Restorani, kafane, kafići, sale za proslave, barovi, klubovi, prostori za koktele i drugi ugostiteljski objekti nisu samo mesta gde se konzumira hrana i piće, već su to istovremeno i najrasprostranjeniji predstavnici jedne specifične kategorije prostora u kojima se odvija socijalno okupljanje i druženje ljudi. To podrazumeva razgovor kao najvažniji cilj dolaska na takvo mesto. Zbog toga ugostiteljski objekti svojom arhitekturom i enterijerom moraju obezbediti sve potrebne uslove da se takva aktivnost odvija neometano i sa minimumom vokalnog napora. Ponekad se u njima pojavljuje živo izvođenje ili reprodukcija muzike, pa to uvodi kao dodatni zadatak zaštitu ljudi u okruženju od prekomerne buke. Da bi se sve to postiglo, u projektovanju restorana i njima sličnih prostora neophodno je da projektanti usmere svoju pažnju, između svih drugih tema, i na dva važna aspekta akustičkog kvaliteta.
Prvi je zvučni komfor ljudi prisutnih u restoranu. Njima treba obezbediti normalne uslove za međusobnu govornu komunikaciju, što podrazumeva da mogu bez napora govoriti, a takođe bez napora razumeti šta govore drugi ljudi u neposrednoj okolini. Drugi aspekt je dobro poznat i proizilazi iz činjenice da prostor restorana pod određenim okolnostima može postati bučan, pa čak i vrlo bučan prostor od koga treba štititi okolinu. Kako sada stvari stoje, oba ova aspekta su, po pravilu, zanemarene teme u procesu arhitektonskog i enterijerskog projektovanja prostora restorana i svih drugih sličnih mesta za okupljanje, a neke dimenzije njihovog kvaliteta potpuno su nepoznate projektantima.
foto: freepik.com
Šta stvara teškoće u govornoj komunikaciji?
Percepcija govora razlikuje se od slušanja svih ostalih zvukova jer je to veoma specifična zvučna pojava koja predstavlja niz zvukom kodovanih jezičkih simbola. Uprkos složenosti govora, zvuk koji u prostoru nekog restorana nastane istovremenim razgovorom većeg broja ljudi dobija karakter žamora, a to znači da postaje buka neželjena za prisutne ljude. U nekim okolnostima žamor može dostići relativno visok nivo, pa je tada neophodno da se razgovor vodi povišenim intenzitetom glasa. Rezultat dužeg druženja u takvim uslovima može biti da ljudi iz restorana izlaze promukli i umorni.
Kako nastaje povišen nivo buke u restoranima, čak i kada u njemu nema muzike? To je tema koja je proučavana u brojnim istraživanjima. U bučnim uslovima koji nastaju istovremenim govorom više osoba svako ko želi nešto da kaže spontano će pojačati glas da bi „dobacio“ do sagovornika. To je potpuno automatska reakcija ljudi koji u tom trenutku nešto govore. Pošto svi govornici reaguju na isti način, nivo zvuka u prostoriji raste, a to tera ljude da dalje povećavaju intenzitet svog glasa. Tako spontano nastaje jedan kumulativni proces čiji je ishod povišena buka u prostoru. U literaturi je pojava spontanog povećavanja intenziteta govora kada više ljudi istovremeno govori u istoj prostoriji označena kao „Lombardov efekat“.
Pojava „Lombardovog efekta“ u komunikaciji ljudi kvalitativno je i kvantitativno je opisana u standardu SRPS EN ISO 9921. Sve dok je nivo ambijentalne buke niži od oko 60 dB(A) govornici ne osećaju potrebu da povišavaju nivo svog govora jer je prirodan govor dovoljan da se na „restoranskim“ ili „koktelskim“ rastojanjima ljudi međusobno razumeju. Istraživanja su pokazala da sa daljim povišenjem nivoa buke koja deluje na uvo govornika, za svaki decibel povišenja čovek spontano nivo svog govora povišava u proseku za oko 0,5 dB. Sledeći tu zakonitost očekivano je da u uslovima ambijentalne buke čiji je nivo oko 90 dB(A) ljudi podešavaju intenzitet svog govora do nivoa oko 80 dB(A). To već predstavlja nezanemarljiv napor za sve koji u ugostiteljskim objekta žele ne samo da jedu i piju, već i da razgovaraju. Merenja nivoa buke u nekoliko prostora za okupljanje (banketi, kokteli) čiji su rezultati prikazani u literaturi pokazuju da nivo buke, to jest žamora, za vreme takvih događaja može dostići skoro 90 dB(A).
