Dok se velike promene dešavaju ubrzanim tempom u protekle dve godine u načinu na koji živimo, radimo i kako se socijalizujemo, sve više ljudi počinje da preispituje svoje odluke u životu. Za mnoge je ovo bio period kada je, kako amerikanci kažu „trka pacova“ zastala na tren i kada su imali ono malo prostora i vremena koji su im bili potrebni da se upitaju – šta je to što mi zapravo radimo i kuda idemo? Da li je ovaj način života koji vodimo ono što zaista želimo?
Mnogi suočeni sa bezizlaznom situacijom kućnog karantina u malom stanu sa dvoje dece, shvatili su da njihov životni prostor nije baš idealan. Životni prostor postao je pretesan, a spoljašnja ograničenja su probudila urođenu potrebu za slobodom. Rad od kuće takođe je mnogima otvorio oči da svoj posao mogu da uspešno obavljaju sa bilo kog mesta, a da mesto na kome trenutno borave nije ono koje ih ispunjava i daje energiju za kreativan i produktivan rad. U 50 metara kvadratnih skupo plaćenog životnog prostora u centru grada, ispostavilo se, mnogi nisu zadovoljni.
Prilikom povratka iz inostranstva u kome sam živela jedno vreme, iznenadila sam se činjenicom da mnogi moji prijatelji koji su do skoro živeli u gradu, sada kupuju stare kuće koje renoviraju ili placeve za gradnju u prigradskim mestima u okolini Novog Sada, pa čak i manjim selima u okolini.
Drugi, takođe značajan, uticaj na ovakve odluke je postala i cena kvadrata stambenog prostora u gradu. Vrtoglavi rast cena u poslednjih nekoliko godina u Srbiji je mnoge ljude srednjeg staleža doveo u situaciju da nisu više finansijski sposobni da sebi priušte komforan stan u gradu. Iako mnogima u Srbiji ovo zvuči kao nepravda i krađa gramzivih građevinskih kompanija koje pokušavaju da prodaju svoje projekte što skuplje, ovo je nešto što se na zapadu dešavalo i mnogo ranije nego što je stiglo kod nas.
Živeći u Kanadi nekoliko godina, nisam upoznala skoro nikoga ko živi u centru grada. Iako sam time bila potpuno iznenađena po dolasku tamo, uskoro sam počela da uviđam mnoge razloge za to.
Photo by EKATERINA BOLOVTSOVA from Pexels
Prvo, centar grada je jedan reprezentativan prostor grada i komunalije koje se plaćaju na mesečnom nivou za život u tom prostoru su ogromne. Fasada objekta takođe nije u vlasništvu stanara. Morate kao vlasnik stana plaćati velike troškove za konstantno održavanje fasade, krova, krečenje, pranje staklenih fasada, zamenu stolarije, godišnju inspekciju fasade i slično, bez mogućnosti samostalnih intervencija vlasnika. Ovo znatno povećava troškove života u gradu. Drugo, parking prostor u gradu je veoma skup. Ukoliko imate dva automobila u porodici, što skoro svi imaju, plaćaćete velike troškove za parking mesto na mesečnom nivou ili veliku kupovnu cenu, ukoliko uopšte postoji mogućnost da parking mesto kupite. Taj trend sada možemo da primetimo i kod nas. Dani kada ste mogli svojim automobilom da se parkirate tačno ispred mesta u koje idete i to besplatno, su davna prošlost.
Treće, niko zapravo i ne želi da živi u centru grada. Iako blizina mnogih atraktivnih sadržaja zvuči veoma primamljivo za turiste i studente, porodični ljudi ipak žele da pobegnu od buke, gužve i frke gradskog jezgra. Par sati koje, nakon napornog i stresnog radnog dana imaju da potroše sa svojom porodicom, provode najčešće u svom dvorištu pokraj bazena, peku roštilj, sade cveće, kose travu, prave sneška sa decom i dekorišu dvorište i kuću za brojne praznike tokom godine.
Photo by Valter Zhara from Pexels
Ukoliko su još i imućni, njihova kuća je na uzvišenju ili ima lep pogled na neko jezero, šumu ili grad u daljini. Bazen ili džakuzi je mnogo jeftinija investicija od parking mesta u gradu i pruža više uživanja i komfora za celu porodicu. A oni mnogo vole svoj komfor i nisu spremni da ga žrtvuju za par minuta, pa čak ni pola sata kraće vožnje do radnog mesta. Slično je i u nekim drugim zemljama, npr. zapadne Evrope.
