Arhitektura kao balans između želje klijenta i sopstvene emocije, tehničkih detalja i pravila struke

ARHITEKTE JEDNOG GRADA
Za časopis “GRENEF – Građevinarstvo & Energetska Efikasnost” govori Natalija Jovanović dipl.inž.arh.

Arhitektica Natalija Jovanović dipl.inž.arh.

Kada kažemo Šabac prva pomisao većine ljudi je Vašar ili festival satire Čivijada koji je takođe jedna od glavnih karakteristika ovog grada. Inače, Šabac je jedan od većih gradova Srbije, a nalazi se u severozapadnom delu Srbije, na tromeđi Mačve, Pocerine i Posavine, na desnoj obali reke Save. Grad Šabac obuhvata teritoriju od 795 km², 49 katastarskih opština i 52 naselja sa ukupno 122.893 stanovnika. On je, posle Beograda, najseverniji grad središnjeg dela Srbije i kao takav, prema rečima žitelja ovog grada, jedan miran, pitom grad. Verovatno zbog ovih osobina njegovi stanovnici ne odlaze tako lako iz njega. Štaviše, oni koji zbog studija ili uopšte nastavka školovanja odlaze u prestonicu, vrate se da daju svoj doprinos svom rodnom gradu ovim novostečenim znanjem. Ovakvu priču upravo ima i naša sledeća sagovornica u rubrici ARHITEKTE JEDNOG GRADA, Natalija Jovanović, dipl.inž.arh.

Natalija je diplomirala na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Nakon završenih studija, 5 godina je provela radeći u Beogradu, a onda je odlučila da se vrati u svoj rodni grad – Šabac. 2015. godine osniva projektni studio Arhiline u kome uspešno posluje već 4 godine. Studio se bavi izradom projekata enterijera, projekata za građevinske dozvole stambenih i poslovnih objekata, kao i izradom urbanističke dokumentacije. Karijeru je započela u Beogradu u studiju za projektovanje enterijera, tako da su enterijeri ostali i do dan danas njena najveća ljubav ili kako ona kaže – izazov. Zašto izazov?

Ljudi su različiti, posebni, poverlijivi ili nepoverljivi, a onda u skladu sa tim i njihove želje po pitanju prostora u kome provode vreme bilo da je u pitanju životni ili poslovni ambijent. Treba postići balans između želje klijenta i sopstvene emocije po pitanju prostora, tehničkih detalja i pravila struke. Naravno, jako joj je bitno da klijent bude zadovoljan konačnim proizvodom, ali isto tako je bitno da i ona bude zadovoljna svojim radom. Sam početak saradnje uglavnom bude mali izazov za obe strane, ali kada se uhvati zajednička nit onda nastaju magični ambijenti za uživanje svih čula. Svaki projekat je različit, često pomisli kako ne može smisliti ništa novo, ali iznova je ljudi inspirišu i često nastaje prostor koji nije ni sanjala da može osmisliti. Prati svoje projekte do same realizacije. Jako joj je bitan tim ljudi sa kojima sarađuje, jer sve može da se nacrta, ali kada se, zaista, izvede onda je to pravi uspeh. U realizaciji njenih projekata stoji tim stručnjaka iz različitih oblasti koji su uz nju dugi niz godina.

Kao majka dosta vremena provodi sa svojim sinom, tako da su joj deca i prostor u kome borave velika inspiracija. Veliki prostor u njenom radu zauzima projektovanje enterijera dečjih prostora. Posvećena je projektovanju svakog detalja nameštaja i svaki komad je jedinstven. Planira i da započne proizvodnju kvalitetnog dečjeg nameštaja, za koji misli da je jako slabo zastupljen na domaćem tržištu. Od niza projekata koje trenuto radi, izdvojila bi projekat otvorene dečje igraonice sa velikom baštom punom zelenila i različitih radionica za decu – koncept koji se prvi put pojavljuje u njenom rodnom gradu, gde će najmlađi dobiti prostor za razvijanje kreativnih sposobnosti. Ovaj projekat predstavlja spoj arhitekture, enterijera i spoljašnjeg uređenja sa projektom ozelenjavanja. Kao i svemu i ovom poslu pristupa sa velikim uzbuđenjem i kako kaže, projekat je trenutno u fazi sna. Kada se probudi pretočiće ga u crteže.