foto: freepik.com
Za projektovanje restorana i sličnih mesta okupljanja važna je činjenica da starije osobe neminovno imaju oslabljenu funkciju čula sluha. Mada, ne treba zanemariti činjenicu da danas postoji i nezanemarljiv procenat mlađih ljudi kojima je zbog preteranog izlaganja jakim zvukovima umanjena sposobnost čula sluha. Svim takvim osobama otežano je dekodovanje govornih poruka kada ih slušaju u bučnoj sredini, ali i u prostoru velike reverberantnosti. S toga učešće u razgovoru u takvim uslovima od njih zahteva pojačan mentalni napor. Zdravo čulo sluha ima sposobnost da iz „kakofonije“ koju stvara govor mnoštva ljudi izdvoji govor jednog govornika i dekoduje njegove govorne poruke, a ostale govore tretira kao ambijentalnu buku. Ta sposobnost se naziva „koktel efekat“. Međutim, kod osoba sa oštećenim sluhom, a to znači kod svih starijih osoba, takva sposobnost slabi.
U jednom istraživanju skoro 90% anketiranih starijih ljudi prijavilo je da uvek ili ponekad u restoranima ima problem sa praćenjem konverzacije „preko stola“. Tu treba dodati da u izvesnom procentu korisnika restorana mogu biti i osobe koje koriste uređaj za pojačanje zvuka (slušni aparat). I oni će u bučnim i reverberantnim prostorima imati isti akustički problem. U projektovanju zgrada danas se, po pravilu, uključuju sve potrebne arhitektonske i enterijerske mere da bi osobe sa izvesnim hendikepima mogle nesmetano koristiti objekat, pre svega u smislu kretanja, ali i drugih aspekata njihovog komfora.
foto: freepik.com
Kako je došlo do toga?
Još devedesetih godina dvadesetog veka pojavljuju se standardi koji u projektovanju i izgradnji zgrada zahtevaju prilagođavanje fizičkog okruženja potrebama ljudi sa hendikepima. Na osnovu toga su zatim pravljene lokalne norme za projektovanje. U Srbiji je trenutno važeći standard SRPS ISO 21542 „Zgrade – Pristupačnost i upotrebljivost izgrađenog okruženja“ (Building Construction – Accessibility and usability of the built environment). U njegovom aktuelnom obliku taj standard važi preko 12 godina, pa je u domenu zadovoljavanja zahteva teže pokretnih osoba to postalo projektantska rutina.
Ono što je zanimljivo jeste da u istom standardu postoji i deo koji je očigledno svima promakao. Naime, u kategoriji ljudi sa posebnim potrebama kojima treba prilagoditi svaki projektovani objekat navedene su i osobe sa oštećenjima čula sluha. U standardu su navedene opšte smernice kako zgrade prilagoditi njihovim potrebama, jer akustički ambijent mora biti podesan za sve korisnike zgrade. Tako se eksplicitno navodi i ovo: „dobra akustika treba da se postigne optimizirajući vreme reverberacije prilagođeno nameni prostorije“. Smanjivanje vremena reverberacije pomaže da osobe sa oštećenjem čula sluha lakše razumeju govor oko sebe i prebrode tu barijeru koju su napravile godine starosti (a kod nekog možda i prekomerno slušanje bučne muzike).
Taj aspekt pomenut u standardu postaje veoma značajan u projektovanju enterijera ugostiteljskih objekata jer je međusobni razgovor ljudi jedan od njihovih bitnih sadržaja. Ukratko, u kompleksu mera koje se preduzimaju pri projektovanju zgrada, a koje imaju za cilj da omoguće njihovo korišćenje osobama sa posebnim potrebama, standard nalaže i mere koje će učiniti da ljudi oslabljenog sluha bez otežavajućih okolnosti koriste ugostiteljske objekte kao mesta za konverzaciju. Kao i osobe kojima je otežana ili ograničena moć kretanja, i to su ljudi koji idu kroz život s nekim otežavajućim okolnostima, ali se njihove potrebe u projektovanju zanemaruju. Potreban je samo mali napor da se materijalizacija enterijera takvih prostora prilagodi akustičkim zahtevima.
Arhitektura i ekološki problem ugostiteljskih objekata
Pored toga što su važno mesto okupljanja ljudi, ugostiteljski objekti često postaju izvor buke kojom ugrožavaju svoju okolinu. Ta buka može nastati na dva načina. Prvi je koncentracijom većeg broja ljudi na malom prostoru. Njihovi razgovori i cirkulacija pri dolasku i odlasku dovoljni su da nastane povišeni nivo buke u zoni oko objekta. Drugi, značajniji način nastanka buke u ugostiteljskim objektima je posledica rasprostranjene potrebe da se u njima reprodukuje ili uživo izvodi muzika.
