Arhitekta jednog grada – Vranje: Muzika i arhitektura

ARHITEKTA JEDNOG GRADA
Za časopis “GRENEF – Građevinarstvo & Energetska Efikasnost” govori Nebojša Despotović

MUZIKA i ARHITEKTURA – Najplemenitija dostignuća civilizacije

Kada pomenemo Vranje najveći broj nas koji nismo iz tog kraja imamo par asocijacija – Bora Stanković, most ljubavi, igra, trubači…. I ovo nije slučajno. Sve ovo zaista jeste deo Vranjske kulture, tradicije i običaja. Ono što je karakteristično za Vranje je činjenica da su oni zaista najduži vremenski period bili pod Turcima i da je upravo uticaj ovog naroda nešto što je najvidljivije u svim segmentima.

Uostalom, pisac Bora Stanković, inače rodom iz ovog kraja, najbolje je rečima i oslikao i kraj i ljude i običaje. Kada se sa književnosti prebacimo na arhitekturu, nema neke velike suštinske razlike. Turske odnosno Otomanske građevine bile bi siguran odabir koji bi bio ponuđen svakom turisti koji želi da zna šta je to što Vranje čini onim što jeste. Tako Otomanski uticaj preovladava kada govorimo o Mostu ljubavi i legendi vezanoj za ovu građevinu, zatim Narodni muzej, tursko kupatilo…

Nebojša Despotović – biografija
Rođen sam u Vranju 30. aprila 1972. godine gde i završavam osnovnu školu „J.J. Zmaj“, a kasnije i Gimnaziju „Bora Stanković“. Upisujem studije arhitekture na skopskom univerzitetu u junu 1990. i nakon toga odlazim u JNA. Oktobra 1991. krenuo sam na studije. Prvu godinu sam završio u Skoplju, a onda zbog raspada SFRJ nastavljam studije na Građevinsko-Arhitektonskom fakultetu u Prištini. Nisam gubio godine na studijama i apsolvirao sam 1996. godine, a diplomirao 15. decembra 1999. godine. U međuvremenu dok je trajao apsolventski staž bavio sam se intenzivno muzikom, ali sam se i oženio svojom suprugom Sanjom 1997. i, kao i većina mojih prijatelja i sugrađana bio učesnik nemilih događaja tokom NATO agresije.
Početkom 2000. upisujem poslediplomske studije na beogradskom univerzitetu, koje sam apsolvirao 2001. godine, ali ih nisam okončao. Nakon diplomiranja radio sam prvo kao pripravnik u arhitektonskom birou ARH&, a nakon toga za nevladine organizacije Medicins Sans Frontieres i Belgian Red Cross. Od oktobra 2003. godine sa prijateljima Dimitrije Mladenović d.i.g. i Zoran Stojević d.i.a., osnivamo sopstveni projektni biro GRAD u kome još uvek radimo sva trojica. Otac sam dvoje dece, Predraga (22. avgust 2000.) i Eve (21. mart 2004.).

S OBZIROM DA JE VRANJE SPECIFIČNO, VOLELI BISMO DA NAJPRE PREDSTAVITE SVOJ GRAD KROZ JEDNU MONUMENTALNU GRAĐEVINU.
DAKLE, KADA VAM DOLAZE PRIJATELJI I KOLEGE IZ NEKE DRUGE ZEMLJE I OČEKUJU OD VAS DA IM PREDSTAVITE VRANJE KROZ PRIZMU ISTORIJE, GDE IH ODVEDETE I O KOJOJ GRAĐEVINI IM PRIČATE?

Vranje jeste specifično, nažalost dosta toga smo već uspeli da bespovratno upropastimo u poslednjih 7 ili 8 decenija, tako da se taj specifičan duh polako, ali sigurno gubio vremenom. Na sreću postoji objekat koji je specifičan i za Vranje kao grad, a može se reći i za srpsko graditeljstvo. To je zgrada Načelstva, koja je sagrađena početkom XX veka. Jedna je od retkih objekata kod nas zidana u srpsko-vizantiskom stilu, a da nije sakralna građevina, odnosno crkva ili neka njena priprata ili objekat u sastavu takvog kompleksa. To je definitivno po meni najlepša građevina koja je sagrađena u Vranju i trebalo bi da budemo ponosni na nju.

DA LI VI LIČNO PRIMEĆUJETE NAPREDAK U GRAĐEVINSKOM SEKTORU I U KOM SMISLU JE BOLJITAK VIDLJIV?

Ovde na jugu se ne oseća toliko napredak u građevinarstvu. Ono što osećam najviše je da je ekonomski faktor daleko bitniji od svega ostalog bez obzira o kojoj kategoriji objekta se radilo, pa bili to i javni objekti ili objekti od značaja, ne samo individualni stambeni objekti ili tome slično.

ŠTA ZAMERATE INVESTITORIMA U VAŠEM GRADU? ILI MISLITE DA ZASLUŽUJU POHVALE?

Ovo može da bude nastavak prethodnog pitanja… U principu sve je individualno od investitora do investitora i nema nekih strogih i nepisanih pravila, ono što jeste trenutno primetno je da je cena, itekako, najbitniji faktor. Jedinu stvar koju bih možda napomenuo vezano za ovo pitanje je da bi investitori ne samo u mom gradu, već bilo gde kod nas u Srbiji trebalo da imaju više i poverenja i poštovanja u svog projektanta u odnosu na svog izvođaca dok se objekat gradi.

„U SRBIJI SE GRADI“ – DA LI SE OVA TVRDNJA ODNOSI I NA VRANJE?