Dom vojske u Šapcu, foto: Ema Bednarž

NATALIJA, NAJPRE NAM PREDSTAVITE SVOJ GRAD KROZ JEDNU MONUMENTALNU GRAĐEVINU, ODNOSNO, KOJU GRAĐEVINU RADO POKAZUJETE SVOJIM PRIJATELJIMA ILI KOLEGAMA KADA VAM DOĐU U POSETU?

Tu nemam dilemu, definitivno delo moderne arhitekture, zamišljeno kao kulturni centar izgrađen 1962. godine-Dom vojske. Objekat koji zauzima centralnu poziciju u gradu na ukrštanju dveju ulica: Kralja Aleksandra i Cara Dušana. Delo moderne arhitekture, profesora Vladimira Bjelikova najreperezantitivnija kulturna ustanova tog doba u gradu – daleko ispred svog vremena u pogledu arhitekture i kulturnog sadržaja. Danas, degradiran i zapostavljen, sa svojom ortogonalnom fasadnom šemom, kamenom, ravnim linijama, pravougaonim stubovima u prizemlju – oduvek mi je nekako Korbizijeovski izgledao – bolje izgleda od većine novih objekata u okolini nastalih proteklih godina – tržnih centara koji su oličenje neukusa i loše arhitekture. Zapušten i ruiniran bio je u planu za rušenje. Na njegovom mestu trebao je biti izgrađen novi poslovno stambeni kompleks privatnog investitora. Sa strane struke i građanke koja živi u ovom gradu i dalje ne mogu da poverujem da je to nekom bila opcija za objekat sa ogromnim potencijalom kako danas tako i pre skoro 6 decenija (objekat je posedovao kuglanu, bioskop, streljanu, letnju pozornicu, amfitatar) nešto što ovaj grad i dalje nema. Zahvaljujući kolegama koji su složno nastupili objekat je stavljen pod zaštitu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. Planirana je njegova rekonstrukcija i aktiviranje nekadašnjih sadržaja i na tome se intenzivno radi ovih dana.

KAKO BISTE OPISALI GRAD ŠABAC IZ UGLA POSLA KOJIM SE BAVITE, DA LI SE ŠABAC GRADI I PRIMEĆUJE LI TE RAST U GRAĐEVINSKOM SEKTORU KOJI SE POMINJE U ZVANIČNIM PODACIMA MINISTARSTVA GRAĐEVINARSTVA, SAOBRAĆAJA I INFRASTRUKTURE?

Šabac je pretrpeo dosta loših stvari u arhitekturi i kvalitetu gradnje od 90-ih pa do pre par godina. Na centralnim mestima u gradu izgrađeni su objekti lošeg kvaliteta i prolazne arhitekture koja je vladala gradom proteklih decenija. Stambena gradnja takođe – objekti rađeni da smeste što više jedinica sa lošim rešenjima krovova, fasada, boja i to sve u samom gradskom jezgru. Poslednjih par godina situacija se dosta promenila. Sve je više arhitektonski primerenih stambenih zgrada, dosta modernih kuća i poslovnih objekata. Mislim da je došlo i do smene generacija, pa se stoga i menja izgled grada. U Šapcu ima dosta mladih kolega moje generacije i mlađih koji, zaista, imaju dosta talenta i volje da promene svoj grad, tako da mislim da ga ipak čeka svetla budućnost u pogledu građevinarstva.

Arhitektica Natalija Jovanović, porodična kuća u Šapcu / foto: Dom vojske u Šapcu, foto: Ema Bednarž

PO VAŠEM MIŠLJENU, DOKLE SMO STIGLI U SRBIJI ŠTO SE TIČE ZNANJA I PRIMENE MATERIJALA KOJI DOPRINOSE ENERGETSKOJ EFIKASNOSTI? KAKVA SU VAŠA ISKUSTVA KADA JE ŠABAC U PITANJU?

