Arhitekta jednog grada – Leskovac: Edukacija je proces koji ne može da se desi preko noći

Studio VLDMR Design osnovan je 2012. godine u Beogradu, od strane Vladimira i Dine Golubović. Rad u studiju zasniva se na prožimanju arhitektonskih i srodnih nauka: urbanizma, arhitekture, dizajna i tehnologija, u cilju celishodnijeg pristupa radu i rešavanju problema.

Za njih arhitektura predstavlja proces uređenja i dizajniranja prostora kroz projektovanje scenarija života u njemu. Samim tim dizajniranje enterijera predstavlja arhitektonski zadatak koji je lični i uvek u korelaciji sa korisnikom prostora. Vođeni idejom da komforni životni prostor treba da oslikava karakter korisnika prostora, sa posebnom pažnjom usmerenom ka detalju, smislu i suštini, studio VLDMRdesign nudi snagu i kreativnu energiju pri projektovanju i dizajniranju doma, poslovnog prostora ili već neke druge tipologije objekta. Prošetali smo kroz Leskovac u ovom broju časopisa u okviru rubrike Arhitekta jednog grada i razgovarali sa dvojcem ispred VLDMRdesign Studija.

#intervju

Za časopis „grenef – građevinarstvo & energetska efikasnost” govori Vladimir Golubović, M.inž.arh. VLDMRdesign Studio

Dina Golubović_ master inženjer arhitekture biografija: Dina Golubović_ master inženjer arhitekture Rođena 15.2.1991. godine u Leskovcu. Diplomirala je 2013. godine osnovne akademske studije arhitekture na Arhitektonskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Master akademske studije arhitekture završila je 2015. godine na Arhitektonskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, čime je stekla zvanje master inženjera arhitekture. Samostalni rad počinje nakon završetka studija. Paralelno radi u građevinskoj firmi „IMG Tim“, Leskovac, od 2017 do 2019. godine, gde je usavršila znanja o menadžmentu i organizaciji, kao i procesu izgradnje i izvođačkoj praksi.

Vladimir Golubović_master inženjer arhitekture biografija: Vladimir Golubović_master inženjer arhitekture Rođen 18.1.1988. godine u Beogradu. Osnovne akademske studije arhitekture završio 2010. godine na Arhitektonskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Zvanje master inženjera arhitekture stekao je nakon završetka master akademskih studija arhitekture, na Arhitektonskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Tokom studija pokazuje zainteresovanost i želju za istraživanjem i usavršavanjem učestvujući u nastavi kao demonstrator i saradnik na više kurseva u sklopu osnovnih i master studija na Arhitektonskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade sa kolegama na konkursu za idejno rešenje prostorne kompozicije na temu „ZID”, Novi Sad, 2009. godine. Profesionalnu karijeru počinje 2012. godine kao saradnik u ateljeu „Kaštelan” i grafički dizajner i spoljni saradnik u marketinškoj agenciji „Omnia Advertising“; spoljni saradnik arhitektonske vizuelizacije za potrebe klijenata a kasnije i kao arhitekta u salonu keramike i sanitarija „AkvaButitk” u Beogradu. Paralelno pokreće samostalnu praksu 2012. godine.

Predstavite nam Leskovac, kroz jednu ili više građevina, tj. gde vodite prijatelje kada dođu prvi put u vaš grad?

Etimologija imena grada Leskovca je verovatno svima poznata i vodi poreklo od legende da je na mestu isušenog jezera podno brda u blizini sadašnjeg grada iznikla biljka leska (lešnik). Međutim kroz istoriju, pominju se nazivi kao što su Hisar (rimsko utvrđenje na istoimenom brdu) kao i naziv Glubočica (Dubočica) – naselje koju vizantijski car Manojlo poklanja Stefanu Nemanji u XII veku. Zanimljivost je da tek 2007. godine dobija status grada i ako je dugi niz godina administrativni centar iste teritorijalne jedinice i Jablaničkog upravnog okruga.