Zvuk koji se iz njih tada širi za mnoge građane je neželjen i predstavlja buku koja ih ugrožava, posebno u noćnim satima. To je poznata pojava, posebno u većim gradovima i turističkim mestima. U tom smislu široko su poznate specifičnosti Beograda i njegovih „žarišta muzičkog zvuka“ koji po nekad terorišu okolinu. S druge strane takvi ugostiteljski objekti imaju važnu ulogu jer su deo turističke ponude, pa čak i element njegove prepoznatljivosti. I tako nastane problem.
foto: pexels.com
Ozbiljnosti buke iz ugostiteljskih objekata značajno doprinosi zanimljiva promena paradigme u shvatanju muzike kod jednog dela populacije. Ona je uvela snagu zvuka kao važnu komponentu savremene muzičke estetike, što je učinilo poželjnim visoke nivoe zvuka kada se sluša muzika. Najzad, u svemu tome nije nevažno i nešto što su pokazala istraživanja u domenu psihologije. Dokazano je da distrakcija glasnom muzikom, kao i drugim oblicima smetnji, može pozitivno uticati na povećanje potrošnje alkohola. Pokazalo se da je slast percepcije alkohola viša uz glasnu muziku u poređenju s odsustvom muzike i drugih smetnji. Drugim rečima, postoji zainteresovanost i ugostitelja, a ne samo publike, da muzika bude glasna. Brojnim merenjima koja su izvršena u raznim ugostiteljskim objektima utvrđeno je da ekvivalentni nivo zvuka u njima za vreme trajanja muzičkih događaja može biti od 75 dB(A) do preko 100 dB(A). Postoje i ekstremni slučajevi gde su merenjem zabeleženi nivoi muzičkog zvuka preko 100 dB(A).
Ugrožavanje bukom iz ugostiteljskih objekata sada je uglavnom tema za inspekcijske službe koje se s tim bore. Postoje vesti o borbi inspektora protiv bučnih ugostitelja i o tome kako se vodi rat oko regulatora jačine zvuka na uređajima za reprodukciju zvuka. Taj problem se može suštinski rešiti samo kroz projekte uređenja njihovih prostora, dakle kroz arhitekturu i enterijer. Da bi se to bolje objasnilo može se napraviti pomalo neobična paralela između zaštite od buke iz ugostiteljskih objekata i njihove zaštite od požara.
foto: pexels.com
Zaštitom od požara neposredno se bave vatrogasci, ali se kroz projektovanje zgrada čini sve što je moguće da se minimizira potreba za njihovim angažovanjem. Pravila za projektovanje imaju za cilj da verovatnoća požara bude minimalna i, ako se već desi, da se njegovo dejstvo ograniči na svaki način. Zaštitom od buke iz ugostiteljskih objekata bavi se inspekcijska služba koja sankcioniše ekscesne pojave prekomernih zvukova koji se šire iz njih. Za razliku od požara, kroz projekte izgradnje ili uređenja ništa se ne čini da se širenje buke spreči. Nažalost, za zaštitu od buke ne postoji pravilnik ili neki drugi obavezujući dokument koji bi prinudio projektante da u svoje projekte neizostavno uključe tu vrstu zaštite. Samo kroz adekvatnu arhitekturu i enterijer moguće je problem buke iz restorana, kafana, klubova, diskoteka i sličnih mesta ublažiti, ili možda sasvim rešiti.
Nažalost, to je u projektima izgradnje ili adaptacije prostora ugostiteljskih objekata zanemarena tema. Zanemarivanjem zvučne zaštite u projektovanju buka iz ugostiteljskih objekata postala je globalni ekološki problem prepušten inspekcijskim službama kao „vatrogascima“. Potrebno je razviti svest kod arhitekata da samo oni to mogu rešavati na održiv način. I kao što u onom crtanom filmu narator kaže: „Da je Pera odmah otišao na policiju, do ovoga ne bi došlo“, tako se i za buku iz restorana, kafana, kafića, sala za proslave, barova, klubova, prostora za koktele i drugih ugostiteljskih objekata može reći: „da su projektanti ugostiteljskih objekata uključili u svoje projekte sve potrebne mere zvučne zaštite, do tolikih problema sa njihovom bukom nikada ne bi došlo“.
Autori teksta: prof. dr Dragana Šumarac Pavlović i prof. dr Miomir Mijić