Mislim da se dosta toga promenilo u svesti ljudi što se tiče energetske efikasnosti. Sada je za svaki objekat neophodna izrada elaborata energetske efikasnosti i kada to pomenete investitorima, svi bi da svojim objektima obezbede što viši energetski razred. Kada dođe do izvođenja tu je situacija drugačija. Tada do izražaja dođe ekonomičnost i uglavnom bude izabrana finansijski povoljnija, a energetski lošija opcija. Malo je ljudi, koji zaista urade sve prema projektu i proračunu. Grad je u poslednje vreme dosta učinio po pitanju energetske efikasnosti starih stambenih zgrada. Uz finansijsku podršku grada dosta objekata je dobilo nove fasade.

Arhitektica Natalija Jovanović, porodična kuća u Šapcu / foto: Dom vojske u Šapcu, foto: Ema Bednarž

MEĐU LJUDIMA KOJI KUPUJU STANOVE U SRBIJI, PRIMETAN JE ASPEKT BOLJEG KVALITETA FASADA, STOLARIJE I UOPŠTE MATERIJALA KOJI SE KORISTI U IZGRADNJI. DA LI STE VI OVO PRIMETILI, ODNOSNO DA LI LJUDI DANAS TRAŽE “BOLJE I VIŠE” ZA SVOJ NOVAC U ODNOSU NA NEKI PERIOD OD PRE 10 GODINA?

U Šapcu je velika potražnja za stanovima. Kupcima se nude 2 opcije – stari stambeni kompleksi izgrađeni 70-ih godina koji imaju igrališta za decu, uređene zelene povšine, dobru orjentaciju stanova, prirodnu ventilaciju, ali bez garaža i izolacije fasada. Dosta njih je proteklih godina izolovano u programu poboljšanja energetske efikasnosti koje grad organizuje. Nasuprot tome postoje nove stambene zgrade sa malo zelenila, gde je jedna zgrada u senci druge, loših fasadnih rešenja, bez prirodne ventilacije, ali su ove zgrade izolovane i imaju garaže i parking mesta što u današnje vreme daje veliku prednost. Šabac je mala sredina u kojoj postoji par većih firmi koje grade bolje i kvalilitenije, dok su ostali na nivou od pre 10 godina. U velikim sredinama je kvalitet gradnje na višem nivou.

KOJI PROJEKAT SMATRATE SVOJIM POTPISOM, ODNOSNO SMATRATE DA OSLIKAVA NEKI VAŠ STIL?

Volim timski rad i saradnju sa kolegama, valjda se na to naviknemo tokom studija i to nas prati ceo život. Moj studio se bavi različitim poslovima od projektovanja enterijera i nameštaja do izrade urbanističke dokumentacije. Ne bih mogla izdvojiti jedan konkretan projekat, jer kako vreme prolazi tako se i ja menjam, usavršavam, tako da je svaki novi projekat izazov, drugačiji u odnosu na prethodni. Izdvojila bih projekat koji sam radila sa kolegama Boškom Uroševićem i Radom Isailovićem – Poslovni objekat u Zemunu – rekonstrukcija i dogradnja postojeće zgrade – kombinacija kamena i velikih staklenih površina, objekat smešten u prelepoj zelenoj oazi. Još jedan od jako dragih mi projekata je Prihvatilište za stara lica i beskućnike koji mi je ostao u lepom sećanju zbog dobre saradnje sa upravnikom prihvatilšta i upoznavanjem njegovih štićenika i njihovih potreba. Svaki sledeći projekat donosi mi novi izazov – dam sve od sebe da u potpunosti upoznam svoje investitore iIi što bolje razumem njihove želje. Enterijeri, kao i projektovanje nameštaja su moja velika ljubav. Svaki komad nameštaja doživljavam kao objekat i rešavam ga do detalja. Jako volim projektovanje prostora za boravak dece, kao majci, to mi je posebno interesantno. Planiram da započnem i izradu nameštaja za decu, jer smatram da je ponuda na našem tržištu jako oskudna.

Arhitektica Natalija Jovanović, porodična kuća u Šapcu / foto: Dom vojske u Šapcu, foto: Ema Bednarž

Arhitektica Natalija Jovanović, porodična kuća u Šapcu / foto: Dom vojske u Šapcu, foto: Ema Bednarž

U KOJOJ MERI ARHITEKTA DANAS IMA PROSTORA DA SE IZRAZI KROZ MATERIJALE SA KOJIMA RADI, S OBZIROM NA NISKU PLATEŽNU MOĆ U NAŠOJ ZEMLJI?