Sigurno će vam sve ove informacije bolje preneti svaki istoričar, međutim, ono što je nama posebno važno sa stanovišta struke i na šta smo posebno ponosni je to da Leskovac ima spomen-park „Revolucije“, lociran na istočnoj padini brda Hisar, čija je izgradnja završena 1971. godine a čiji je autor arhitekta Bogdan Bogdanović. Sam kompleks spomen-prostora počinje drvenim ulazom koji je izrezbaren po uzoru na lokalnu tradicionalnu arhitekturu dok se ceremonijalnim putem dužine od 450 metara prolazi niz kenotafa i stiže do simbolične konične skulpture koja se uzdiže nad amfiteatrom, lokalno nazvanom „Boginjom pobede“, dok je sam Bogdan Bogdanović dao nadimak spomeniku „Šumska boginja“.

Nakon obilaska ovog kompleksa posvećenog palim borcima, razgledanje nastavljamo centralnom gradskom ulicom – Bulevarom Oslobođenja. Pored zgrade Leskovačkog kulturnog centra, objekta starog hotela „Dubočica“ koji uživa zaštitu spomenika kulture, svakako pažnju skrećemo i na Šop Đokićevu kuću, čija istorija doseže 140 godina unazad i jedan je od autentičnih objekata balkanske građanske arhitekture, koji je sad dom Turističke organizacije grada Leskovca.

Naravno, savremeno rekonstruisani glavni gradski trg je neizostavno mesto kraćeg predaha pogotovo u letnjim mesecima. Ukoliko vremenske prilike budu blage i dozvole malo duži boravak u prirodi, upućujemo se i do 17 kilometara udaljenog zdanja jedne od prvih hidroelektrana (preciznije druge) u Srbiji u mestu Vučje na reci Vučjanka, koja je i dan danas u funkciji. Otvaranje je bilo davne 1903. godine 11. decembra, dok taj datum nije slučajno odabran već aludira na davnu 1877. godinu i datum oslobođenja grada od Turaka.

Kako smo već dovoljno umorili naše prijatelje „edukativnim“ sadržajem, svakako ih vodimo na neka od dobro poznatih mesta kulinarskog sveta, po čemu je Leskovac zapravo zaista i najpoznatiji široj javnosti. Na trpezi se obavezno nalaze specijaliteti od paprike, ajvar, mlečni proizvodi u raznim oblicima, dok je naravno zvezda večeri, neprikosnoveni roštilj.

Grad je počeo da se razvija nakon oslobađanja od Turaka 1877. godine, a sredinom XIX veka imao je čak 13 fabrika tekstila. Nakon toga dobija i široke ulice, prugu koja ga je povezivala sa Beogradom i Solunom. Koliko je ostalo Leskovca iz tog perioda?

Da, Mali ili Srpski Mančester, kako vam je draže. Nakon nekoliko uspešnih decenija od tog oslobođenja, Leskovac kao grad od 18.000 stanovnika ima 45 većih i manjih preduzeća iz 7 industrijskih grana, 375 trgovačkih radnji, 579 registrovanih zanatlijskih firmi, 150 kafana, 2 hotela, potpunu energetsku nezavisnost, 7 novčanih zavoda (banaka), stopu zaposlenosti od nekih 28%… zaista fascinantni podaci. Očigledno je grad imao dobro strateško-geografski položaj, prirodne resurse ili veliku pomoć tj. ulaganja države. Međutim, ništa od tih nabrojanih „prednosti“ zapravo nije bila u pitanju. Ono što je velika prednost lokalnog stanovništva i što je godinama, pogotovo tada, davalo dobre rezultate je njihova preduzimljivost. Njihova sposobnost se ogledala prvo u trgovini kudeljom, zatim stečenim kapitalom kojim su otvarali fabrike i slali decu na školovanje u Englesku i Francusku, kao dovitljivim „špijuniranjem“ bugarskih fabrika i proizvodnog procesa tekstila.

Onda sledi krah, uslovno reći utopije. Nakon II svetskog rata, većina fabrika biva raseljeno, većina preduzetnika, školovanih i obrazovanih ljudi smenjeno sa bitnih pozicija. Čini se kao da se grad još uvek nije u potpunosti oporavio od tog sloma.