Može se reći da se odnosi i na Vranje, ima aktivnih gradililšta, međutim, to je toliko malo, da ne kažem stidljivo u poređenju sa ostatkom Srbije…

DA LI BISTE MOGLI DA NAM KAŽETE NEŠTO VIŠE O PROJEKTU KOJI NAJBOLJE PREDSTAVLJA VAŠ ARHITEKTONSKI KREDO?

Ne znam šta bih posebno izdvojio jer ponosan sam na sve što smo uradili, moji prijatelji Zoran Stojević i Dimitrije Mladenović zajedno sa mnom, kao autorski tim pod imenom „Grad“ od 2003. godine do danas. Tokom tog perioda od realizovanih značajnijhih projekata naveo bih fabrike SANCH, GEOX, Top Sofa, zatim rekonstrukciju Pozorišta „Bora Stanković“, kao i rekonstrukciju centralne pešačke zone, a od nerealizovanih projekata fabriku Zamber i kom- pletnu rekonstrukciju OŠ „Dositej Obradović“.

VI STE ARHITEKTA-MUZIČAR I OVO JE ZAISTA ZANIMLJIV SPOJ. KOLIKO IMA ARHITEKTURE U VAŠOJ MUZICI, A KOLIKO MUZIKE U VAŠOJ ARHITEKTURI?

Ovo je pitanje koje mi ljudi kad saznaju za ovaj spoj često postavljaju.

Ono što je zajedničko u muzici i arhitekturi, takođe je zajedničko i u svim ostalim disciplinama u kojima je prisutno bilo koje stvaralaštvo, odnosno kreacija bez obzira kakav je način i stil izražavanja. Za razliku od nekih drugih disciplina, muzika i arhitektura, ma koliko apstraktno delovalo, su veoma usko povezane, u neku ruku rekao bih čak i paralelne. Za mene arhitektura je okamenjena muzika. Svi elementi koji su prisutni u muzici prisutni su i u arhitekturi – forma, kompozicija, ritmika, harmonija, pa ako hoćemo i melodija, akcenat, dinamika, itd… Takođe bih naglasio i uticaj na čoveka koji imaju i muzika i arhitektura, koje zajedno mogu da se svrstaju slobodno u najplemenitija dostignuća ljudske civilizacije. Spomenuo bih i ono što i muzika i arhitektura nose sa sobom, odnosno u sebi pored svega ostalog, a to je jedan jasan i definisan identitet podneblja na kojem su nastajale, pa se zato i po muzici, a i po arhitekturi prepoznaju i pamte određeni narodi, regioni ili podneblja koji imaju jako izražen i poseban identitet i oblikovno arhitektonski, kao i muzički.

DA LI JE LJUDIMA U VAŠEM KRAJU CENA GLAVNA VODILJA KADA BIRAJU MATERIJALE ZA OBJEKTE ILI PRIMEĆUJETE DA SE SVE VIŠE TRAŽI KVALITET?

Nažalost još uvek je cena ta koja je najbitnija i koja jeste glavna vodilja u odabiru ne samo materijala koji će biti primenjeni u objektu, već i kod odabira samog projektanta, kao i izvođača radova kasnije. Naravno da postoje slučajevi kad cena nije primarna i kad investitor i želi i može da ispoštuje objekat po svim pitanjima, pa i po pitanju kvaliteta ugrađenih materijala.

KOLIKO LJUDI ZA KOJE GRADITE ZNAJU O ENERGETSKOJ EFIKASNOSTI I U KOJOJ MERI SU SPREMNI DA DANAS ULOŽE VIŠE DA BI IM SE SUTRA VIŠESTRUKO VRATILO?

Sve je veća svest klijenata o energetskoj efikasnosti i investitori znaju da to nije bacanje novca u dugoročnoj perspektivi. Pitanje je samo koliko je svaki investitor finansijski sposoban da ispoštuje potrebe energetske efikasnosti objekta u trenutku gradnje, ili se to ostavlja za kasnije kao naredna faza…

KOLIKO ARHITEKTA DANAS IMA UTICAJ NA SVEUKUPNU SLIKU GRADITELJSTVA U SRBIJI? DA LI JE INVESTITOR U TOM SMISLU STAVIO ARHITEKTU „U DRUGI PLAN“

Ne samo danas, već od kako je veka i sveta ipak je investitor taj koji finansira objekat, a ne arhitekta, osim ako ne projektuje i gradi za sebe objekat. Sada u ovom našem savremenom dobu, gde je sve više prisutno ubrzanje više se oseća i taj ekonomski momenat. Nažalost to dovodi do toga da imamo sve više primera, da citiram starijeg i cenjenog kolegu i sugrađanina g-din-a Miću Stojanovića, “investitorske arhitekture” kako je on definisao taj pojam, a ja se kompletno slažem i koristim istu formulaciju.

BEZ OBZIRA NA EKONOMSKU SITUACIJU U ZEMLJI, VI STE OSTALI DA RADITE U SVOM GRADU. ŠTA BISTE REKLI NEKOM MLADOM ARHITEKTI KOJI TEK TREBA DA POČNE, ZAŠTO DA OSTANE OVDE?

Ovo je tako individualna odluka i kad je tako ja ne volim da dajem savete drugima, u redu je popričati i razmeniti mišljenja, ali ne i davati savete. Ako bih baš morao da dam savet, ne bih savetovao mlađe kolege da ostaju ovde, jer se bojim da će kako vreme odmiče, a s obzirom i na globalne, kao i na ove naše regionalne i lokalne tendencije, biti sve manje posla za arhitekte kod nas u Vranju i okruženju, uopšte vezano za građevinarstvo u ovom kreativno-projektantskom delu, već da će projekti dolaziti u paketu zajedno sa investicijama ili investitorima.