U pogledu projektovanja porodičnih kuća i enterijera ima dosta mogućnosti. Klijenti koji dolaze sa željom da im se uredi dom ili isprojektuje lepa moderna kuća mogu sebi da priušte dosta toga. Fasade se rade u kombinaciji kamena i fundermaksa, u enterijerima se koriste kerok ili veštački granit, rasveta koja se bira je takođe kvalitetna. U visokogradnji je situacija drugačija, tu se uvek ide na proverenu i ekonomičniju kombinaciju materijala.

KAKO OCENJUJETE SAVREMENU ARHITEKTONSKU PRODUKCIJU U SRBIJI, POSEBNO SA ASPEKTA NJENE ENERGETSKE EFIKASNOSTI? KOLIKO JE TO KOD NAS ZAŽIVELO I DA LI VI PRIMEĆUJETE KOD SVOJIH KLIJENATA ZNANJE KOJE RANIJE NISU IMALI?

Ljudi su se dosta informisali po pitanju energetske efikasnosti i primene savremenih materijala. Milsim da danas većina investitora u toku gradnje ispoštuje osnovne zahteve po pitanju energetske efikasnosti, ali mislim da može još mnogo bolje.

KOLIKO JE DIGITALIZACIJA PROMENILA GRADNJU PO VAŠEM MIŠLJENJU? KOLIKO SU LJUDI UPAZNATI SA PREDNOSTIMA “PAMETNE KUĆE” I TRAŽE LI VAM INFORMACIJE U TOM SMISLU?

Naravno da traže, svoj prvi pametni stan sam radila još pre 12 godina. Tada sam se i ja još upoznavala sa mogućnostima ove napredne tehnologije, ali danas su ljudi već uveliko upoznati sa tim. Ranije se razmišljalo šta sve da se poveže na sistem pametne kuće, a danas da li nešto nismo zaboravili. Sada je to nešto što dosta ljudi sebi može da priušti, tako da se ne dovodi u pitanje.

Arhitektica Natalija Jovanović, porodična kuća u Šapcu / foto: Dom vojske u Šapcu, foto: Ema Bednarž

KAKO VIDITE GRAD ŠABAC U SLEDEĆIH 10 GODINA, ŠTA ĆE SE, PO VAŠEM MIŠLJENJU, PROMENITI U URBANISTIČKOM SMISLU?

Na ovo pitanje pre mogu odgovoriti time šta bih ja želela da se reši u mom gradu u narednom periodu – prvo, možda i najvažnije, da grad izađe na reku (postoji dobra ideja kolega koji rade u gradskom sektoru nadam se da će se i ostvariti) – kad pomislite na Šabac prvo pomislite na reku Savu, a tamo ništa decenijama nije menjano, takav potencijal koji se ne koristi uopšte. Sledeća stvar je saobraćaj koji je postao jako opterećujući u samom gradu. Veliki broj parking mesta – koji se pojavljuju i na mestima nekadašnjih zelenih površina – neophodno je da grad dobije podzemnu ili nadzemnu garažu na nekoj adekvatnoj lokaciji u gradu, samim tim bi se oslobodio prostor za postavljanje pravih bezbednih biciklističkih staza sa kojim se grad u ovom trenutku ne može pohvaliti, više zelenih površina, igrališta za najmlađe. Sledeća stvar bi bila formiranje matrica za izgled fasada gradskog jezgra kako bi se u budućnosti izbegle zgrade neprimerenih fasada u samom centru. Novi stambeni kompleksi bi trebali da imaju više zelenila, prostora za igru, da objekti budu propisno udaljen i da zaista građani žive u kvalitetnijim i zdravijim životnim uslovima, da se izbegne formiranje “kanjon“ ulica bez vazduha i zelenila.

Arhitektica Natalija Jovanović, poslovni objekat u Zemunu

U gradu u kome je u prošlosti bilo dosta loših urbanitičkih rešenja, nije moguće sve ispraviti odjednom. Ali mislim da bi grad, korak po korak mogao da počne i da diše i da se širi ka reci i prigradskim naseljima. Verujem de će stručna, pre svega, mlada, projektantska elita ovog grada svojom profesionalnošću, odgovornošću u budućnosti uspeti da se izbori za zdraviji, funkcionalniji i lepši grad.