u Srbiji. Živimo u vremenu instanta koje ne praktikuje koncept prošlosti i istorijske važnosti. Verujem da je to prizma kroz koju se posmatra proces građenja. Tehnologijom kulisa dočarava se grandioznost nepostojanim materijalima. Većina je spremna da poveruje u taj simulakrum koji nudi instant satisfakciju bez interakcije nasuprot onome što nudi arhitektura, vanvremensku satisfakciju uz obavezu interakcije. Arhitektura koju stvaramo danas govoriće o nama budućim generacijama. Budućnost je beskompromisna, u njoj samo arhitektura opstaje.

Koji su po Vama dobri primeri arhitektonske prakse u Beogradu, a koji loši?

Loši primeri se sami kandiduju, na dobre treba skretati pažnju. U projektu linijskog parka ja prepoznajem snagu i kapacitet da se kreira gradska zelena oaza, parkovska infrastruktura sa pešačkim i biciklističkim stazama koja će povezati Adu huju i Adu Ciganliju i okrenuti težište grada ka Savi i Dunavu. Ovo je projekat koji vraća čoveka sebi i grad čoveku, koji na iskonski način podstiče suživot čoveka i prirode u urbanoj sredini. Sve će se promeniti ovim projektom, prevrnuti na pozitivan način. Donji Dorćol će postati možda značajniji od gornjeg Dorćola. Brže će se stizati oko grada nego kroz grad. Sve to će uneti novu dimenziju života u Beogradu. Ja nisam imao prilike da učestvujem u ovom projektu ali se jednako radujem njegovoj realizaciji. Možda je ovo novi model kretanja u gradu? Premrežiti Beograd linijskim parkovima!

Stiče se utisak da se danas mnogo gradi, ali sa jako malo arhitekture ili da se sve više priča o arhitektonskoj praksi, a manje deluje konkretnim primerima?

U potpunosti se slažem sa tom konstatacijom. Gradnja je produžena ruka investicionog kapitala, koji je po svojoj prirodi konzervativan i neinventivan. Sa druge strane arhitektura kao profesija ne razumevajući ove procese ne komunicira dodatnu vrednost koju može da doprinese projektu. Takva, nesnađena arhitektonska profesija predstavlja smetnju umesto prednost investicionom kapitalu. Nasuprot arhitekturi IT industrija je kroz startape obezbedila investicionu podršku za najsmelije ideje od kojih velika većina neće opravdati uloženi novac. Zamislite situaciju u kojoj se bezrezervno investira u objekte visoke arhitektonske vrednosti u nadi da će jedan zavredeti interesovanje i opravdati investiciju. Mislim da arhitektonska profesija mora da repozicionira sebe kao inovatora, a ne aplikatora, kao donosioca novih vrednosti i profesije koja može da ponudi viziju budućnosti dalju od investicionog ciklusa. Praksa je ključna jer se kroz nju stvara arhitektura i oblikovanje praksi utiče na finalni proizvod. Savremena arhitektonska praksa je inkubator novih ideja.

Ona mora imati kapacitet da komunicira i bude partner drugim industrijama i organizacijama. Takvih praksi nema mnogo kod nas, a ništa nije drugačije ni u svetu, ali većina nikada nije oblikovala budućnost već manjina koja je smela da prihvati taj izazov.

Jedan ste od osnivača ASAP-a koji je za kratko vreme postao opšteprihvaćen kod ljudi iz struke. Šta je ono što će ova Asocijacija promeniti ili doneti na arhitektonsku scenu Srbije?

Asocijacija Srpskih Arhitektonskih Praksi se stvarala godinu dana do svog konstituisanja marta 2022. godine, a sada obeležava prvu godinu zvaničnog rada i zaista je mlada organizacija koja je narasla na skoro pedeset biroa koji su prepoznali potrebu za unutar strukovnim dijalogom i željom da urede i profesionalizuju sebe i ekosistem u kome arhitektonske prakse rade u Srbiji.

