U srpskom arhitektonskom iskustvu, bar do sredine XX veka, crkvena arhitektura zauzima centralno i daleko najvažnije mesto. Srpsku arhitekturu personifikuju, u vidu neprekinutog venca iste, a āveÄno noveā ideje, GraÄanica, Studenica, KaleniÄ (1), KruÅ”edol, pa sve do Hrama Sv. Save na VraÄaru.
Crkveno arhitektonsko stvaralaÅ”tvo kroz vekove je ovaploÄavalo i materijalizovalo najdublja i najtananija duhovna stremljenja i eshatoloÅ”ka opredeljenja hristoljubivog srpskog naroda, ali i Å”irilo horizonte umetniÄkog izražavanja i pomeralo granice tehniÄko ā tehnoloÅ”kih dostignuÄa.
Svako crkveno stvaralaÅ”tvo, pa time i graditeljsko, povezano je sa odgovornoÅ”Äu prema veÄnosti, a ne prema diktatima prolaznog trenutka u kome nastaje. U realnosti Crkve, sva vremena ā proÅ”lo, sadaÅ”nje i buduÄe ā sažeta su u veÄnosti, koja je jedina trajna i neprolazna, i ā kao takva ā mera stvari.
Stoga je i svaki hram koji se gradi, zapravo, ikona ili āmaketaā Nebeskog Jerusalima, onoga savrÅ”enog Grada koji je predskazan i opisan u Otkrivenju Sv. Jovana Bogoslova, koji Äe se ljudima otkriti kada vremena i prostora, u obliku u kome ga danas poznajemo, viÅ”e ne bude. U tom smislu, svaki hram je isti ā od najmanje kapele, do najveÄe katedralne crkve.
(2) Scena iz filma āAndrej Rubljovā Andreja Tarkovskog, 1966
Sa druge pak strane, svaka crkvena graÄevina jeste rezultat konkretnih ljudskih moguÄnosti, sposobnosti i ograniÄenja, specifiÄnosti ambijenta, raspoloživih materijala i tehniÄkih sredstava… te je, u tom pogledu, svaka ā razliÄita. Ta razliÄitost, dakle, ne proistiÄe iz antropocentriÄne koncepcije sveta, i ne istiÄe u prvi plan liÄnost stvaraoca, veÄ liÄnost TrojiÄnog Boga u Äiju slavu nastaje.
Uloga graditelja – stvaraoca nije, stoga, u tome da, po svaku cenu, usiljeno, iznedri neku originalnost, veÄ da njegov ādvigā, kako to na nekoliko mesta kaže Andrej Tarkovski, bude usmeren na izražavanje āopÅ”tostiā i uspostavljanje komunikacije u veÄnosti ā u meri u kojoj mu je to, njegovim talentom i drugim okolnostima, od Boga dato; kako Tarkovski nastavlja, stvaralaÅ”tvo je āvraÄanje teÅ”kog dugaā (2). Graditelj crkve je pozvan na, crkvenim reÄnikom reÄeno, āsmirenjeā, stiÅ”avanje sopstvene sujete i oslobaÄajuÄe i emancipujuÄe raskidanje okova sopstvenog ega (pa zato i ne znamo imena veÄine srednjevekovnih crkvenih neimara) ā kako bi bio u stanju da Äuje, razume i izrazi puls žive Crkve kroz arhitektonsku formu.
(3) Crkva Sv. kneza Lazara, Beograd, Momor KorunoviÄ 1936. / foto: www.wikipedia.org / Andrija 1234567
KoristeÄi ukazanu nam Äast i moguÄnost da svoj skromni doprinos na ovom polju predstavimo u uglednom Äasopisu āgrenefā, želimo pre svega da ukažemo na temelje na kojima nastojimo da baziramo naÅ” rad. Kada su poÄeci naÅ”eg bavljenja pravoslavnom crkvenom arhitekturom u pitanju, iako se pre radi o relativno spontanom sticaju okolnosti, nego o namerno planiranom pravcu struÄnog razvoja, aktivnosti i rezultati na tom polju u meÄuvremenu su zauzeli znaÄajno mesto u naÅ”oj praksi (naporedo sa drugim, u recentnom srpskom graditeljstvu, frekventnijim temama), izrastavÅ”i u dragocenu specifiÄnost ateljea AVL.