Zdraviji život u zdravijem okruženju
Porodični ljudi u Švajcarskoj će češće živeti u nekom manjem mestu u blizini Ciriha npr. i putovati brzim i komfornim vozom na posao, nego živeti u gradu. Deca u blizini mesta stanovanja imaju vrtić ili školu u koji sami odlaze putem koji je manje prometan i bezbedan. Centar grada je pretežno rezervisan za poslovne aktivnosti. Tu su smeštene kancelarije i predstavništva mnogobrojnih kompanija, banke, administrativni objekti, državne službe, uprave, hoteli, šoping centri, restorani i slično.
Život sa porodicom je negde dalje. Teško je organizovati zabavne i zdrave aktivnosti sa decom kada živite u samom centru grada. Na periferiji ili u manjim mestima u kojima postoji veliki izbor igrališta i parkova na par minuta od vaše kuće, kao i mogućnost da se deca igraju ispred kuće ili zgrade sa drugom decom iz komšiluka, život čini lakšim i mirnijim. Ovakav trend stanovanja koji u poslednje vreme dolazi i u Srbiju pojavio se spontano. Nekada je potreba ljudi da žive što bliže centru grada, a uz malu kupovnu moć, prouzrokovala hiperizgradnju premalih stanova koji ne zadovoljavaju minimalno propisane kvadrature prostorija stambenog prostora, gde nisu obezbeđene zelene površine, igrališta za decu i dovoljan broj parking mesta.
Izražena investitorska urbanizacija većih gradova bez promišljenog urbanog planiranja i prilagođavanja grada povećanom broju stanovnika, u nekoliko poslednjih decenija dovela je do preopterećenosti saobraćaja, nedovoljnih zelenih površina po stanovniku što je narušilo mikroklimu, povećalo zagađenje u gradu, zatim i zagađenje od buke. Danas, nakon višegodišnjeg stresa života u takvom prostoru, ljudi traže izlaz kupujući placeve u manjim mestima.
Cene placeva u mestima oko Novog Sada npr. su drastično poskupele i prodaju se skoro momentalno kada se oglase.
foto: Predrag Rađen
Nakon zatvaranja i karantina, takođe su mnogi uvideli da im par trenutaka koje mogu provesti napolju, u svom lepo uređenom dvorištu gde mogu da izaberu sa kim žele da provedu vreme i da se sretnu – ili možda ne sretnu – daje tu malu slobodu i nezavisnost koja im nedostaje.
Mala mesta koja su pre nekoliko decenija, imala svoj značaj u državi i imala svoju ekonomsku ulogu, vremenom su je bila izgubila sa propadanjem industrijske proizvodnje, a stanovništvo se raseljavalo u najveće gradove tražeći ekonomski spas. Preopterećenost gradova je konačno dovela do obrta ovog trenda.
Ono što bi država mogla da uradi kako bi ovakav spontani povratak u mala mesta podržala, je svakako bolja saobraćajna povezanost manjih mesta sa velikim centrima. Loše saobraćajnice kao i nepostojanje pogodnog i komfornog međugradskog prevoza su sprečavale veći broj ljudi u povratku prigradskom naselju. Ukoliko je jedini način vožnja sopstvenog automobila od grada do mesta stanovanja, to je potencijalno i veliki problem za dalje zagađenje životne sredine. Ukoliko bi se ovakvi koraci preduzeli od strane države u planiranju, moguće je spasiti po neki neizgrađen prostor grada i pretvoriti ga u slobodne zelene površine, a deo stanovništva naseliti planski u manja prigradska mesta sa dobrom saobraćajnom vezom.
Uz sve ovo mnogi i dalje imaju mogućnost da rade za velike kompanije, a da nisu neprestano deo buke i trke u centru grada i da nekoliko dana nedeljno ili čak i svo vreme rade od svoje kuće u mirnom i prijatnom prostoru… Najave koje nude velike IT kompanije u smislu daljeg povezivanja ljudi u virtuelnom svetu, kao što je Facebook-ova Meta, verovatno će ovaj trend bega iz centra grada samo još više pojačati.
Autor teksta: Sonja Krastavčević, dipl.inž.arh. EN EF Studio