ASAP je otvoren za sve arhitektonske prakse, transparentan u svom organizovanju i delovanju, a posebno u razmeni znanja i iskustava. Zaista ne znam šta će promeniti i doneti na arhitektonsku scenu, ali znam na čemu će nastaviti da radi, a to je promovisanje arhitekture u društvu, stvaranju dobre prakse kroz kontinualne edukacije, konstruktivnog učešća u izradi zakonske i podzakonske regulative i možda ništa manje značajno ASAP će nastaviti da baštini kulturu otvorenog i konstruktivnog dijaloga.

Ključna reč u nazivu ASAP-a je praksa, ona objedinjuje kontinuitet, profesionalnost, rutinu, učenje, pa i to da živite taj posao. Kao što rekoh veliki broj biroa se kroz ASAP edukuje i razmenjuje znanja o menadžmentu, ljudskim resursima, finansijskom poslovanju, pravnim i drugim veštinama neophodnim da bi ispoljili svoj arhitektonski potencijal koji je nesporan.

Meni je fascinantno koliko je ASAP „zarazan”, sa lakoćom svako ideju o poboljšanju nekog segmenta profesije brzo pretvara u projekat tima koji radi na njenoj realizaciji. Neverovatno je koliko je kolega imalo želju da nešto unapredi u profesiji, ali kao pojedinci to nisu uspevali da realizuju što je stvorilo unutar strukovnu frustraciju, osećaj da ništa ne može da se promeni, učini boljim, da država ne čini dovoljno za arhitekturu. Stvar je u tome da arhitektonska profesija treba da bude nezavisna, unutar strukovno organizovana sa konceptom kontinuiteta i regeneracije.

Prisustvovao sam nekolicini događaja u organizaciji ASAP-a i moram priznati da ste okupili sjajnu ekipu, a vezano za to sam u prošlom uvodniku napisao: „Svaki put smo bili oduševljeni pristupom, načinom komunikacije suprotstavljenih stavova, da smo imali osećaj kao da se nalazimo u nekoj drugoj državi”. Da li smo jedini to primetili?

Eto i vi ste se „zarazili”, upravo o tome govorim. Niste jedini, naprotiv, vaše kolege, ASAPartneri i naravno same arhitekte su prepoznali organizovanu i otvorenu platformu za diskusiju, oblikovanje ideja i proaktivno delovanje kroz ASAP na poboljšanju arhitektonske profesije. ASAP je izgradio kulturu komunikacije i set pravih i realnih vrednosti koja omogućava akterima sa naj- različitijim stavovima da komuniciraju unutar arhitektonske profesije.

Kako vidite budućnost srpske arhitekture, tj. da li je sadašnja arhitektura dorasla arhitekturi i velikanima srpske arhitektonske scene iz prošlog veka?

Iz pijeteta prema kolegama koji su gradili šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka rekao bih da u ovom trenutku arhitektura nije dorasla tim visinama. Da li će ova generacija uspeti da se ostvari zavisi od toga za koliko će se prostora izboriti da se iskaže. Građevinska ekspanzija u protekloj deceniji je propustila da izgradi objekte arhitektonske vrednosti. Nadam se da će izgradnja filharmonije u Beogradu Londonskog studija Amande Levet prikazati kapacitet arhitekture da inspiriše i mobiliše društvo. Da će svi koji učestvuju u procesu gradnje u Srbiji prepoznati tu veću vrednost koju arhitektura donosi.

Sve više se priča o energetskoj efikasnosti, zelenoj gradnji i zdravom stanovanju. Da li očekujete pomak na ovom polju kada se radi o izvedenim objektima?