Kao arhitektonska projektantska radionica, nastojimo da u savremeni kontekst transponujemo, i u njemu reafirmiÅ”emo kvalitete starog manufakturnog rada, izražene ponajviÅ”e kroz težnju da misaoni i kreativni proces, u skladu sa inženjerskim karakterom naÅ”eg posla, uvek bude usmeren ka praktiÄnom reÅ”avanju konkretnih pitanja i problema (kroz koja se, onda, posredno razreÅ”avaju i apstraktnija pitanja āviÅ”eg redaā), uz brižljivo negovanje pažnje i oseÄaja za posebnost svakog pojedinaÄnog klijenta, projekta ili teme.
Äini nam se skoro izliÅ”nim da posebno naglaÅ”avamo znaÄaj srpske srednjevekovne graditeljske tradicije, koja je nesumnjivi, zajedniÄki izvor svega onoga Å”to je kasnije, kroz vekove, na polju crkvenog graditeljstva u nas nastalo.
Umesto toga, ukazali bismo na posebno mesto i dimenziju koju, za nas, ima srpska sakralna arhitektura nastala izmeÄu dva svetska rata. Kao paradigmatiÄne pojave tog arhitektonskog trenutka, možda možemo izdvojiti Grigorija Samojlova (4) i Momira KorunoviÄa (3).
(4) Crkva Sv. Arhangela Gavrila, Beograd, Grigorije Samojlov, 1939. / foto: www.wikidepia.org / Mazbin
ZajedniÄko za njihove opuse jeste da su, kreÄuÄi se u koordinatnom sistemu tradicije, iznedrili snažna, autentiÄna dela, u osnovi modernog izraza sa, istovremeno, izrazitim akademskim autoritetom. Kod obojice je (kao i kod drugih njihovih savremenika koji su se bavili ovom materijom) veoma prisutno eruditno poznavanje srpskog srednjeg veka i Å”ireg vizantijskog arhitektonskog konteksta, suvereno vladanje klasiÄnom kompozicijom, ali i naglaÅ”eno moderni senzibilitet, uz sposobnost interpretiranja tradicionalne srži i supstance kroz savremenu arhitektonsku misao.
NadovezujuÄi se na upravo taj trenutak u razvoju srpske crkvene arhitekture, u kome je uoÄen i primenjen sinergijski potencijal istovremeno tradicionalnog, akademskog i modernog kodiranja arhitektonskog jezika, nastojimo, pre svega, da doÄemo do komunikativnih reÅ”enja, koja Äe biti razumljiva i bliska, kako Ävrsto ukorenjenim Älanovima Crkve, tako i onima koji, iako možda vaspitani u sasvim drugaÄijem duhu (bilo da je u pitanju nekadaÅ”nja epoha agresivnog ateizma ili pak savremeno ā postmoderno i neoliberalno ā druÅ”tvo), osete duhovni priziv i potrebu da se obrate Bogu.
(5) Crkva Sabora Srpskih Svetitelja, Obrenovac, 2017.
Prva prilika da se okuŔamo u oblasti projektovanja crkava ukazala nam se na Hramu Sabora Srpskih Svetitelja u Obrenovcu (5) (projekat iz 2009, realizovano 2017).
Projektnim zadatkom zahtevana je trikonhalna crkva tipa upisanog krsta, sa dva zvonika, āvizantijskog stilaā. Ovako koncipiran projektni zadatak shvatili smo kao podsticaj da, u okviru zadatih granica, pronaÄemo adekvatan arhitektonski odgovor, u kome Äe se srpsko ā vizantijsko i moravsko nasleÄe obreti u jednom savremenom tumaÄenju.
(7) Crkva Äudotvorne Ikone Presvete Bogorodice TrojeruÄice, manastir SrediÅ”te, 2020.