Nasleđe grada nedvosmisleno govori da je grad nekada bio jak ekonomski centar. Široki bulevari, dobra povezanost grada drumskim i šinskim saobraćajem u poslednjih 10 godina vraća gradu staru slavu, otvaraju se mnoge strane fabrike koje zapošljavaju veliki broj stanovnika, pa samim tim grad doživljava novi procvat. Možemo slobodno reći da se grad nalazi u trećoj renesansi novog doba.

Čiji uticaj, gledano istorijski, je najuočljiviji u Leskovcu?

Možda jedno od najkompleksnijih pitanja. Jednoglasno bismo rekli da je to uticaj svih preduzetnika iz zlatnog doba Leskovca u periodu od 1918-1940. godine.

Iz ugla struke, šta vam se u Leskovcu čini dobrim? Koliko se po Vašem mišljenju vidi napredak u građevinskom sektoru?

Leskovac proživljava po našoj proceni neku treću renesansu novog doba, kao što smo već naveli. Za svaku pohvalu su revitalizacije starih zdanja objekta sajma, zapuštenih zgrada raznih fabrika. Generalno, novi život postojećih objekata je vrlo zanimljiva tema kojoj treba posvetiti posebnu pažnju.

Što se tiče napretka u građevinskom sektoru, on se ogleda uglavnom (nedvosmisleno je dominantan industrijski sektor u odnosu na stambeni) u industrijskom sektoru. Ali to je po našem mišljenju uzročno-posledična veza. Više fabrika znači više radnih mesta i boljeg ekonomskog stanja celog društva pa samim tim se pojavljuje i potreba za novim stambenim prostorima. Tako da su neka naša očekivanja kao što se desilo i u Beogradu, da potražnja postane veća nego ponuda i da se grad u skorijoj budućnosti vrtoglavo razvije.

Kako biste uporedili arhitekturu u Leskovcu sa arhitekturom ostatka Srbije, koliko ima specifičnosti, sličnosti i razlika?

Imamo tu prednost da je Dina rođena i odrasla u Leskovcu, dok je Vladimir rođen i odrastao u Beogradu, pa možemo da na ovo pitanje odgovorimo sa dve autentične tačke gledišta. Leskovac kao i ostatak Srbije, grad gde se pojavi veći broj fabrika, proživljava svoju ekspanziju, povezuju se razuđena naselja i spaja se u jedan veliki konglomerat. Višeporodična naselja su planski nastajala i tu imamo prepoznatljivu crtu posleratnog (II Svetski rat) brutalizma. To možemo da prepoznamo u skoro svakom gradu u periodu od 1950-1980 godine prošlog veka.

Što se tiče savremene arhitekture, tu imamo dominanto u pogledu izgrađenih kvadrata industrijske i proizvodne komplekse raznih fabrika. Naše stručno mišljenje je da ti objekti, sa svojim velikim gabaritima neizostavno moraju da imaju više umetničkih kvaliteta a ne da budu jednostavno bele kocke među nama poznatije kao „feta“ (aluzija na kocku sira).

Što se tiče jednoporodične arhitekture, tu imamo nekoliko viđenijih uzora i bezbroj njihovih interpretacija. Kako nas posao vodi na razne krajeve zemlje, možemo već da izdvojimo neke lako uočljive karakteristike lokalne arhitekture svakog okruga posebno. Za Leskovac je karakterističan momenat gde fasada mora da poseduje više grupacija od po tri horizontalnih kanelura na fasadi. Jednostavno se neko toga dosetio i sad se na skoro svakoj kući to pojavljuje.

Zapravo dovitljiva upotreba osnovnih materijala u zadatim prostornim okvirima predstavlja onu pravu arhitekturu i manifestuje sposobnost autora da postigne dobre rezultate sa malo „alata“.

Koliko je prosečan leskovčanin upoznat za energetski efikasnim materijalima i da li vas pitaju za savet, tj. da li su vaši klijenti spremni da plate više, kako bi dobili kvalitetniji životni ili poslovni prostora?

