„Smor su ti papiri. Ništa mi nije jasno. Zašto nas gnjave sa tim. Kako sad to? To nije moguće!“ To su uglavnom rečenice mladih kolega, nekada i onih starijih, kada se susretnu sa propisima i pravilima koja moraju da ispoštuju kako bi isprojektovali svoj objekat.
Averzija prema zakonodavnom delu projektovanja je sa novim generacijama sve veća što doprinosi da se suštinski gubi smisao samog poziva. Zaboravlja se da je suština projektovanja uređena i prilagođena sredina za stanovanje i boravljenje svih građana i ostalih živih bića, da projektovanje nije samo estetska kategorija i jednoznačna disciplina koja se oslanja samo na arhitektu. Zakonske procedure i propisi su proizašle, ili bi bar tako trebalo da bude, iz potrebe da se građena sredina prilagodi potrebama stanovnika i samim tim su neizostavni deo projektovanja.
Postavlja se pitanje da li je negativan stav većine prema papirologiji (misli se na zakone i propise) i proceduri dobijanja dozvole moguće promeniti i da li je to uopšte potrebno.
Prvo da vidimo koji su uzroci takvom stavu. Na osnovu svoje prakse izdvojila bih tri ključna uzroka:
- zakonski dokumenti sami po sebi i njihovo sprovođenje
- nedovoljno obrađena tema na studijama
- nepotpuna stručna praksa
ZAKONSKI DOKUMENTI
Velikim delom zakonski dokumenti, počevši od Zakona o planiranju i izgradnji, preko propisa, akata i na kraju važećih planova, nisu do kraja usklađeni, niti su potpuni, niti precizno jasni, te predstavljaju pogodan teren da se favorizuje nelojalna konkurencija. A nelojalna konkurencija je automatski motiv da se prema nečemu stekne averzija.
Netransparentnost planova (imate tekst plana u službenom glasniku, a crteži ili nisu tu ili su u vidu sličice na kojoj se tek nešto može pročitati), tumačenja zakona (u nekim opštinama se primenjuju jedna, a u drugim druga pravila), kao i razne nejasne i različite procedure dovode do iscrpljenosti arhitekata koji rešavaju problem na nivou zagonetke, a da ne govorimo o čestim dopunama dokumentacije i vraćanju predmeta od nadležnog organa. Ta iscrpljenost opet stvara negativan stav prema procesu dobijanja dozvole i samom zakonodavstvu.
STUDIJE
Arhitekta završi fakultet a da nije upoznat kako izgleda proces dobijanja dozvole, a neretko ne zna i da uopšte mora da se pridržava određenih pravila. Urbanizam, pored projektovanja, zauzima najveći deo studija. Spoj urbanizma i projektovanja jesu urbanistički parametri. Taj spoj nije potenciran niti eksplicitno objašnjen na studijama arhitekture. Tako studenti izađu sa faksa puni velikih ideja, ali nedovoljno bogati znanjem kako da spoje lepo i društveno korisno i kako da čitaju planove. Ovde ne pričamo o tome da na faksu treba obučavati za dobijanje licence već o tome da je poznavanje propisa i samih procedura veoma bitna stvar koja je neophodna da se obuhvati na fakultetu. I to da se zaista propisi i procedura razrade u okviru nekog predmeta na način da ceo taj proces, ako ne zavole, onda bar da im proces bude izazov koji rešavaju, a ne problem koji će neko drugi rešiti.
PRAKSA
Postoji jaz između fakulteta i kasnije prakse koja stvara frustraciju i samim početnicima i onima koji te početnike obučavaju. Taj jaz se najčešće premošćava stručnom praksom koja traje 3 godine nakon završenog fakulteta i koja je obavezna za stručni ispit. Problem nastaje kada je stručna praksa orijentisana samo na iscrtavanje, a ne i na proučavanju propisa i pravila i na praktičan proces dobijanja dozvole. To znači da mladi arhitekta završi praksu, a nije se upoznao sa informacijom o lokaciji, sa lokacijskim uslovima, građevinskom dozvolom, upotrebnom dozvolom… Tako arhitekta ne nauči niti na faksu, niti tokom stručne prakse kako da vodi i završi jedan objekat „A” kategorije. Dešavaju se i ekstremne situacije kada i posle završene stručne prakse mlade arhitekte ne znaju ni da kategorije postoje.
U procesu projektovanja postoje delovi, segmenti, u kojima vam nije potrebno poznavanje propisa i dodir sa papirologijom, ili je to samo pogrešno mišljenje. Recimo da samo kotirate, i tada je potrebno da znate gde da stavite kotu i sa kojom preciznošću. Ako je prema uslovima minimalno rastojanje od granice parcele 4,00 m, a vi na situaciji iskotirate 3,99 m imaćete problem prilikom dobijanja dozvole.
Kod prakse veoma je bitno i ko vam je mentor, da li taj mentor ima strpljenja i veštinu da vam svoje znanje prenese, da li ima dovoljno raspoloživog vremena i koliko je motivisan da vas uputi u celokupan proces. Svi znamo da su takvi mentori retkost i da najčešće stručna praksa ostane uskraćena za zakonski deo oko procesa dobijanja dozvole.
POSLEDICE
Direktna posledica jeste da se mlade arhitekte više odlučuju da im prvi posao bude projekat enterijera, a desi se i da se nikada ne upuste u projektovanje objekata zbog procedure koju ne poznaju. Kažu: „Samo onaj ko nije krenuo, nije završio”. I to je tačno. Arhitekte treba da, bez obzira da li znaju ili ne zakonsku proceduru, ulete u svoj prvi projekat i da istražuju na sve moguće načine kako bi ga završili i dobili svoju prvu građevinsku dozvolu. Indirektna posledica jeste da se mali broj arhitekata bavi ovom temom i samim tim drži monopol nad informacijama čime se stvara nelojalna konkurencija.
ZAKLJUČAK
Tema zahteva da joj se posveti pažnja od strane stručne zajednice, prvenstveno da se na fakultetima procedura i zakonodavstvo približi studentima i da se sistemski radi na tome. Masovnost bavljenja ovom temom smanjiće malverzacije u ovoj oblasti, masovna edukacija jeste jedan od alata protiv korupcije. Potrebno je da se ostvari diskusija na ovu temu na više strana i od relevantnih institucija kako bi pomogli mladim kolegama da se bave procesom dobijanja dozvole i zakonskim dokumentima kako bi bili zainteresovani da učestvuju u njihovom unapređenju.
arh. Aleksandra Koneski Mladenović
Autor teksta: arh. Aleksandra Koneski Mladenović