Očekujem veliki pomak jer se društveno shvatanje promenilo. Promena u načinu života koji je izazvala pandemija virusa korona je ubrzala taj proces okretanja čoveka sebi u kome je on epicentar svog fokusa, a kroz društvene mreže svaki čovek je postao brend, sebi bitniji od bilo kog drugog brenda koji mu se nudi. Čovek želi da živi u zdravom okruženju kvalitetne vode, vazduha i kontrolisane buke. Vrednuje prirodno okruženje i svoje vreme. Utoliko se koncept održivog života i zelene gradnje, koji datira još od sedamdesetih godina prošlog veka, danas čini neizostavnim.

Razumevanje i primena prirodnih fizičkih principa na objekte je model kojem težimo pri projektovanju u birou. No-tech pristup kreiranju komfora i atmosfera. Na projektu Sk12 i Skew house kroz koncept „duboke fasade” iskoristili smo uzgonsko strujanja vazduha uz fasadu koji povlači vazduh od unutrašnjeg osenčenog dela fasade ka toplijem spoljašnjem sloju. Na taj način odvodeći toplotu od objekta konstantno vrši izmenu svežeg vazduha i ventilira prostor terase.

Kako komentarišete Nacrt sa izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji? Šta je to što Vam je najviše privuklo pažnju?

Moram da priznam da sam se prvi put ove godine bavio zakonom iz pozicije nekoga ko predlaže izmene i dopune, naspram primenjivanja istog. Zakon je prihvatio zelenu agendu prepoznajući ekonomski potencijal energetske efikasnosti u vremenu skupih energenata. Svakako to je za pohvalu i drago mi je da će se formirati agencija na državnom nivou koja će se time baviti. U tom domenu ima mnogo prostora za napredak. Naime kod nas se u okviru proračuna energetske efikasnosti računaju samo gubici, što isključuje kapacitet objekta da generiše energiju, što ovaj zakon već predviđa. Pozitivne su i određene izmene koje će ubrzati proceduru dobijanja građevinskih dozvola. Međutim i dalje ostaje prostor za nelegalnu gradnju u tome što arhitekta na osnovu čije licence je izdata građevinska dozvola ne participira nužno u daljem procesu gradnje i ishodovanja upotrebne dozvole, da bi ga zakon ponovo prepoznao kasnije prilikom ishodovanja saglasnosti autora pri rekonstrukciji tog objekta. Ovu i niz drugih predloga koji proizilaze iz prakse ASAP je uputio Zakonodavcu u nadi da će ih prepoznati kao suštinske.

Na tržištu postoji sjajan izbor materijala, proizvoda i tehnologija, mnogo više nego pre 20-30 ili više godina, uz pomoć kojih arhitekta realizuje svoj koncept. Kako birate sa kojim materijalima ili kompanijama ćete raditi?

Da, situacija je mnogo bolja poslednjih godina što se tiče dostupnosti savremenih materijala. Veoma mi je bitan prirodni aspekt materijala jer time se obezbeđuje njegova dugotrajnost. Mogućnost obrade mi je takođe bitna. Da li je materijal konačan u svojoj formi ili ostavlja prostor za interpretaciju. Ja nisam pobornik gotovih rešenja, nisu mi inspirativna, zato tragam za materijalom i tehnologijom koja mi dozvoljava da se uključim u proces stvaranja i unesem inovativnost.

Koliko se mlade arhitekte koje izlaze sa fakulteta razlikuju od Vas i Vaših kolega u istom periodu?

Razlikuju se generacijski, verovatno isto onoliko koliko smo se mi razlikovali od naših starijih kolega. U različitim vremenima smo se oblikovali i sticali veštine otuda i generacijska specifičnost. To je sve normalno i veoma mi je inspirativno da radim sa mladim kolegama, kao i da se konsultujem sa starijim.

Ne vidim problem u toj generacijskoj različitosti, naprotiv. Proces stvaranja arhitekture se promenio, ubrzao kroz digitalizaciju što je u korak sa tehnologijama fabrikacije i gradnje koji omogućava da mlađe kolege lakše i brže ulaze u posao. Nekada mi je simpatično sa koliko veštine i brzine stvaraju u virtualnom svetu softvera, a da i ne poznaju elemente i procese gradnje.