Većina, realno gledano, kao i ostatak Srbije, gleda da uštedi na svakom koraku. Nema tu neke posebne filozofije, mislimo da nije pitanje samo lokalno već pitanje kolektivne svesti i stava prema energetskoj efikasnosti. Mišljenja smo da tu počinje i da se na tom istom mestu završava svaka debata o tome koliko su klijenti odnosno investitori spremni da čuju a kamoli da plate više za neki materijal.

Energetska efikasnost je realno gledano za njih deo, odnosno set normi koje moraju zakonski da se ispune kroz projekat. Mi, kao autori, moramo da preuzmemo veću odgovornost na sebe i da budemo pre svega dobri prenosioci znanja i da edukujemo naše klijente.

Ovim putem kritikujem nas kao studio, tako i sve kolege koji nemaju strpljenja da svojim klijentima predstave suštinsku važnost upotrebe dobrih materijala pri osmišljavanju a kasnije i kroz realizaciju objekata. Edukacija je proces, koji ne može da se desi preko noći, ali konstantno ponavljanje je neizbežno.

Da li investitori u vašem gradu, danas ulažu više novca u izgradnju višestambenih objekata ili se samo poštuje minimum propisan zakonom?

Ovde moramo da budemo lokal patriote i da kritikujemo većinu investitora iz cele Srbije. Kako se prevashodno bavimo projektovanjem i dizajnom enterijera, nailazimo na novogradnje koje su blago rečeno katastrofalne. Nepoštovanje bilo kakvih normi, forsiranje u što većoj površini koja može da se proda, gledanje na arhitekturu samo kroz prizmu profita. Mi kao arhitekte, u kolektivu moramo da kažemo ne svemu tome i da stanemo na put investitorskom urbanizmu koji donosi isključivo i samo štetu svima nama.

Često se dešava da stanovi novijeg datuma nemaju ni minimum propisan zakonom. Ali ko je tu zapravo kriv? Ovo su već neka filozofska pitanja, gde neće biti dovoljno ni nekoliko tomova da se o tome kvalitetno diskutuje.

Kako ocenjujete savremenu arhitektonsku produkciju u Srbiji, naročito sa aspekta energetske efikasnosti? Koliko je to kod nas zaživelo, tj. da li je „naša svest” spremna za nove materijale?

Naša svest je spremna. Zapravo, bolje rečeno nije samo spremna, već je dovedena u situaciju da je energetska efikasnost neizostavni činilac, ili još bolje rečeno imperativ svakog projekta. U poslednje vreme se pojavljuju objekti koji zavređuju pažnju i koji nedvosmisleno treba da služe kao domaći zadatak svim autorima kako posmatrati objekat kroz prizmu energetski efikasne arhitekture koja pri tome sadrži sve elemente, kako estetske tako i funkcionalne.

Radite od Leskovca do Beograda, predstavite nam vaš studio i na koji Vaš projekat ste najviše ponosni?

U poslednje vreme se šalimo da smo kancelariju zamenili automobilom (žalimo što ne postoji dovoljno razvijena infrastruktura duž auto- puta za električna vozila), a kako smo do sada veliku količinu posla završavali nas dvoje, naravno sa sporadičnim spoljnim saradnicima, preduzeli smo hrabar iskorak (za mali biro) i u realizaciji projekata imamo od nedavno pojačanja bez kojih bismo bili totalno neproduktivni.

Naš tim čini nas troje master inženjera arhitekture i jedan master inženjer unutrašnje arhitekture. Prevashodno se bavimo projektovanjem i dizajnom enterijera raznih tipologija prostora, od rezidencijalnih do poslovnih objekata. Volimo da kreiramo scenarije kako se predmetni prostor koristi i upotrebom znanja iz raznih oblasti arhitekture kreiramo funkcionalne i vizuelno dopadljive projekte.

Nismo u mogućnosti da se odlučimo za jedan projekat na koji smo posebno ponosni pa predstavljamo skromno samo dva totalno različita a opet zanimljiva prostora. Takođe, ovi projekti imaju posebnu važnost za naš studio, jer smo bili autori total dizajna. Projektovanje prostora, dizajn enterijera i kompletni vizuelni identitet firmi.