Drugi projekat koji bismo ovde izdvojili je Crkva Äudotvorne Ikone Presvete Bogorodice TrojeruÄice u manastiru SrediÅ”te kod VrÅ”ca (7) (projekat iz 2017, realizovano 2020). U ovom sluÄaju, susreli smo se sa neobiÄnim zadatkom, da na veÄ izvedenim temeljima mnogo ambicioznije i grandioznije zamiÅ”ljene crkve, od Äije se izgradnje odustalo, sagradimo jednostavan, skroman, asketski manastirski hram, bazilikalnog tipa.
Crkva je sagraÄena od lokalne opeke i locirana na izuzetnom mestu na VrÅ”aÄkom bregu, evocirajuÄi gotovo mediteranske ranohriÅ”Äanske asocijacije u panonskoj ravnici.
(8) Crkva Sv. Vladike Nikolaja Ohridskog i ŽiÄkog, Resnik, u izgradnji
Poseban izazov u naÅ”oj praksi predstavljao je projekat Hrama Svetog Vladike Nikolaja Ohridskog i ŽiÄkog u Resniku kod Beograda (8) (projekat iz 2016, realizacija pri kraju). U koncipiranju hrama, nastojali smo da njegova forma, na izvestan naÄin, ispriÄa priÄu o izuzetnoj liÄnosti i životu Sv. Vladike Nikolaja, prelamajuÄi prostornu strukturu ohridske crkve Sv. Nauma kroz prizmu pseudo ā bazilikalne pojavnosti Crkve Sv. Spasa u ŽiÄi. Prostorni program je kompleksan: crkva je trikonhalna, tipa izduženog upisanog krsta, sa krstoobraznom pripratom i spoljnom pripratom ā tremom, Å”to joj, ukupno gledano, daje izgled koji ponajviÅ”e nalikuje raÅ”kim crkvama. Svetitelj kome je posveÄena, kao i fascinantan duh mesta, pod Avalom, u približnom centru venca koji formiraju podavalska naselja, ovoj velikoj crkvi daje specifiÄan, saborni karakter.
Crkva Sv. Vladike Nikolaja Ohridskog i ŽiÄkog, Resnik, u izgradnji / 3D vizualizacija AVL studija
Na kraju bismo izdvojili projekat Spomen ā hrama u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu (9), koji je raÄen 2020. godine u okviru otvorenog arhitektonskog konkursa, koji, za sada, sticajem okolnosti nije zakljuÄen. Ova crkva kamernih dimenzija je posveÄena molitvenom seÄanju na BeograÄane, nedužno stradale u porti hrama, u aprilskom bombardovanju 1941. godine.
(9) Vaznesenjska Crkva, Beograd / 3D vizualizacija AVL studija
Konkursno reÅ”enje dalo nam je priliku da istražimo tipologiju rotonde, koja je, kako ne bi niÄim konkurisala arhitekturi Vaznesenjske crkve, niti remetila reliktnu lepotu i Äudesni mir crkvene porte, smeÅ”tene u srce savremene gradske vreve, spuÅ”tena pod zemlju. Na ovaj naÄin, ona je postala i grobna humka stradalnika, ali i ranohriÅ”Äanska katakomba ā utoÄiÅ”te od iskuÅ”enja ovog sveta i veka. Istovremeno, svojim modernim izrazom, ona predstavlja svedoÄanstvo hriÅ”Äanskog prisustva i opstojavanja u naÅ”em vremenu.
StruÄni tim AVL koji je uÄestvovao u izradi projekata sakralne arhitekture:
Glavni projektant: Vladislav T. Lalicki
Saradnici: Marijana Poljovka, Bojana VuÄiniÄ, Boris Kosturanov, Jelena JovanoviÄ, UroÅ” Lalicki, Ivan i Darija LjubiÄ
Na pojedinim projektima uÄestvovali i: Rajan GariÄ, Nenad KoÅ”anin, Branka RaduloviÄ, Milena StojkoviÄ, Teodora MarkoviÄ, Ivana NikoliÄ
Projektant konstrukcije: Radovan N. VujoviÄ, dipl. graÄ. inž.
Autor teksta: Vladislav T. Lalicki, arhitekta