Na izvestan način oni se obučavaju na simulatorima gradnje kroz koje kreiraju što je suprotno od procesa koji su starije kolege prolazile učeći kroz gradilišta pa onda to znanje prenosili na projekte.

Manji deo vaših kolega je prešao iz uloge arhitekte u ulogu menadžera i počeo da se bavi „konfekcijom” umesto da „šije odela po meri”, a mi nekako imamo utisak da je takvih primera sve više?

Svi smo mi menadžeri svog vremena i posla kojim se bavimo i što smo bolji u tome to nam ostavlja više prostora za kreativni deo posla. Ne bi mešao pojam menadžerstva i karaktera, jer karakter je ono što nas opredeljuje da stvaramo ili reprodukujemo. Da li će biti više kreativnih i inovativnih projekta ni Vi ni ja ne možemo da utičemo, sa razvojem svesti društva o arhitekturi menjaće se i odnos arhitekata prema onome što stvaraju. To su uzajamni procesi, ne treba kopati rovove i praviti jaz među kolegama, već polaziti od toga da svako upravo radi najbolje u svojoj moći u datom trenutku.

Da li više volite da radite mikro projekte sa manjim timom ili one velike, koji zahtevaju saradnju sa stručnjacima iz različitih disciplina? Šta je ono što Vas više ispunjava?

Imam utisak kao da je ta razlika izbrisana. Svi projekti aktiviraju široki spektar saradnika i konsultanata iz različitih oblasti samo se razlikuje intenzitet njihovog angažovanja. Ispunjava me razmena ideja i novih znanja koje saradnici donose u projekat. Tu ne mislim samo na fazu projektovanja već i na faze fabrikacije i proizvodnje. Neretko upravo oni dodaju novu i bolju vrednost projektu u trenutku kada je ne očekujem. To je ono kada kažemo, bolje je nego što smo zamislili.

Koliko su stručni i edukativni časopisi, kao što je i „grenef”, važni za domaću građevinsko- arhitektonsku scenu?

„Grenef“ mi je bio zanimljiv od kada sam ga video, dotakao, kao stara novost. U vremenu digitalnih portala „Grenef“ izlazi u formatu koji je bliži knjizi nego časopisu i kreira posebnu nišu u medijskom prostoru. Drago mi je da trajete i istrajavate.

Ja sam arhitekturu učio iz časopisa, čekao sam da stignu novi brojevi u biblioteku da bih saznao šta je to arhitektura. Taj miris novog odštampanog papira svaki put me podseti na ritual čitanja tih časopisa. Verovatno ja imam romantizovanu svest o časopisima ali činjenica da u Srbiji jedan „Grenef“ egzistira potvrđuje da nije gotovo sa romantikom. I ako se vi ne bavite arhitekturom eksplicitno, već energetskom efikasnošću kroz prizmu građevinarstva, predstavljate registar trenutnog znanja i svesti iz tih oblasti. Samo aktuelnosti i količina suštinskog sadržaja mogu da iznesu teret štampanog izdanja i ja vam to želim. Još stručnijih tekstova o sistemima održivosti, naprednim tehnologijama i materijalima. Informacije su postale i više nego dostupne te je njihova vrednost srazmerno manja, nasuprot znanju koje se sve manje nudi kao proizvod u medijima.

Koga bi od Vaših kolega predložili za intervju u sledećem broju?

Pošto sam uključen u rad saveta ovogodišnjeg, 45. Salona Arhitekture, Muzeja primenjene umetnosti, na kome će predavanja održati nekoliko sjajnih arhitekata poput Werner Sobek iz Minhena, Aleksandar Saša Zeljić iz Genslera u Čikagu, Ljiljana Blagojević, Marijana Radović iz M2 Atelier u Milanu i drugi.

Siguran sam da bi bilo ko od njih bio jedinstven i sjajan sagovornik za vaš časopis.