Corner Beer&Bar je savremena interpretacija starih pivnica. Dobro raspoloženje svih gostiju okupljenih oko zajedničke ljubavi prema dobrom pivu i kvalitetnim austrijskim kobasicama. Projektovan i realizovan 2018. godine, ukupne površine 100 m². Svaki ugostiteljski objekat predstavlja niz izazova koji se postavljaju pred autore, međutim kako je Vladimir između ostalog i sertifikovani bartender, sama organizaciona postavka prostora je bila umnogome olakšana.

PLAY GYM je moderni fitnes centar, koji svojim dopadljivim dizajnom nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Upotrebom monohromatskih materijala, drveta i živopisnih boja, prostor odiše jakim kontrastima i atraktivnim vizurama (sam prostor fitnes centra je pozicioniran na glavnom gradskom trgu). Ukupna površina prostora od 350 m² zadovoljava nesmetani istovremeni boravak oko 40 vežbača. Usled velike zainteresovanosti kako amaterskih tako i profesionalnih sportista, ovaj centar će uskoro biti proširen, već samo nakon nekoliko nedelja aktivnog poslovanja.

Da li je danas lakše biti arhitekta u Srbiji nego pre 30 godina, na početku raspada Jugoslavije? Da li mislite da se vraća poverenje i respekt koji su vaše kolege imale pre 50 ili 60 godina.

Upotrebom savremenih softverskih rešenja, pojednostavljenom 3D vizualizacijom i vrlo naprednim računarima, arhitektama je veoma olakšan posao u današnje vreme. Međutim, sa stanovišta same struke, pred arhitekte je postavljen veliki pritisak kako klijenata tako i same stručne javnosti. Sve što nosi savremeno društvo, ubrzan životni stil, mnoštvo i dostupnost informacija svakako u isto vreme olakšava i otežava sam kreativni proces. Kao čovečanstvo, nismo definitivno spremni na ovaj rapidni razvoj.

Što se tiče respekta koji uvažavaju arhitekte, definitivno veliko otrežnjenje smo doživeli na CERSAIE sajmu keramike u Bolonji, gde smo ponovo dobili informaciju da naše kolege u Italiji uživaju apsolutni respekt. Definitivno je naše društvo u novom preporodu i definitivno se vraća poštovanje u sve struke, tako da nam sigurno slede sve bolji dani.

Šta je po Vama najvažnije mladom arhitekti na početku karijere, ili šta biste savetovali vaše buduće kolege?

Savet koji svim našim mladim kolegama dajemo, na žalost koji ne može empirijski da se prenese, već moraju da osete na „svojoj koži“ je taj da moraju da budu preduzimljivi, jer niko ne čeka samo na njih da završe školovanje, kao i da nakon završenog fakulteta tek kreće proces neprekidne edukacije. Mlade kolege treba da razumeju da se svi ti predivni crteži i vizualizacije podrazumevaju. Izađite na tržište, ponudite klijentima rešenje, reagujte odmah, budite dostupni i postavite granice na vreme. Arhitektura je predivna ali i prezahtevna struka koja može da vas nagradi ali isto tako i obeshrabri.

Kako vam izgleda „grenef”, jedini domaći časopis koji se bavi domaćom gradnjom i arhitekturom i koliko je on važan za arhitektonsku scenu u zemlji?

Štampani oblici časopisa su u našoj generaciji „milenijalaca“ izgubili primat. Većinu edukativnih sadržaja gledamo na nekoj online platformi, gde pratimo rad kako domaćih tako i stranih kolega, pratimo novosti u oblasti materijala, tehnika ili principa projektovanja. Međutim, težinu koju nosi sa sobom publikovan projekat u štampanom izdanju, ne može da zameni apsolutno ništa.

Velika prednost „Grenefa“ je u tome što umesto nas radi kategorizaciju i odabir kvalitetnog sadržaja i štedi nam vreme, gde zapravo ciljano nailazimo na teme koje su nam bitne, umesto da odvajamo dragocene sate na razne pretrage.